Čovek koji menja nezamenljivog

Vreme se za navijače Mančester sitija deli na pre i posle Pepa Gvardiole, a decenija tokom koje je bio u klubu – tokom koje je promenio genetski kod i kluba i engleskog fudbala – delovala je kao večnost tokom koje oni nisu mogli da razlikuju san i javu.

Dao im je, naravno, ovaj klub i pre Pepa mnogo toga za pamćenje – osvajanje FA kupa 1956. kada je u finalu Bert Trautman branio sa slomljenim vratom; generaciju koja je 1966. najpre osvojila Drugu diviziju, a potom odmah u narednoj sezoni postala šampion Engleske po drugi put u istoriji, te ubrzo podigla i trofeje oba kupa i Kupa pobednika kupova; kultnu pobedu nad Džilingemom u finalu plej-ofa treće lige 1999, bez koje danas ne bi bio tu gde jeste, i još kultniju protiv KPR-a 2012. i onaj gol Aguera za prvu titulu posle 44 godine.

Sa Gvardiolom je, pak, postalo normalno da se kultne stvari dešavaju svake godine, a to je tako retka privilegija. Sa njim je istorija pisana ubrzano. Sada kada je otišao, vreme je da vreme ponovo uspori.

Ili bar to očekuje ceo svet. Logično je, doduše, da je nemoguće zameniti nezamenljive. I zato Siti nije želeo da iz korena iščupa „gvardiolizam“ iz svog bivstvovanja, već se odlučio za čoveka koji je njegova kopija – koliko god bilo moguće iskopirati takvu glavu – i nekoga ko zna kako ovaj klub funkcioniše. Odlučio se za Enca Maresku.

Reč je o čoveku koji je već radio u ovom klubu kao trener mladog tima, sa kojim je dominantno osvojio titulu, i kao Gvardiolin pomoćnik u sezoni kada je osvojena Liga šampiona, ponudivši taktičke inovacije – pre svega Stounsa u veznom redu – koje su bile ključne za uspeh.

Naslediti takvu veličinu je verovatno najnezahvalniji posao na svetu, ali ga je Italijan prihvatio, pa mu zato treba najpre čestitati na hrabrosti. A tek kako ga je prihvatio... Katalonac je, očigledno, još prošlog leta doneo odluku da 2025/26 bude poslednja sezona u Mančesteru, a Italijan je, načuvši to, odmah stavio do znanja svojim nadređenima u Čelsiju da tu ponudu ne planira da odbije. Nije mario za projekat londonskog tima, niti za dva osvojena međunarodna trofeja sa njima. Želeo je po svaku cenu da po treći put obuče nebesko-plavu Puminu trenerku sa inicijalima EM.

Trebaće vremena da se svi naviknemo da ona „ćela“ na klupi mančesterskog tima nije Gvardiolina, već glava i brada 46-godišnjeg Italijana. Možda su čelnici ovog kluba to namerno uradili – da i igrači, i navijači, i gledaoci nesvesno misle da je on i dalje tu dok perifernim vidom gledaju ka tamo.

Šalu na stranu, suviše je ovaj klub profesionalno vođen da odavno nema spremnu zamenu. Razume se, i najveći menadžer u njegovoj istoriji dao je svoj predlog, a predložio je baš Maresku jer, kako je izjavio, oko njega ima osećaj kakav je imao kada je video Mikela Artetu. I nije Gvardiola bio jedini u hijerarhiji koji ga je predložio, već je isto uradio i Ćiki Begiristajn pre nego što je napustio poziciju sportskog direktora i prepustio je Ugu Vijani.

Ozvaničenje ovog posla je došlo nekako tiho. Možda zato što se oteglo usled natezanja oko kompenzacije Čelsiju, možda jer je sva pažnja usmerena ka Svetskom prvenstvu, a možda i do toga što su očekivanja niska. Ako ni brojni navijači Sitija intervjuisani na Pepovom oproštaju nisu optimisti, šta tek reći za širu javnost. Jer, nije da je Enco loš, već samo verovatno niko (osim možda Enrikea) trenutno nije dovoljno dobar da bude njegov naslednik.

Iako je novi menadžer „građana“ u prvom intervjuu naglasio da je ideja da nastavi isti stil sa dominacijom u posedu i igri, to možda ne bi bilo najpametnije jer ni sam Pep nije forsirao svoj prepoznatljivi fudbal u sutonu svog mandata u Sitiju. Katalonac je prošle sezone evoluirao, pridružio mu se i bivši Klopov pomoćnik Lajnders, pa je njegov tim počeo da igra mnogo direktnije. I što je najvažnije, igrači koji su pristizali prethodnih sezona su mnogo pogodniji za direktan fudbal nego za igru sa posedom. Zato su mnogi bili iznenađeni što su se odlučili baš za Maresku, a ne za nekog poput Iraole.

