Odelo ne čini premijerligaškog čoveka

Postoje ljudi koji ceo život provedu pokušavajući da postanu neko drugi. Neki u tome uspeju, a neki shvate da uspeh ne znači i pripadanje.

Jedan od njih je Džej Getsbi, protagonista romana uz čije prezime ide pridev „veliki“. Tačnije, Džejms Gec, kako mu je pravo ime, ali koje je sakrio jer nije zvučalo dovoljno ekstravagantno za život kakav je želeo. Sakrio ga je i jer je kao mladić zavoleo Dejzi Bjukenen, damu iz visokog društva koja je mirisala na „old money“, odnosno status i bogatstvo koje se gradilo generacijama.

Getsbi je bio sve suprotno – „običan“ momak iz siromašne porodice koji je znao da neće imati šanse da je zadrži ako sazna pravu istinu o njemu. Zato je imao jednu opsesiju – da ne ostane ono što jeste.

I uspeo je u tome, postao je multimilioner, ali ne pitajte kako. Postao je gospodin, naučio je da se tako ponaša, tako priča, tako izgleda. U svojoj vili je svake subote organizovao žurke na kojima njega nije bilo, ali na koje je dolazilo pola grada. Radio je to da bi sebi podigao status i da bi dokazao Dejzi da je dostojan nje, čak iako se ona odavno udala za muškarca iz njene lige.

Namera mu je bila polovično uspešna – imali su aferu, ali nije želela da napusti muža koji joj garantuje visoki status i poštovano prezime. Njegov slučaj je dokaz da brzi novac i uspeh ne mogu kupiti ime koje se gradi decenijama i promeniti preko noći ono što neko jeste.

Slična je priča Skota Parkera, tog fudbalskog Dikaprija, koji se nedavno rastao sa Barnlijem. Njegova opsesija, njegova Dejzi Bjukenen, jeste Premijer liga, odnosno postati uspešan menadžer u najjačem engleskom rangu.

Međutim, njegova je „boljka“ što je on „samo“ Čempionšip menadžer – prvi u selu, ali poslednji u gradu. I želeo bi Skot da izađe iz sela, ali selo iz njega ne može jer kvalitet za grad nema. A njegova Dejzi na takve ne pada. Ona želi inovacije, uzbuđenje, vatromet, da sve pršti. On joj može pružiti samo ozbiljnost, oprez i manjak rizika. Takav je bio igrač, takav je sada i menadžer.

I Parker je, kao i Getsbi, potekao iz siromašnog kvarta. Detinjstvo je proveo u Lambetu, na južnoj obali Temze, u radničkoj porodici, a radnički je i klub iz koga je fudbalski potekao, Čarlton Atletik. Sa takvom pozadinom, na terenu nije mogao biti ništa drugo nego radnik – pouzdani zadnji vezni sa liderskim kvalitetima.

Kao igrač, bio je veran svom cilju da uspe u najjačoj engleskoj ligi, ali ne i klubovima za koje je nastupao. Prošao je, zato, većinu londonskih, ne mareći za lokalna rivalstva. Posle Čarltona zaigrao je za Čelsi, pa imao kraći izlet u Njukasl, a onda redom Vest Hem, Totenhem i Fulam, gde je završio igračku karijeru.

A gde je završio igračku, tu je počeo menadžersku. Najpre je bio pomoćnik Slaviši Jokanoviću, potom i Klaudiju Ranijeriju, pre nego što je 10 kola do kraja sezone 2018/19 nakon otkaza Italijana prvo postavljen kao vršilac dužnosti, a zatim dobio i stalno zaposlenje. Kada je preuzeo palicu, tim je već bio u zoni ispadanja, pa mu se ne može kompletno staviti na teret što su ispali sa samo 26 bodova.

U Čempionšipu je već sve išlo lakše, već tada se videlo da mu ta liga leži i kroz plej-of je vratio Fulam u najviši rang posle samo jedne sezone van njega. Čekala ga je prva prava sezona u Premijer ligi kao menadžera. Imao je i odličan tim na papiru – Mitrović, Joakim Andersen, Adarabajo, Robinson, Ola Aina, Lemina, Angisa, Loftus-Čik, Lukman... Tim za bar sredinu tabele.

A šta je Parker uradio? Ispao je iz lige. Sa takvim igračima. Zabeležio je samo pet pobeda, osvojio samo 26 bodova i zaostao 11 bodova za Barnlijem koji je bio prvi iznad crte. Već tada su podignute prve obrve kada je u pitanju njegovo umeće.

