Paunovićev debi i posttraumatski oporavak

Dočekali smo prvu utakmicu u post-piksijevskoj eri i debi Paunovića na klupi „orlova“. Iako je imao opciju da sačeka da prođe ovaj prozor i ne brza, već da mu prve utakmice na mestu selektora budu one u martu, odlučio je da preuzme rizik i već sada krene da gradi temelj. Ipak, podviga nije bilo, te je porazom od 2:0 i minimalnom pobedom Albanije u Andori selekcija Srbije i matematički ostala bez šanse da igra u baražu za Svetsko prvenstvo.

Računao je Paunović da će možda i na konto toga što Englezi nisu u potpunosti znali šta da očekuju od novog čoveka na klupi Srbije moći da priredi iznenađenje. I nije da nije bilo nešto slično. Stručni štab Engleske je u hodu u prvoj trećini utakmice čitao i učio taktičke zamisli Srbije, pa je Engleska praktično uzela nekoliko tajm-auta. Primetno je bilo da je Tuhel okupljao svoje igrače pored aut-linije kod nekoliko iole dužih prekida u prvom poluvremenu, pružao im nove informacije i vršio korekcije. I to ispravne, očigledno, jer je posle svakog takvog „tajm-auta“ njegova selekcija igrala sve bolje.

Sa stanovišta Srbije bilo je nekih novih, ali i nekih razočaravajućih starih stvari.

Nova je, naravno, bila formacija – 4-3-3. Čovek koji je ujedinio Srbiju po pitanju Piksijevog naslednika ostvario je i želju najvećeg dela nacije da ovaj tim zaigra sa 4 fudbalera u zadnjoj liniji. Samim tim smo konačno dobili i to da svako igra na svojoj prirodnoj poziciji. Iznenađenje je bilo izostanak Stankovića iz startne postave, ali je zamisao bila takva da se igra sa jednom šesticom koja bi se u posedu spuštala i činila trojku pozadi, što Gudelju, koji poslednjih godina igra gotovo isključivo kao štoper, mnogo više leži nego vezisti Klub Briža koji je korisniji ka napred. U takvoj postavci, bekovi su imali dozvolu da puste korak, ali prostora za ofanzivne avanture Terzića i Mimovića protiv ovako jakog protivnika gotovo da nije bilo.

Lukić i Ivan Ilić su činili dve osmice, zamišljene u teoriji da igraju od 16 do 16 i zato nije bilo mesta za desetku Samardžića. Ipak, usled povrede kreativnije od dve osmice posle samo pola sata igre, na teren je morao Stanković kome kreativnost nije najveći kvalitet, pa je Srbija dobrih sat vremena maltene bacila u vetar.

Naravno, videli smo i novu promenu na golu. Tu je Paunović želeo možda i da igra na sigurno jer Rajkovića zna više od deceniju i ne može se reći da je pogrešio, naročito posle malo nesigurnijih nekoliko partija za Petrovića u Bornmutu u poslednjih par kola. Ono boksovanje Rajkovića jeste bilo veoma loše, ali bio je to splet nesrećnih okolnosti započet bespotrebnim faulom Pavlovića u ne tako opasnoj zoni i situaciji.

Imala je Srbija i novog kapitena – Filipa Kostića. Kako Mitrović nije dostupan za ove dve utakmice, bilo je zaočekivati da traku ponese Milenković, što je bio slučaj dosad, ili možda Gudelj kao najstariji na terenu, pa čak možda i Rajković ili Pavlović, ali se ona našla oko ruke fudbalera Juventusa.

Bilo je i nekih starih stvari. Prvo poluvreme bilo je gotovo preslikani „Piksi-ball“ u posedu. Da li je to nesvesna, mišićna memorija, nemoć, strah ili preveliki respekt prema protivniku, ali „orlovi“ nisu bili u stanju da vežu nekoliko dodavanja u zoni koja nije sopstvena trećina terena. Po svakom ulasku u igru od golmana i svakoj oduzetoj lopti, ona nije ostajala u posedu srpskih igrača više od nekoliko sekundi, bez bilo kakvog šablona da se sa njom pređe na polovinu protivnika. Razmenio bi se pas ili dva između štopera i beka pre nego što bi se dugom loptom, bilo po zemlji ili u vazduhu, tražio usamljeni Vlahović. I kada bi došao do nje, bilo bi to uglavnom na sredini terena, daleko od bilo kakve opasnosti.

