Mrzim te više nego što volim sebe

„Ne mrzim Totenhem, samo mrzim da gubim protiv njih“, rekao je jednom prilikom Arsen Venger, a verovatno isto razmišlja i većina pristalica Arsenala.

Svi kojima je Totenhem u srcu, pak, teško da mogu reći isto za svoje komšije. Da, svakako da mrze da gube od Arsenala, ali ih oni i mrze svim svojim bićem. Tako su naučeni, to se osećanje prenosilo sa kolena na koleno.

Prenosilo se jer ta mržnja traje više od jednog veka. Počela je 1913. kada se Arsenal iz Vulviča, sa južne obale Temze, preselio u Hajberi, kraj koji su Spursi smatrali svojim, na samo 6 kilometara od njihovog stadiona.

Bila je to odluka koju je predsednik „tobdžija“, ser Henri Noris, doneo kako bi privukao više ljudi na utakmice jer je u blizini bila stanica metroa i time spasio klub bankrota.

Bio je to samo početni žar jer, iako su upali na njihovu teritoriju, Arsenal u to vreme nije bio previše relevantan.

Vatru je, međutim, zapalio događaj iz 1919. Nakon završetka rata, tadašnja Prva divizija širila se sa 20 na 22 tima i trebalo je odlučiti ko će biti drugi tim pored Čelsija koji je minule sezone završio kao 19. u najjačem rangu.

Glavne opcije su bile Totenhem, kao poslednjeplasirani, i Barnsli, kao treći u Drugoj diviziji. Međutim, u priču se uključio i Arsenal koji je bio 5. u drugoj ligi.

Zahvaljujući uticaju koji je imao predsednik tima iz Hajberija, Arsenal je dobio ubedljivo najviše glasova i postao član elite nauštrb Totenhema.

Netrpeljivost je tada prerasla u nepovratni prezir. Spursi su se već sledeće sezone vratili u najviši rang, a mečevi ova dva tima postali su najvatreniji derbi u Engleskoj.

Na njihovu žalost, Arsenal je ubrzo postao veoma dominantan, pa je do prve ligaške titule Totenhema 1951. u svom kabinetu imao već šest.

Tako je zbog svojih uspeha tim koji uopšte ne potiče iz severnog Londona postao sinonim za isti i to je posebno bolelo sve navijače Hotspura.

Vremenom je tim sa nekadašnjeg Hajberija postajao sve veći i glavni rivali postali su mu oni najuspešniji klubovi u Engleskoj - Mančester junajted i dvojac iz Liverpula, dok je na Totenhem gledao samo na lokalnog rivala i džangrizavog komšiju. Komšiji je, sa druge strane, Arsenal bio i ostao glavni rival i arhineprijatelj.

Posebno poniženje doživeli su u sezoni 2003/04 kada je Arsenal imao sezonu bez poraza, a titulu matematički osvojio baš na Vajt Hart Lejnu.

Ponovo su upali na njihovu teritoriju, ovaj put u njeno samo srce, i tamo se šepurili. Taj događaj i osećaj ne blede u sećanju svih navijača Totenhema koji su mu svedočili.

I kako onda ne razumeti te ljude kada je ravno dve decenije posle te traume veliki broj njih priželjkivao poraz svog tima protiv Mančester sitija?

Govorili su među sobom, neki i javno pozivali, da bi bilo odlično ako njihovi puleni ne zapinju puno na tom meču, čak iako bi poraz značio da će Spursi ostati bez šanse za plasman u Ligu šampiona.

Jer, postojao je taj viši cilj – pomoći Sitiju u borbi protiv zla. A u takvim okolnostima, mala je žrtva sezona bez Lige šampiona.

Gostovali su „građani“ tog 14. maja u zaostaloj utakmici pred poslednje kolo na stadionu na kom prethodno ne da nisu ostvarili ligašku pobedu od kada je otvoren, nego nisu dali ni gol, a bila im je neophodna u šampionskoj trci sa Arsenalom.

Samo dva trijumfa bi im donela četvrtu uzastopnu titulu. Istovremeno, dve pobede Totenhema, uz kiks Aston Vile, donele bi klubu iz prestonice mesto u Ligi šampiona.

Stvar je otišla toliko daleko da je konferencija Postekoglua pred meč protekla u njegovom objašnjavanju da će igrati maksimalno posvećeno i većanju jesu li pravi navijači oni koji žele poraz. Želeo to australijski Grk ili ne, sve to je ušlo u glavu i njemu i njegovim fudbalerima.

