Nije problem što je Srbija izgubila, već šta je Paunović propustio

Čekala je godinama srpska fudbalska javnost Veljka Paunovića, videla ga kao jedinog dostojnog selektorske pozicije i konačno dočekala pre godinu dana. Ali nisu stihovi Desanke Maksimović koji govore da je sreća lepa samo dok se čeka puki umetnički ukrasi bez značaja. Jer kada se dočeka, često sreća prestane da bude sreća, već postane realnost kakvoj se nismo nadali.

U tih godinu dana, Srbija je odigrala deset mečeva i doživela čak osam poraza. Naravno, niko nema čarobni štapić da odjednom obriše mnogobrojne probleme koje ova selekcija ima, ali je ta javnost sigurno očekivala više od dve neubedljive pobede protiv slabašne Letonije i rezervnog tima Saudijske Arabije.

Ono što se, pak, najviše očekivalo od Paunovića jeste smena generacija, promovisanje mladih igrača i postavljanje stubova koji će ovu reprezentaciju nositi u godinama pred nama. Uostalom, sav njegov kult koji ima među nacijom izgrađen je nakon što je 2015. osvojio Svetsko prvenstvo za igrače do 20 godina.

Piksija je, dakle, nasledio 30. oktobra prošle godine, pa ako su dve utakmice kada smo već izgubili šansu za plasman na Svetsko prvenstvo i četiri prijateljske u neobičnim okolnostima bile irelevantne, početak Lige nacija bio je druga stvar.

Bilo je to vreme kada je konačno trebalo da vidimo šta je to Paunović pripremio tokom leta. Problem pred objavljivanje spiska krajem septembra bila je povreda Nikole Milenkovića, a onda je ubrzo potom otpao i Dušan Vlahović koji je taman ušao u dobru formu. Sa druge strane, pozitivna stvar bila je povratak Dušana Tadića koji je i u 37, ispostaviće se, najkreativniji srpski fudbaler.

Ipak, pored iskusnog kapitena, na spisku se našla i ta mladost – Simić, Nedeljković, Sukačev, Džodić, Stanković, Kostov, Cvetković, Milošević... Istovremeno je trajao i ping-pong sa selektorom mlade reprezentacije Zoranom Mirkovićem. Tako je Bukinac bio čas tamo-čas ’vamo, a kasnije je Paunović pridodao Mimovića i Stefana Gudelja.

Reklo bi se – idealno, gotovo trećina reprezentativaca sa prosekom godina od oko 20. Međutim, kada je došlo vreme za utakmice, Paunović je tu mladost ograničio. U svakom od prva tri meča protivnici su imali mlađu startnu postavu i nijednom meč nismo počeli sa više od dva igrača koji su mlađi od 25 godina. Protiv Grčke su to bili Simić i Cvetković, protiv Holandije Nedeljković i Stanković, a protiv Nemačke Nedeljković i Džodić.

Ako se pojava Tadića na terenu može opravdati time da je i sa 37 godina naš najkreativniji fudbaler, onda je zaista malo logike iza odluke da 31-godišnji Nemanja Maksimović, kao član Šababa iz Dubaija, provede onoliko vremena u igri. Iako su on i Paunović lansirali jedan drugog u ozbiljan fudbal tim njegovim golom u finalu Mundijalita, valjda mu se Veljko dosad već dovoljno odužio da više ne mora da ga poziva u nacionalni tim, kamoli da mu daje ovoliko minuta.

Zbog Maksimovića – koji je sjajan čovek, ali više ne i tako kvalitetan fudbaler – na klupi su ostajali 21-godišnji Aleksandar Stanković, član Intera i jedan od najtalentovanijih igrača na svojoj poziciji u Evropi, i Saša Lukić koji, iako ima 30 godina, već dugo gazi kilometre u Premijer ligi i to dovoljno govori o njegovom kvalitetu. Dakle, dva igrača oko koja bi trebalo graditi igru, od kojih bi jedan trebalo da bude glavni igrač narednih 10 godina, nisu uigravana zbog igrača čije je vreme u ozbiljnom fudbalu već prošlo. Da i ne pričamo koliko bi bolje bilo da je Džodić dobio više minuta, a Dragojević bar osetio teren.

Kada se na to doda da su pred poslednji meč sa Holandijom van protokola ostali Kostov, Sukačev i Milošević, koji nisu odigrali ni minut na prethodne tri utakmice, onda je razočaranje u selektorove odluke dodatno naraslo. Da li njih trojica zaista toliko nisu mogli da zadovolje njegove kriterijume na treninzima ili je nešto drugo u pitanju, izgleda da nećemo saznati jer novinari koji su imali priliku da razgovaraju sa njim takvo pitanje nisu postavili.

Međutim, posle utakmice u Ajndhovenu, i pored poraza, za Paunovića se našla samo jedna kritika – zašto ovako nije moglo ranije?

Šansu da debituje, i to u funkcionalnoj startnoj postavi, dobio je Stefan Gudelj, tandem u veznom redu činili su Stanković i Lukić, dok je napad predvodio Anderlehtov biser Cvetković. Prvih 11 upotpunili su i iskusni Babić, budući kapiten Pavlović, sadašnji kapiten Tadić i njegov projektovani naslednik Samardžić. I gle čuda – Srbija je izgledala dobro.

Dakle, tri mlada igrača, dvojica tek nešto starijih (Pavlović i Samardžić) i premijerligaški motor (Lukić), bila su dovoljna da promene krvnu sliku ekipe. Konačno se zaigralo moderno, trčalo više, izlazilo u visoki presing, presecala su se dodavanja, uklizavalo se... Prosto – pokazivala se želja i trud. To je nešto što svaki mladi igrač prirodno ima u sebi i donosi ekipi. I zato ih treba imati što više, pa makar ne pokazali svoj puni kvalitet odmah kao u slučaju Simića i Džodića, kojima je, doduše, možda samo trebalo bolje okruženje i funkcionalnija postava.

Pisaće se i pričati sad kako je Srbija dobila Stefana Gudelja i Cvetkovića. Ali mogla je da dobije mnogo više u ovim mečevima – Stankovića kao apsolutnog vladara sredine terena, Kostova, Sukačeva i Bukinca na deficitarnim pozicijama, Džodića i Simića na više od jednog meča, Dragojevića na šestici... Umesto toga, dobila je Nemanju Maksimovića sa dve cele utakmice i još po dragocenih pola sata u preostale dve, gde je sve vreme bio najlošiji igrač na terenu, kao i 34-godišnjeg Nemanju Gudelja, čije kvalitete već znamo i nije bilo potrebe proveravati ih u ovim trenucima.

Iskustvo igranja u seniorskoj reprezentaciji protiv ovako kvalitetnih ekipa bilo bi neprocenjivo iskustvo za mlade igrače koji bi trebalo da budu nosioci narednih desetak godina. Međutim, premali broj njih je uopšte i dobio šansu, a kamoli da odigra značajniju ulogu u ova četiri meča koji su bili savršeni poligon za njih. Da su bar ovi iskusni(ji) igrači doneli prevagu na terenu i bar neki bod, pa i da izostanak klinaca bude opravdan.

Ovako – duplo golo. Nisu izgubljena samo četiri meča, nego je izgubljeno i dragoceno vreme. I deluje da se sve više gubi nada da je Paunović neko ko će doneti boljitak ovoj reprezentaciji jer ovo nije ono što se od njega očekivalo. Ne striktno rezultatski.