I to vuče drugu staru boljku – premalo igrača u napadu. Nekoliko puta je, dakle, Vlahović uspeo da sačuva loptu i prosledi je do Kostića ili Živkovića, ali je trojica ili maksimalno četvorica fudbalera i dalje premalo za iole opasniji napad. Pogotovo što nijedan od njih nije (više) toliko brz da zapreti iz kontra-napada. Tek su ulaskom Radonjića napadi Srbije počeli da liče na moderan fudbal.

Falilo je i agresivnosti i više duela 1 na 1 kojima bi možda malo i uplašili igrače Engleske koji su svoj posao već obavili, pa bi se onda možda još više čuvali u nameri da ostanu zdravi za važan period koji im sledi u svojim klubovima. Ovako, fudbaleri Srbije su napravili samo 10 faulova, dok je Engleska napravila 3 više. Novi selektor je pred ovaj meč rekao da je ovaj meč kao finale Svetskog prvenstva, a u finalima se ne igra tako mekano.

No, opet, ne treba previše suditi po ovoj utakmici jer je bilo premalo vremena da se krvna slika reprezentacije značajnije promeni. Imali su svega nekoliko treninga, tokom nekih su poslužili i fudbaleri Grafičara i Teleoptika kao sparing partneri, a morali su u utorak da imaju i dva treninga u toku dana – za defanzivnu pripremu ujutru i ofanzivne zamisli poslepodne, u pokušaju da se što bolje spreme i upiju što više Paunovićevih zamisli.

I izgleda da su igrači oduševljeni onime što su videli i čuli od svetskog šampiona sa „orlićima“. Jedna od najupečatljivijih stvari u četvrtak uveče nije se desila na terenu, već u pres-zoni posle meča.

Naime, dvojica reprezentativaca su tokom izjave za TV Arenasport na drugačiji način istakli istu, bitnu stvar. Rajkovićeve reči su bile: „Ne može da se poredi ova utakmica sa onom u Beogradu, bili smo mnogo organizovaniji, taktički bolji, čvršći u duelima, agresivniji. Imali smo srce.“, dok je Kostić izjavio: „Mislim da smo imali selektora i celoukupni rad koji smo imali proteklih par dana, mislim da bi imali bolji rezultat. Ne bismo izgubili od Albanije.“

Zajednički sadržalac koji se insinuira kroz obe izjave jeste taj koliko je Paunovićev prethodnik bio taktički slab i da mu igrači nisu verovali, ali su iz poštovanja ispunjavali njegove skromne taktičke zamisli i nisu pravili probleme u svlačionici. Utisak je da su konačno prodisali, ali i da će im biti potrebno malo vremena da se oporave od dosadašnjih metoda rada.

Takođe, očigledno se i premalo radilo na analizi protivnika, što se može naslutiti kroz izjavu Alekse Terzića za Telegraf: „Sve počinje od selektora. Pre svega, dobro smo se pripremili za ovu utakmicu, pokazali su nam šta nas čeka. Imali smo analize gde nam je (prim. aut. Paunović) pokazao gde se treba postavljati. Kao što se videlo danas, nismo ispadali.“

Dovoljno je bilo, dakle, čak je i nekoliko treninga da reprezentativci uvide koliko Paunović zna i koliko je taktički pismen. Ruku na srce, sve posle Stojkovića i njegovih saradnika je „apgrejd“ u tom segmentu, ali je jasno da je sada u reprezentaciji konačno moderan stručni štab na čelu sa, pre svega, velikim gospodinom koji će umnogome pomoći da se otključa neosporni potencijal koji ova grupa fudbalera, a i svi oni koji kucaju na vrata iste, poseduju.