Srbija mora na trojicu pozadi, htela to javnost ili ne

Davno su prošla vremena kada su zadnju liniju reprezentacije Srbije činili fudbaleri Čelsija, Mančester junajteda, Dortmunda i Mančester sitija. Nažalost, veliki deo ovdašnje javnosti je i dalje ostao zarobljen u tim vremenima i nikako da se navikne da je sadašnja odbrana „orlova“ po kvalitetu jedna od slabijih u Evropi.

Ako u centru odbrane i može da se probere kakav-takav kvalitet, od kada su se Branislav Ivanović i Aleksandar Kolarov penzionisali, bekovi su rak-rana srpskog fudbala. Baš iz tog razloga, već deceniju unazad su svi selektori, bar u nekom trenutku, morali da se okrenu formaciji sa tri štopera i ving-bekovima – formaciji prema kojoj, iz nekog neobjašnjivog razloga, većina Srba ima averziju. Valjda žive u pogrešnom ubeđenju da ukoliko na terenu postoje više od dva štopera,onda je ekipa striktno defanzivno orijentisana, a oni žele da vide napadačku Srbiju.

Formaciju sa tri štopera je u reprezentaciji ustalio Slavoljub Muslin još 2016, onda kada su i Ivanović i Kolarov bili na zalasku karijere, izgubili na brzini i prešaltali se u centar odbrane čak i u svojim klubovima. Za Muslina to nije bio hir i svojeglavo taktičko eksperimentisanje, već neophodnost koja je to ostala sve do današnjih dana.

Naravno, pokušali su neki naredni selektori da poslušaju puls nacije i pređu na četiri defanzivca. Taj populistički potez desio se već na Svetskom prvenstvu 2018. u Rusiji, na koje nas je odveo Muslin, kada je Mladen Krstajić promenio formaciju i vratio u tim kamen spoticanja – Sergeja Milinković-Savića. Mundijal je prošao kako je prošao, ali je bar Srbija bila „napadački nastrojena“, jelte, jer nije imala trećeg štopera. Mržnja prema toj formaciji samo se pojačala kada je Krstajić jedini put izveo tim sa tri štopera i doživeo debakl od 5:0 protiv Ukrajine, iako je problem ležao u nefunkcionalnom i preofanzivnom ostatku tima, a ne u zadnjoj liniji.

Krstajića je nasledio Ljubiša Tumbaković i na svom početku ostao na četvorici pozadi. Ostvarene su, između ostalih rezultata, pobede protiv „liliputanaca“ Luksemburga i Litvanije, međutim, čak su i te ekipe stvarale veliki broj šansi i postizale golove protiv Srbije. Zato se Tumbaković pred mečeve sa ozbiljnijim rivalima okrenuo formaciji sa tri štopera kao dodatnom osiguranju. Epilog njegovog mandata bio je nesrećni neodlazak na EURO sa tom postavkom, pa je javnost još jednom našla pokriće da poviče „dokle više sa trojicom pozadi?“

Dragan Stojković je, iako populista po prirodi, ipak zadržao strukturu sa trojicom pozadi i imao uspehe, pogotovo na početku svog bivstvovanja na klupi reprezentacije. Međutim, trauma koju je doživeo protiv Kameruna napravila je potpuni zaokret u njegovom funkcionisanju, pa je ona ofanzivna ekipa koja je igrala na gol više, postala negledljiva i megadefanzivna. I, naravno, ponovo su se javili isti oni isti sa istim zahtevima.

Dugogodišnja želja nacije – Veljko Paunović – ispunio je drugu dugogodišnju želju nacije, pa je u svih šest dosadašnjih mečeva koristio formaciju sa dva štopera i dva „normalna“, ful-beka.

Ipak, ako je u tim mečevima i imao neke mogućnosti za tako nešto, deluje da bi ostanak u toj formaciji sada bio ravan samouništenju. Prosto, Srbija u ove četiri utakmice tokom tronedeljnog reprezentativnog prozora mora da se vrati postavci sa tri štopera jer je kadrovska situacija alarmantna usled povreda Milenkovića i Milosavljevića, iako bi i sa njima ona bila najbolje rešenje.

Na prvu to ne deluje logično, pogotovo jer je Paunović pozvao samo četiri klasična štopera – Erakovića, Simića, Pavlovića i Babića. Ako uzmemo u obzir to da Simić ima samo 19 godina i u velikoj je krizi sa Partizanom, a da Babić kao levonog neće zauzeti Pavlovićevo mesto, onda možemo reći da Srbija ima samo dva funkcionalna štopera.

Pa kako onda da igra sa tri? Tako što bi se Nemanja Gudelj spustio u centar odbrane, a Pavlović i Eraković postali levi, odnosno desni centralni štoperi. Gudeljevo iskustvo je neophodno, dok je još neophodnije pomeriti Pavlovića ka aut-liniji jer dobro znamo da ume da bude jako neprijatno po njegov tim kada igra u formaciji sa dva halfa. Time bi se bar malo zakrpile sve mane (a ima ih mnogo) trenutno dostupnih štopera jer bi se prosto više pomagali.

Dakle, trenutno dostupni štoperi i Pavlović u formaciji sa dva pozadi su prve dve stavke zbog kojih je neophodno da Paunović promeni postavku na terenu.

Treća stavka jesu bekovi, odnosno nedostatak kvalitetnih opcija na tim pozicijama. Što se tiče desne strane, Nedeljković ponovo ne igra standardno u Rendžersu, dok Lazar Nikolić, kao i njegov saigrač iz Vojvodine na levoj strani, Petar Sukačev, čekaju na debi. Po levoj strani su tu još i Aleksa Terzić, koji nije standardan u Frozinoneu, i mladi Stefan Bukinac, koji je u poslednjem meču za Jang Bojs zamenjen u 24. minutu prvog poluvremena jer mu je velike probleme zadavao 36-godišnji Miroslav Stevanović (?!).

Jasno je da nikome od njih defanziva nije jača strana, pa bi ostavljanje samo dva štopera iza njih kao osiguranja moglo da se završi neprijatno po „orlove“. Stoga, možda bi bilo najpametnije da Andrija Živković ima više defanzivnih zadataka u ulozi ving-beka, dok bi na drugoj strani Filip Kostić (iako je njegova defanziva više nego diskutabilna) mogao biti spasonosan.

I na kraju, ali ne i najmanje važno, ovakva formacija omogućila bi i Tadiću i Milinković-Saviću da imaju veću slobodu u napadu i manjak posla u defanzivi, te bi maltene obojica igrali na svojim omiljenim pozicijama. A ako se Tadić već vratio, greota bi bila ne iskoristiti ga na najbolji način. Pritom, formacija 3-4-2-1 pružila bi i izbalansiran vezni red koji bi držali Aleksandar Stanković i Saša Lukić.

Jasno je da ostanak pri formaciji sa četiri defanzivca u ovom reprezentativnom prozoru nema ni smisla, ni logike i valjda je to jasno i Veljku Paunoviću. On je na konferenciji za novinare pred Grčku ostao tajanstven po pitanju formacije, pa ostaje da vidimo šta će na kraju odlučiti. Samo je jedna odluka logična, ali se ta odluka neće svideti srpskom fudbalskom javnom mnjenju. No, ono se ne pita toliko. Valjda.