Oči bole od nemoći

Sećam se, vrlo dobro se sećam... Dok sam bio školarac, nikada nisam voleo kada nam nastavnici odlože kontrolni ili pismeni zadatak. Nekako sam uvek težio tome da tempiram "formu" za taj dan koji je ranije određen kao odlučujući u kalendaru za formiranje moje konačne ocene.

Zanimljivo je da su u želji da se, ipak, obaveza prolongira za još koji čas, najglasniji bili oni kojima je bilo svejedno kada će predati blanko papir. Jer, i tog, kao i svakog sledećeg dana, znali su manje od ništa. Nije im padalo na pamet da dodatne sate iskoriste da nešto nauče, da se bar potrude da dobiju prelaznu ocenu. I naredni put dolazili su na čas sa istom količinom neznanja i istim pristupom.

E, na njih me sada podseća fudbalska reprezentacija Srbije i njen selektor Veljko Paunović. Njihova saradnja traje, evo, već godinu dana, a prilikom svakog narednog ispita izgleda kao da se prvi put vide u životu. I pored dodatnih dana, nedelja i meseci za konsultacije, pripremu i rad, svaki sledeći meč, gotovo bez izuzetka, lošiji je od prethodnog. Ta je tradicija nastavljena i na petak trinaesti i budite sigurni da najmanje veze ima sa tim datumom, koliko god da ste sujeverni.

Možda su u porazu od Nemačke (1:3) u petom kolu grupne faze A Lige nacija šansu dobili neki novi pojedinci, u odnosu na septembarsko-oktobarsku blamažu, ali zaključak je apsolutno isti. Srbija ne pripada evropskom fudbalskom kremu pa, i ako opstane u tom društvu, to neće biti zbog njenih zasluga već zbog činjenice da ima i gorih.

Dolazak Paunovića na mesto Dragana Stojkovića propraćen je, bez malo, uz fanfare i crveni tepih. Sada, 12 meseci kasnije, od muzike nije ostalo ništa, a crvena boja trebalo bi izrazito da bude primetna samo na obrazima svih odgovornih. Od onih koji su napustili fotelje, a nisu obezbedili adekvatne naslednike, preko selektora i njegovih saradnika do protagonista na samom terenu. Mada, ne deluje da je baš tako...

Istinski navijači reprezentacije, oni najuporniji, bili su oduševljeni Veljkovim retoričkim umećem, jer je pod nacionalnu zastavu, grb i himnu uspeo da vrati pojedine “penzionere”. Pitanja koja se sada logično nameću nikako da dobiju adekvatan odgovor, a ona glase: Čemu su Dušan Tadić i Sergej Milinković Savić konkretno doprineli ove jeseni? I da li bi nešto bilo drugačije i da umesto njih igraju neke junoše?

Njih dvojica apsolutno nisu pomogli ni protiv Nemaca, kao ni u prethodne četiri takmičarske utakmice. Istovremeno, nisu pomogli ni Predrag Rajković ni Dušan Vlahović, koji su prećutno, bar na neko vreme, očigledno završili sa reprezentacijom. Ali, to je neka druga tema. Ipak, moram da dodam da bi morala već da bude zatvorena i da se proglasi da je reprezentacija završila sa njima. Molim lepo...

Valjalo bi svaku narednu generaciju iznova i iznova podsećati na dominaciju "pancera" kroz brojke, pogotovo u prvom poluvremenu sinoćnjeg meča, jer je u tih 45 minuta oslikana sva nemoć Veljkove fudbalske filozofije. Odlučan i nepokolebljiv do krajnjih granica, opet je izabrao da ekipa ima trojicu (neuigranih) centralnih defanzivaca. Na bokove je postavio momke bez iole minuta u ozbiljnim utakmicama ove sezone. Da se razumemo, mečevi u Superligi Srbije sve su samo ne ozbiljni u ovoj konotaciji. Novajlije u sredini terena, gde bi srce moralo najjače da bije, a telo to da isprati, pokazale su da nisu dorasle zadatku. Olako su predavale loptu rivalu i bile bez ideje u ofanzivi, a jasno je da se tako ne igra moderan fudbal.

Vremešne zvezde u tom delu terena nisu sijale “u crveno” ni u najboljim godinama na polju brzine, a sada na vetrometini modernih evropskih auto-puteva deluju kao najstariji modeli mercedesa. Dok se okrenu oko svoje ose, lopta je najčešće već u nogama protivnika. Napadači su u takvoj postavci odsečeni od ostatka ekipe i prepušteni sami sebi. Koliko god da su se trudili, a nije da nisu, jednostavno nisu mogli ništa da urade jer je fudbal kolektivni sport iako se nekako stiče utisak, kada se analiziraju srpski reprezentativci, da se sve to može uzeti sa rezervom.

Paunović nije znao da iskoristi ukazano poverenje i to što će još neko vreme biti na istoj poziciji nema veze sa njegovim radom. Ima samo sa tim što gotovo da nema kome da podnese ostavku, a još manje da ga neko smeni.

Zato bi morao nešto da promeni. I to ne da izvrši samo kozmetičke već suštinske promene. Da promeni filozofiju i formaciju jer ova ne daje rezultate, da se odrekne vremešnih pojedinaca i pronađe ozbiljna rešenja na pojedinim pozicijama. Činjenica je da su neki mladići kod njega debitovali za seniorsku reprezentaciju, što će mu pamtiti do kraja života, ali deluje da su sistem i glavni glumci isti kao kod prethodnog selektora.

A znamo kako smo se proveli sa njim. Od sjaja do očaja, s tim da sa Veljkom od sjaja, za sada, nema ni S. To S me samo asocira na moje saborce sa početka priče, koji nisu uspevali da pronađu adekvatna rešenja za postavljene zadatke. To sada radi i Paunović.

Predstojeća utakmica sa Grčkom teško da će ponuditi nešto novo, a podeljena su i mišljenja da li bi za ovu ekipu bilo bolje da kroz baraž pokuša da ostane deo elite ili da sklizne među sebi ravne u drugi razred. Sigurno je da svaki poraz iznova ne prija nikome i mogao bi na psihološkom i planu samopouzdanja da ostavi dugoročne posledice, a to ćemo tek saznati u mesecima i godinama koje dolaze.