Gde ti stade, sad produži

Početkom tog juna Sep Blater je najavio da će podneti ostavku na mesto predsednika Svetske fudbalske federacije, zbog optužbi za korupciju protiv nekoliko njenih zvaničnika. Nedugo zatim, Barselona je u finalu Lige šampiona bila bolja od Juventusa, a ubrzo su u Bakuu otvorene i prve Evropske igre. Ipak, mi smo sve to gledali „sa pola oka“, a slušali još manje, jer je Srbija imala šansu da se popne na krov sveta. Ne u vaterpolu ili košarci – to je učinila već toliko puta, već u fudbalu. I uspela je.

Jedan je čovek rukovodio operacijom na Novom Zelandu. Temeljno, posvećeno, do najsitnijih detalja. Ništa nije prepuštao slučaju. Okružio se ljudima od poverenja sa kojima se razumeo bez reči. Jer, nekada je najbolje ne govoriti ništa. Dovoljno je samo razmeniti poglede i da sve bude jasno. Upravo tako funkcionisala je i tadašnja reprezentacija Srbije do 20 godina, koja je na suprotnoj strani sveta od naše postala njegov prvak. Sa malo reči, mnogo je govorila. Kao što je sa malo kontakata kreirala napad vredan trofeja. Kontranapad protiv Brazila, svetske velesile.    

I taj se čovek sada vratio – o, da li je trebalo ranije to da učini? Vratio se da podigne posrnulog borca, iscrpljenog i demotivisanog, da mu pokaže put kojim je on već jednom prošao. Na tom putu društvo su mu pravili golobradi mladići, a neke od njih uvrstio je i na svoj prvi seniorski spisak. I nema sumnje da su mu rekli da mu i dalje veruju, da su spremni da slede njegove ideje i ideale i da će uraditi sve da sebe i svoje najbliže, a time i sve ostale zaljubljenike u fudbal u Srbiji, učine ponosnim.

Veljko Paunović je po okončanju igračke karijere odlučio da se preseli na klupu. Trenerski posao oduvek ga je zanimao. Verovao je da na toj poziciji može fudbalu najviše da vrati za sve ono što mu je ovaj pružio. I počeo je od početka, kako je i naučen u porodici čija je glava bio Blagoje, nekadašnji defanzivac Partizana i reprezentacije Jugoslavije. Kod njega nije bilo preskakanja stepenika. Zato je i odlučio da peče zanat u mlađim kategorijama pri Fudbalskom savezu Srbije, a na njegovu sreću „zapala“ mu je šampionska generacija. Nekoliko godina ju je brusio, negovao, dodvoravao joj se, pokušavao iz nje da izvuče maksimum. Rastao je uporedo sa njom i, kada to možda mnogi nisu želeli ni očekivali, rastao se od nje nakon što ju je podigao na pijedestal.

Sa medaljom svetskog prvaka oko vrata, odlučio je da se otisne „preko bare“. Četiri godine vodio je tim Čikaga, pre nego što se vratio na Stari kontinent i preuzeo člana Čempionšipa, najteže druge lige na svetu – ekipu Redinga. Put ga je dalje vodio u Meksiko, prvo na klupu Gvadalahare, a onda i Tigresa, a zanimljivo je da je uvek pravio nekoliko meseci pauze pre stupanja na novi posao. Valjda je želeo da sagleda sve aspekte svog mogućeg delovanja u novoj sredini. Jedino je, izgleda, presudio srcem kada je stigao poziv iz Ovijeda, sa kojim je početkom veka kao igrač ispao iz Primere. Verovao je da je došlo vreme da popravi utisak zbog čega je odmor od fudbala potrajao samo 24 dana. Vratio je Ovijedo iz Segunde u društvo najboljih, ali je početkom oktobra dobio otkaz. Na sreću. Jer, da nije bilo tako, ne bi sada bilo ni ovih redova.

Fudbalska reprezentacija Srbije je tokom njegovog boravka u Španiji vodila razne bitke, na terenu i van njega. Rezultatska katastrofa protiv Engleske otvorila je krater koji će još dugo zjapiti i u koji je smešten i neuspeh protiv Albanije. Rez je morao biti napravljen. Dragan Stojković je prešao put od junaka do tragičara, a rešenje se ukazalo u liku i delu 48-godišnjeg poliglote širokih pogleda, porodičnog čoveka i oca četvoro dece.

Došao je u Kuću fudbala u Staroj Pazovi sa željom da vrati kult reprezentacije, ali mora da zna da se za deset godina, od njegovog prethodnog boravka na istom mestu, mnogo toga promenilo. Što pre to shvati, biće mu lakše. Jer, kao što ni on sam nije isti trener, tako su se promenili i dečaci sa Novog Zelanda. Na prvu loptu je delovalo da će opet sarađivati sa mnoštvom „Novozelanđana“, ali na spisku putnika za Englesku su samo Predrag Rajković, Miloš Veljković, Andrija Živković i Marko Grujić. Mogli bi, možda, za neke naredne akcije da im se pridruže i Milan Gajić, Saša Zdjelar, Srđan Babić, Nemanja Maksimović, Mijat Gaćinović i braća Sergej i Vanja Milinković-Savić, ali Paunović ne sme da upadne u zamku „starih zasluga“. Dovoljno je bistar i fudbalski šlifovan da zna da u modernom fudbalu to ne prolazi.

Srbija je trusno područje kada je fudbal u pitanju, uvek nerealno gladno velikih uspeha, ali se čini da bi Paunović mogao da dobije ono što se nikome ne garantuje na početku. Vreme... Vreme da formira tim i, što je mnogo važnije, igru. Vreme da iskristališe svoje ideje i na najbolji način ih implementira kroz ekipu. Modernih trenera bez podrške laptopa gotovo da nema, ali on podjednaku važnost pridaje živoj reči, privrženom odnosu svakog pojedinca grupi. Važno mu je da „hemija“ u timu postoji i da na njenim krilima kreira slavodobitne trenutke. Neka počne već od Vemblija, što da ne...