Ipak, posao mu je ponudio Bornmut koji je 2021. ispao iz elite i želeo ekspresan povratak nazad sa nekim ko je već imao iskustva u tome. I ponovo je uspeo. Bio je drugoplasirani iza Fulama kog je on spustio u drugu ligu sezonu ranije.

Novi pokušaj ljubavi između Premijer lige i Parkera krenuo je ohrabrujuće pobedom u 1. kolu protiv Aston Vile. Ipak, usledila su tri poraza bez postignutog gola, od čega je posebno sramotan bio 9:0 na Enfildu. Dok je on posle meča davao izjavu kako Bornmut nije dovoljno opremljen za ovaj rang, klub mu je spremio otkaz. „Trešnjice“ je preuzeo Geri O’Nil i dokazao da takav tim i te kako može opstati. Ono što se dotad samo šaputalo, počelo je da se govori glasno i jasno – Parker nije dovoljno dobar za Premijer ligu.

Kao što su u prošlim vekovima osramoćeni i obeleženi Englezi napuštali domovinu, četiri meseca nakon otkaza u Bornmutu otisnuo se i on prvi put van Ostrva u pokušaju da započne novi trenerski život. Dobio je verovatno i više nego što je zaslužio – Klub Briž koji je pre toga pravio vrhunske rezultate sa Karlom Henfkensom, te u Ligi šampiona izborio osminu finala.

Sve dobro što je njegov prethodnik postigao, Parker je brzo uništio. Dvomeč u Evropi završio je rezultatom 7:1 za Benfiku, a posle samo dve pobede u 12 mečeva Belgijancima je postalo jasno koliko je sati i da je vreme za otkaz.

Skoro godinu i po posle takvog debakla vratio se na svoj sigurni teren, u Čempionšip. Bio je to oprobani stari recept, ovog puta sa Barnlijem – nedavni premijerligaš kome je trebao provereni menadžer za hitnu promociju i povratak u najviši rang. Ono što se od njega zahtevalo, to je i ovog puta ispunio.

Treća promocija sa trećim klubom u tri sezone u Čempionšipu za Parkera značila je i da je ispred njega sada samo Stiv Brus koji je upisao četiri promocije.

„Klaretsi“ su bili 2. na tabeli sa 100 bodova, koliko je imao i Lids, a usput je postavio neke neverovatne rekorde – primili su samo 16 golova u sezoni, imali 30 klin šitova i seriju od 31 meča bez poraza.

Nadao se Parker da će stilom koji je započeo u Čempionšipu i koji je hteo da implementira i u Premijer ligi uspeti da, baš kao njegov prethodnik Kompani, obezbedi posao u nekom većem klubu na kraju ove sezone. Ispostaviće se da je, zapravo, Barnli klub sa najviše primljenih golova ove sezone i da Englez nikoga nije impresionirao.

Štaviše, o tome koliki trag je ostavio u Premijer ligi govori i to da se javnost setila da Barnli postoji tek kada je objavljeno da se četiri kola pre kraja sezone rastao sa ekipom, a da će ulogu vršioca dužnosti obavljati Majkl Džekson.

Utisak je da i lažni majkldžeksoni privlače više pažnje od pravog Skota Parkera. Zato će najrealnija opcija za naredni posao biti ponovo Čempionšip i jedan od dva kluba za koja je igrao – Vest Hem ili Totenhem, koji god od njih ispadne – jer će klubovi takve veličine želeti eksperta za promociju i brz povratak.  I uspeće, gotovo izvesno, u tome, ali dalje od toga neće moći.

Neće moći jer, koliko god voleo i želeo Dejzi... pardon, Premijer ligu, ne može pobeći od onoga što jeste. Ispod tog gospodskog izgleda, tih odela, košulja, fensi džempera i kaputa koje nosi na svakoj utakmici u pokušaju da zaliči na elitnog menadžera stoji radnički kombinezon koji definiše njega kao fudbalera, menadžera i čoveka.

Može on praviti skupocene zabave svakog vikenda u Čempionšipu i parade kroz grad posle svake nove izborene promocije, ali kao što Getsbija nema na svojim proslavama, tako ni Parkera nema na onim na kraju premijerligaških sezona.

Jer, elita Premijer lige ne prihvata obične radnike, ma koliko god se oni oblačili u najskuplja odela. Ona traži nešto više od onoga što je dovoljno dobro za obični, radnički svet Čempionšipa.

Kada bi bar postojao taj međuprostor između ta dva sveta, ta Dolina pepela u kojoj počivaju sve ambicije onih koji jure za onim što nisu i neće biti... Tu bi Parker bio svoj na svome.