Kad smo kod igrača, od njegovog sistema bi najviše trebalo da profitiraju bekovi i centralni vezista. Primarna početna formacija je pretežno 4-2-3-1, ali u posedu to brzo prelazi u 3-1-5-1. Jedan bek formira trojku pozadi, dok drugi ide na poziciju ofanzivnog veziste i kroz poluprostor često napada gol ili centaršut saigrača. O’Rajli je kao stvoren da bude onaj koji ide napred jer je već davao golove na sličan način.

Centralni vezista, što će biti Eliot Anderson, okupiraće suprotni poluprostor. Izvodiće i prekide, te bi trebalo očekivati veliki broj golova i asistencija od njega, baš kao što je to bio slučaj sa Djuzberi-Holom i Encom Fernandezom u Lesteru i Čelsiju. Takvom postavkom će verovatno još više otključati i Šerkija jer bi time imao manje defanzivnih zadataka i veću slobodu u kreaciji. Krila su ta koja drže širinu i traže izolaciju kako bi u igri jedan-na-jedan stvorili prednost, a onda i priliku. Reklo bi se, idealno za Dokua.

Međutim, problem bi mogao da ima Donaruma jer Enco želi da golman bude maltene dodatni štoper, a Điđijeva igra nogom nije na potrebnom nivou. Setimo se samo njegove izjave dok je bio u Čelsiju: „Rekao sam Jergensenu da ću ga zameniti ako odigra dugu loptu.“ To jeste bila šala, ali znate kako kažu...

Za Italijana su, dakle, posed i kontrola na sredini osnovni principi iz kojih proističe sve ostalo. Još kao igrač proučavao je Gvardioline ekipe i znao da će, kada jednog dana postane trener, tražiti od svog tima da igra na takav način.

Inače, najzaslužniji za to što se sada bavi ovim poslom, ali i čija mu je preporuka otvorila vrata Sitijeve akademije, jeste još jedan bivši menadžer „građana“ – Manuel Pelegrini, koji ga je trenirao u Malagi i bio očaran njegovim taktičkim znanjem. Reči koje mu je uputio – kada prestaneš da igraš, moraš da postaneš trener – ostale su mu usađene u glavi i ubrzo je postao polaznik trenerske škole u Koverćanu.

Naslov Encovog završnog rada glasio je „Fudbal i šah“, u kojem je u 7.000 reči uporedio dva sporta – otvaranje partije sa izgradnjom napada od golmana, borbu za kontrolu na sredini i važnost završnice. „Došao sam do zaključka da igranje šaha može da poboljša um trenera jer doprinosi razvoju dela mozga koji je odgovoran za planiranje i anticipaciju.“, rekao je jednom prilikom.

Kako smatra da je bitno da treneri imaju mentalitet šahiste, ne treba da čudi što njegov forte i jesu kup takmičenja pre ligaških. Sposoban je da sjajno pripremi taktiku za utakmicu u kojoj nije favorit, što se najbolje pokazalo u finalu Svetskog klupskog prvenstva protiv nemilosrdnog PSŽ-a. Ipak, pokazao je i neke zabrinjavajuće poteze poput onog na Old Trafordu kada je Čelsi rano ostao sa igračem manje, a on panično zamenio dvojicu jedinih igrača koji bi u kontri mogli da naude protivniku.

No, kako kaže ona stara, na greškama se uči, a on je osoba koja je, kao i njegov idol i prethodnik, opterećena detaljima, pa je svaku svoju lošu procenu dobrano izučio. Dokle ide ta opterećenost najbolje je opisao Kirnan Djuzberi-Hol rekavši da su se Lesterovi igrači osećali „pomalo glupo“ prvih nedelja zbog nivoa detalja do kojeg je išao, a takve izjave fudbalera u prošlosti smo mahom čuli samo kada govore o Pepu. Hari Vinks, koji je u Totenhemu radio pod Murinjom, Konteom i Poćetinom, rekao je da je Mareska ubedljivo najbolji trener kojeg je imao.

Izvori navode da je pauzu između prethodnog i sadašnjeg posla iskoristio da se dodatno unapredi tako što je proučavao veštačku inteligenciju i čitao Renea Dekarta, oca moderne filozofije, čija je čuvena maksima bila „Mislim, dakle postojim“. Ako se i Enco služi njome, bilo bi dobro da ne pretera kao što je to neretko bio slučaj sa Gvardiolom u nekim važnim trenucima.

Utisak je da je bivši trener Parme, gde nije bio uspešan, i Lestera, gde je bio i te kako uspešan, sada istovremeno menadžer pod najvećim i najmanjim pritiskom. Najvećim jer je Siti naviknut na trofeje i treća uzastopna sezona bez titule bi bila težak udarac, ali i najmanjim jer posle decenije neće biti prvi favorit za trofeje i niko ništa ne očekuje od Mareske, pa može samo da prijatno iznenadi sve. Čak i sopstvene navijače.