Možda ponajviše kapitenu Sonu koji je u 89. minutu sam izašao pred Stefana Ortegu i bar na sekund osetio kako je to biti Bog jer je upravo on odlučivao ko će biti šampion Premijer lige.

Posle toliko vremena u ovom klubu, nešto totenhemovsko je sigurno ušlo u njegovu krv i nije mu dalo da presudi da titulu osvoje oni zbog kojih je krv svih navijača ovog kluba toliko puta bila uzavrela. Čovek koji takve situacije ne maši, šutnuo je u Ortegu i odlučio da šampion bude klub iz Mančestera.

https://x.com/premierleague/status/2016919269565505716 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— Premierleague (@premierleague) December 7, 2023

Ispostavilo se da je upravo taj trenutak koji je ostavio Arsenal bez titule doneo i trofej Totenhemu. Poraz je značio opraštanje od šansi za elitno takmičenje i plasman u Ligu Evrope koju su potom osvojili i time se plasirali u Ligu šampiona sa godinom zakašnjenja, ali i evropskim peharom u kabinetu.

Nešto manje od dve godine kasnije, Siti gostuje na istom mestu, protivkandidat za titulu je isti, a situacija još gora. Tim Pepa Gvardiole ne drži ništa u svojim rukama i neophodna im je sva moguća pomoć. A ko bi je prvi ponudio ako ne navijači Totenhema?

Ponovo preovladavaju komentari da ne bi imali ništa protiv da se Sitiju prepusti pobeda i ponovo su pred ovu utakmicu novinari postavili slično pitanje menadžeru kluba.

Kao i Postekoglu, i Frank je na konferenciji morao da govori o tome da će uraditi sve što je u njihovoj moći da osvoje tri boda. No, opet nema sumnje će svi u klubu imati na umu i šta bi to značilo u šampionskoj trci.

https://x.com/TheloniousFilth/status/2015489901643395286 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— TheloniousFilth (@TheloniousFilth) December 7, 2023

Može se slobodno reći da je ovo utakmica koju Totenhem ne može izgubiti.

Tačnije, jedini poraz bio bi remi. Pobeda je, naravno, uvek dobrodošla i bila bi veoma značajna jer Spurse čeka paklen raspored do kraja i vrlo lako mogu upasti u borbu za opstanak.

Poraz bi, osim pomoći Sitiju i odmaganja Arsenalu, značio i korak bliže, a možda i konačan otkaz za Franka, a to je ono što navijači već dugo žele. Stoga, remi je jedini negativni rezultat koji ne donosi nikome ništa.

Iako je Totenhem bio među osam najboljih u ligaškom delu Lige šampiona, rezultati i pogotovo igra u ligi su ispod svih očekivanja i već dugo je Danac pod velikim pritiskom.

A na nedavnom gostovanju Bornmutu dobroćudni menadžer napravio je i greh koji navijači ne praštaju – kamere su ga uhvatile kako pije kafu iz čašice sa grbom Arsenala, koji je tu gostovao četiri dana ranije. Iako je to nenameran gaf, bila je to kap koja je prelila čaš(ic)u.

Nakon remija u prošlom kolu u Barnliju, gostujući navijači su, između ostalog, pevali svom menadžeru i ono što obično pevaju domaći – „Bićeš otpušten ujutru“.

https://x.com/Footballtweet/status/2015104510796919185 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— Footballtweet (@Footballtweet) December 7, 2023

Zato se Totenhem, ili bar njegovi navijači, nalazi u vin-vin situaciji kada je ovaj meč u pitanju.

I neće ovo biti jedina prilika da ponovo kroje sudbinu Premijer lige jer u 27. kolu na ovaj stadion dolaze i oni čije se ime ne izgovara. Budite sigurni da će biti spremni da poginu na tom meču ako treba, samo da im otkinu bar dva boda.

Jer, to je mržnja utkana u svaki deo njihovog bića, taložena više od veka. I ako biste danas sproveli anketu među tim navijačima sa jasnim odgovorom na pitanje da li žele da Totenhem izgubi u nedelju, procenat za „NE“ bio bi jednocifren.

Nek’ slobodno Arsenal ranije nego ikad slavi Svetog Toteringema, dan kada Totenhem i matematički ne može završiti iznad „tobdžija“ na tabeli, ma nek’ ispadnu i u drugu ligu ako treba, neka svet gori – samo da ti došljaci, ti okupatori njihovog severnog Londona ponovo ostanu bez titule koju toliko dugo čekaju.