Od utopije do realnosti, selektorska godina Veljka Paunovića

Ako je neko sa sigurnošću u Srbiji mogao da tvrdi da ima natpolovičnu većinu podrške za obavljanje nekog posla ili funkcije, to je Veljko Paunović. Selektor srpskih fudbalera dugo vremena bio je jedna od najomiljenijih fudbalskih ličnosti. Neko ko nije ničiji i koga nijedna strana nije smatrala tuđim. Paunović je bio osoba koja je mogla da pomiri fudbalsku javnost, uvek osetljivu i spremnu da kritikuje. I dugo se čekao Veljko, praktično deceniju. Otkad je osvojio planetarnu titulu sa omladincima, znalo se da će jednog dana preuzeti kormilo A selekcije. I sada, godinu dana kasnije, sa 365 dana na čelu srpske reprezentacije, slika Paunovića i srpskog fudbala nije ni blizu onakva kakvoj su se mnogi nadali da će biti.

Ništa Paunoviću nije išlo na ruku otkako se vratio u Srbiju. Pre svega, tajming. Nije mogao da bude gori. Apsolutno frustrirajuća atmosfera nakon odlaska Dragana Stojkovića i loših rezultata u kvalifikacijama za Mundijal. Od Paunovića se očekivalo mnogo, da bude čovek koji će doneti magični štapić i preokrenuti sve. Dobiti poštovanje rukovodilaca Saveza, poštovanje igrača, ljubav navijača. Sve je to bilo utopističko nadanje nacije koja je uvek od fudbala očekivala mnogo i sve bi dala za fudbal, iako su joj mnogo više radosti donosili drugi sportovi. I sada, godinu dana od dolaska na klupu, Paunović nema, čini se, ničiju podršku. Najbolje se to vidi i po njemu, ne mora niko da izda zvanično saopštenje, ali nervoza, nekarakteristična za njega, mnogo toga govori.

Paunović je došao prošlog novembra, uoči utakmice sa Engleskom. Teško da je mogao da bira težeg rivala za start svoje misije i bio je zaista osuđen na poraz. Teško je ta Srbija mogla nakon četiri dana sa njim ikome da zapreti, a ne moćnoj selekciji poput Engleske. Slabost te ekipe i jedan izuzetno loš momenat viđeni su odmah protiv Letonije, koja je savladana uz dosta muke. Paunović je vodio Srbiju na deset utakmica do sada i izgubio čak osam puta, uz samo dve pobede, protiv pomenute Andore i ove godine u martu u meču sa Saudijskom Arabijom. Ono što donekle može da umanji negativnost ovakvog bilansa jesu imena rivala poput Engleske, Španije, Meksika, Holandije i Grčke. Nije sramota izgubiti od takvih ekipa, ali nekako više bode oči momenat u kojem Paunović izgleda i nema preveliku kontrolu nad svime što se dešava.

Na konferenciji za štampu koja je obišla region, sva nervoza i nezadovoljstvo prikazali su se kroz odgovor na pitanje zašto nema Andrije Maksimovića na spisku. Svi su videli kako je reagovao Paunović i šta je kazao, i po starom pravilu, pogotovo na društvenim mrežama, razvila su se dva mišljenja, odnosno dve strane. Jedna koja podržava Paunovića i način njegovog izlaganja i druga koja mu se protivi. Sve u svemu, jasno je da nešto ne štima i da Paunović ne kontroliše sve kako je želeo, a verovatno to niko ne bi ni mogao. Sva ova nervoza mogla bi da nađe svoje uporište u dešavanjima od pre nekoliko meseci, tačnije krajem maja i početkom juna. Da, prijateljske utakmice sa Meksikom i Zelenortskim Ostrvima su jedan od okidača.

Setimo se koliko je samo igrača otkazalo Paunoviću. Onih glavnih. Na kraju je dosta toga slomljeno na Andreju Iliću, koji se nije odazvao zbog bratove ženidbe. A nedostajali su mnogi. Od onih najstandardnijih tu su bili samo Živković i Pavlović. Bio je to momenat kada je dobrano okrnjen autoritet Veljka Paunovića. A na sve to, porazi od Zelenortskih Ostrva 3:0 i Meksika 5:1 doprineli su izuzetno negativnoj reakciji javnosti. Paunović jeste bio kriv, ali nije mogao da bude ostavljen sam.

Sve je nekako protiv srpskog selektora ovih meseci. Uoči ciklusa koji se desio krajem septembra i početkom oktobra morao je da malo i proguta ponos, bude diplomata više nego što jeste, da pozove sve one koji su ga odbili tokom juna, kada je mnogima verovatno bilo u glavi kada će na odmor nakon napornih sezona i nije im se išlo na severnoameričku turneju. Da je konačno na putu da napravi preokret, mislilo se kada je ubedio Dušana Tadića da se vrati u nacionalni tim i odmah mu vrati traku oko ruke. Ali rezultata nije bilo. Četiri utakmice i četiri poraza, nije pomogao ni Tadić.

