Srbija je, i dalje, na početku

Početak je, naravno, uvek bolji od kraja. Jer, svaki početak pruža novu šansu i rađa uverenje da će nešto biti bolje. Podgreva nadu da će se neki stari snovi konačno ostvariti i da bi iskra optimizma mogla da se pretvori u pravu buktinju.

Međutim, nije baš najsrećnije rešenje kada ste često u ovoj ulozi. Nekako se umorite od činjenice da, po svemu sudeći, ono nedavno nije baš valjalo i sada morate iznova sve od reda. Opet preispitujete sebe gde ste grešili, istovremeno tražeći novi put do rešenja.

Takav je slučaj sa fudbalskom reprezentacijom Srbije pošto je ona, činjenica je, na svom novom početku od oktobra prošle godine i, koliko god to pojedinci ne žele da priznaju, na njemu će ostati sve do septembra ove, odnosno do prvog narednog takmičarskog meča. Sve ovo između, računajući razne neke druge manje važne početke, vrlo brzo će prekriti veo zaborava.

Da je taj dugo iščekivani početak došao malo ranije, a čini se da je trebalo, možda srpskim reprezentativnim fudbalom prethodnih godina ne bi vladala apatija od koje mu nije bilo spasa. Koliko god da je sam plasman na prethodni šampionat sveta i Evropsko prvenstvo u Nemačkoj dve godine kasnije bio uspeh, a bio je neminovno, razlaz sa selektorom Draganom Stojkovićem morao je biti potpisan mnogo pre prošle jeseni.

A nije da nije bilo prilika za to. Prva, već nakon što je na šampionatu sveta u smiraj 2022. na teži način shvatio da je lepota fudbala jedno, a igra na rezultat koji donosi benefite nešto sasvim drugo. Druga, posle dijametralno suprotne predstave u Nemačkoj, gde je uzaludna goleada iz Katara zamenjena igrom na gol manje.

A ustvari, kad god da je otišao između ova dva velika takmičenja, popularni Piksi – peta Zvezdina zvezda koja ne uživa simpatije navijača crveno-belih, što nedvosmisleno govori i o njemu i o njima – učinio bi uslugu i sebi i drugima. Jer, od trijumfa u Norveškoj septembra 2022. do pobede nad Švajcarskom oktobra 2024. prošle su dve pune godine bez ijednog ozbiljnog „skalpa“. Zato se moralo reagovati.

I zato se njegov sistem razbio kao brod o stenu. I zato je, jer neko to od gore vidi sve, taj brodolom bio bolan baš u sred Beograda. Baš tamo gde se on poigravao sa rivalima u igračkim danima, „petardirala“ ga je Engleska. Ali, njemu ni to nije bilo dovoljno pa mu se posebno zbog toga „desila“ i Albanija u Leskovcu. Trebalo je da ode uzdignuta čela. Otišao je bridećih obraza.

Ali, baš taj Piksijev kraj na klupi Srbije ne znači, neminovno, i novi početak. Jer, trijumf nad Andorom pod vođstvom selektora mlade reprezentacije Srbije Zorana Mirkovića to nikako nije bio. Nije to mogao biti ni poraz od Engleske na Vembliju i Pirova pobeda nad Letonijom praćena ludim snovima da je Mundijal „preko bare“ dostižan pošto je Veljko Paunović, zvanično, u tom trenutku bio samo privremeno rešenje.

Sada, nakon što je stavio paraf na višegodišnji ugovor, vođa „Novozelanđana“ je tek na putu ka pravom početku. Tokom priprema za ono što je Srbiji važno, imaće ulogu sparing partnera protiv koga će akcije za Mundijal ubrzo uvežbavati aktuelni prvak Evrope Španija i Saudijska Arabija, a u majsko-junskim okršajima to će činiti i Južna Koreja i Meksiko. I tek tada će, kada sve to prođe i kada se spusti zavesa na reprezentacijama najbrojniji šampionat sveta, a on u septembru objavi spisak za duele sa Grčkom i Holandijom na startu elitne grupe Lige nacija, biti tamo gde je morao da bude znatno ranije. Na početku.

Nije najpametnije analizirati zašto već nije na toj stanici. Okolnosti su nosile i objektivne i subjektivne detalje zbog kojih brak koji je Srbija tako dugo čekala nije bio moguć. Sada, kada se dogodio, valja ga negovati, valja mu dati podstrek da sve strane iz te ljubavi osete blagodeti uspeha.

A sa kojim će snagama Paunović krenuti ka tom cilju? Realno, sa proverenim, jer nema Srbija neiscrpnu bazu talenata pa da sada on može jednim zamahom čarobnim štapićem da promeni DNK reprezentacije. Može da proba, ali je očekivano da mu osnovu ekipe čine oni isti momci koji su pri kraju Piksijevog mandata energetski ličili na izduvani balon. Samo što mora da pronađe način kako da ih napuni samopouzdanjem.

Istina, već na prvom Veljkovom spisku primetne su bar dve stvari. Prva i za naciju mnogo važna, a već naredna dva duela pokazaće da li i sa pokrićem, jeste ona da su u opremu reprezentacije vraćena braća Sergej i Vanja Milinković Savić. Obojica se od šampionata Evrope nisu pojavljivala u Staroj Pazovi uz vešto izbegavanje odgovora na pitanje zašto to čine. Za Sergeja su vremenom prestala da stižu i štura objašnjenja, dok se u Vanjinom slučaju gotovo uvek isprečila neka nova, sitna povreda. Pametnome, dosta...

Druga se tiče veterana u nacionalnom timu. Sigurno da Paunović nije zaboravio da je Aleksandar Katai, koji u 36. godini kao da igra fudbal života, tokom prethodnog okupljanja u novembru režirao preokret protiv Letonije i to prvencem u nacionalnom dresu nakon što je ušao u igru sa klupe. Zvezdin Magiko je ovoga puta, u dogovoru sa selektorom, odustao zbog premora pa je pitanje da li bi u budućnosti mogao da ima ulogu džokera. O povratku Dušana Tadića u skute nacionalnog tima nije ni bilo reči, a čini se da ne bi ni trebalo jer je ta priča već ispričana i moralo bi tako da ostane. Svet, a samim tim i fudbal, morao bi da ostane na mlađima.

Među povratnicima su Dejan Joveljić, Petar Ratkov i opet Mijat Gaćinović, a kontinuitet pojavljivanja na (širem) spisku i u Staroj Pazovi nastavili su i mladići večitih rivala Vasilije Kostov i Vanja Dragojević. Jedini pravi debitanti su Petar Stanić, koji zaista pleše u dresu Ludogoreca, Stefan Bukinac, koji je prekomandovan iz mlade reprezentacije, i Njegoš Petrović, kojeg zbog dobrih partija u Vojvodini Dejan Stanković želi opet da vidi u Crvenoj zvezdi.

Upravo je njemu upućen poziv potvrda da okupljanje superligaških igrača na istoj adresi pre dve nedelje nije bilo uzaludno. I da će Paunović meriti više puta sa različitih strana pre nego li nekog pozove ili ga precrta sa liste potencijalnih reprezentativaca. Na igračima je da rade, a na njemu da preseče. Samo se računi moraju svoditi na vreme, kako se fudbalska Srbija u godinama koje dolaze ne bi opet zaglavila u ćorsokaku novih početaka. I kako ka suterenu svojih nadanja i želja ponovo ne bi krenula sa stilom i u punoj brzini.