Srbiji realno nije mesto u ovom momentu u A diviziji, imala bi verovatno problema u B ligi. Zato je ponovo bilo zanimljivo kada je Paunović objavio spisak za novembar. Izostao je sada odjednom opet Vlahović, o kojem je Paunović takođe imao komentar koji mnogo više govori od onoga što je zapravo rekao. Fraza „privatne obaveze“ neće baš tako lako proći u javnosti. I onda Andrija Maksimović. I stvarno, da li nekadašnji „Zvezdin Mesi“ treba ili mora da bude deo nacionalnog tima? Paunović kaže da bi za njega bilo dobro da igra za tu U21 selekciju, dok ovaj to ne želi, iako ga nema u A timu. A šta kažu brojke?

Maksimović ove sezone igra dosta više nego prethodne. Od devet mečeva Bundeslige nastupio je na pet. Dva puta kao starter, tri puta sa klupe. Postigao je jedan gol, u porazu od Bajerna 6:1. U Ligi šampiona nastupio je na dve utakmice i dao gol protiv Koma. Dakle, nešto se dešava, daleko je od standardnog igrača, ali dobija priliku i pristojno je koristi.

Je li to dovoljno za poziv u A selekciju, trebalo bi da odluči isključivo i jedino Paunović sa svojim saradnicima. A sada smatra da mu nije mesto među izabranima i to treba poštovati. Ipak je njegova poslednja. Ili bi makar trebalo da bude. Od igrača sličnog profila, Paunović ima pre svega Tadića, a tu su Kostov i Samardžić. I možda bismo za svakoga mogli da se uhvatimo i nađemo neku zamerku, ali Srbija će igrati dve utakmice, ne četiri, pa je i potrebni fond igrača manji.

Ono gde Paunović gubi borbu u argumentima oko Andrije Maksimovića jesu pozivi igračima koji imaju malu minutažu. Da se zadržimo samo kod veznog reda. Vanja Dragojević je tu najveći „problem“ jer je odavno skrajnut u Rendžersu i ovog vikenda je tek dobio tri minuta nakon dva meseca. Poslednja utakmica na kojoj je imao značajniju minutažu bila je 27.08. u Evropi protiv Jabloneca. Baš zbog toga Dragojević je platio ceh, jer je Rendžers eliminisan. Bivši kapiten Partizana dva i po meseca nema takmičarskog fudbala u nogama, ali eto, našao se na spisku kod Paunovića.

I to može biti problematično za selektora i njegovu odluku oko Maksimovića, odnosno njegovo pravdanje. I Dragojević ima pravo nastupa za U21, ako ćemo da raščlanimo sve do kraja. Problema sa minutažom ove sezone ima i Aleksandar Stanković u Interu, ali on se već profilisao kao izuzetno važan igrač za Srbiju i taj filter je teško primeniti u potpunosti na njega. Poziv, iako ne igra u Rendžersu, baš kao ni Dragojević, dobio je Kosta Nedeljković. Da li Srbija ima drugog desnog beka koji igra, to je pitanje. Mimović, koji je figurirao kao konkurent, van tima je u Fenerbahčeu.

Mnogo toga mori Veljka Paunovića. Pre svega, deluje da je suočen sa unutrašnjim problemima više nego sa onim što bi stvarno trebalo da mu bude posao. Kao da još uvek nije u mogućnosti da bude ono zbog čega je doveden na klupu. Da sastavi ekipu, igra dobar fudbal i vrati poverenje nacije u državni tim. U srećnim sistemima selektor A reprezentacije trebalo bi da postavlja standarde i selektorima mlađih kategorija. To jest, da postoji bliska saradnja kako bi prolazak igrača od mlađih selekcija ka seniorskoj bio lakši i brži. S te strane, opcija da Maksimović igra za mladu reprezentaciju ima logike, kao što se najbolje vidi na primeru Stefana Gudelja, koji je prošli ciklus završio kao centralni štoper iako prvobitno nije ni bio na spisku. Naravno, nije ni svaki igrač isti, niti ima jednako mišljenje o datoj situaciji. U svakom slučaju, Maksimović je izuzetno mlad i verovatno ga čeka ozbiljna reprezentativna karijera.

Međutim, sva ova dešavanja koja proizvode nervozu i ljuljaju integritet ekipe i selektora ne idu nikome u prilog. Sudiće im se na osnovu rezultata, a Paunović će morati žestoko da ih popravi. I to protiv Nemačke i Grčke, što je baš teška misija. U svakom slučaju, odavno jedan srpski selektor nije bio u težem momentu.