Piksi i formacije sa PES-a

Pro Evolution Soccer iliti PES je dugo bio vrhunac fudbalskih simulacija. Gotovo da nema muške osobe ispod 35 godina koja voli fudbal, a da nije sate i sate provela uz ekran, bilo uz modove “Become a legend” i “Master league”, bilo uz multi-plejer. Kao i mnogo šta što valja, PES su napravili Japanci i za to im, a verujem da govorim u ime celog muškog roda, dugujemo neizmernu zahvalnost. No, ne znam za ostale narode, ali ako je neko otplatio svoj dug Japancima, onda su to Srbi preko Piksija. On je tamo, kao i na ovim prostorima, u stvarnom životu kompletirao “Become a legend” mod.

Japanci imaju frazu Hara hachi bun me koja se prevodi kao “Jedi dok nisi osam delova (80%) pun” i običaj da stanu onda kada je najbolje. Kakva šteta što Piksi od njih nije pokupio ni skromnost koja odlikuje ovaj narod, niti ovaj običaj. Da jeste, imao bi meru i znao bi da stane kada treba. Ne bi se ni on prejeo srpskim fudbalom, niti narod njime. Ovako, svima nam je loše posle ukusnog, ali obroka sa kojim je davno trebalo stati i umesto da njegov mandat pamtimo po lepom, u glavi će nam biti mučnina koju nam je stvorio na kraju. 

A bila je ta trpeza za kojom se obedovalo prilično bogata – našli su se na njoj i Svetsko i Evropsko prvenstvo, i ulazak u A Ligu nacija, pa i ostanak u njoj. Sada kada je (konačno) bivši, ostalo je dosta stvari za ove 4 i po godine koje ćemo pamtiti i sjajno je što ima toliko materijala da će svako imati svoju omiljenu. Neko će čašu gledati kao polupunu i setiće se pomenutih odlazaka na prvenstva i A lige nacija, a neko kao polupraznu uz sećanje na neuspeh i prikazanu igru na tim prvenstvima i neubedljivost u ovim kvalifikacijama. 

Ali u svemu u životu je potreban balans, u fudbalu pogotovo. A balans u igri reprezentacije Srbije, kao ni u Piksijevom ponašanju, nije postojao. Od potrebne sportske drskosti i šarma starog mangupa koji je doneo pozitivu i optimizam na početku njegovog mandata je nekako nečujno došao do arogancije, vređanja inteligencije i oblaka negativne energije. A igra... Pa, recimo, da je reprezentacija imala i Postekoglua i Nuna Espirita Santa, ali u jednoj osobi. Samo što je Postekoglu u njemu davno izbledeo, a Nuno koji se potom pojavio i živeo sve do otkaza, za razliku od pravog, nije umeo da smisli kako da ovaj tim postiže golove.

Do tog prebačaja došlo je na Evropskom prvenstvu, mada su se simptomi kašlja u napadu počeli ispoljavati još tokom jedne od najlakših grupa u istoriji kvalifikacija za EURO. I nije baš sigurno da li je namerno, svesno došlo do tog prelaska sa ultranapadačkog fudbala na ultradefanzivu baš na novom velikom takmičenju usled kamerunske traume ili se slučajno poklopilo da se taj stil pojavio prvo prelaskom na klupu, potom i potpunim odlaskom Tadića, a ubrzo i Milinković-Savića iz reprezentacije. 

Pošto što će, kao što rekoh, svako imati svoje omiljeno sećanje na njegovo “selektorovanje”, moje je samo shvatanje sintagme “napadački fudbal” od strane Piksija, a očigledno i njegovog stručnog štaba koji se, utisak je, poslednji put fudbalski apdejtovao još otprilike onda kada je PES izbacio jednu od svojih najboljih verzija, kultni 13. I fudbal i PES su se od tada promenili - PES više ni ne nosi isto ime i počeo je da kaska za konkurencijom. Fudbal, pak, nosi isto ime, ali je danas, u odnosu na tad, potpuno drugi sport. A Srbija i dalje igra kao da je 2013 i kaska.

Često smo u poslednje 2 godine na konferencijama pre ili posle utakmica od Piksija čuli: "Počeli smo sa 2 napadača, hteli smo da igramo napadački". Ne mogu da naglasim koliko je zabrinjavajuće ako selektor jedne reprezentacije fudbal vidi na isti način kao i sporadični gledalac fudbala. I to onaj gledalac koji ovaj sport isprati tek kada dođe veliko takmičenje, uz društvo, pivo i apsolutnu veru u to da fudbalsku taktiku čini samo formacija i da u fudbalu pobeđuje onaj ko ima veća imena u timu. Jer, mnogo je važno, a valjda je i osnovna stvar, znati da više napadača na terenu ne znači nužno da će se igrati “napadački fudbal”. Da li je onda, pobogu, Barselona sa lažnom devetkom igrala defanzivno? Pa koliko bi tek golova postigli da su igrali sa dvojicom napadača kao Srbija? I ovo ulazi u onaj deo sa vređanjem inteligencije. 

Jer, ne možeš izaći sa idejom da „igraš napadački“, prosuti napadače kao klikere na teren i očekivati da će sami od sebe „igrati napadački“, a da nisi stvorio nikakve preduslove za to. Ne možeš sagraditi kuću samo sa željom da imaš kuću, a da nemaš plan kuće. Ko će loptu doneti do napada? Kako će uopšte, kojim mehanizmima igrači loptu donositi do napada? U reprezentaciji Srbije smo videli potpuno odsustvo bilo kakve ideje da se lopta donese pred i u šesnaesterac protivnika, a da to nisu Pavlovićevi izleti. Ili je možda  viđeno samo prisustvo ideja iz onih dana kada je urađen poslednji apdejt stručnog štaba, a koji odavno ne prolazi protiv iole ozbiljnih ekipa. Ili je u glavi Stojkovića i dalje prisutan film kako on sam dribla sve redom i sam donosi loptu do kaznenog prostora protivnika, pa očekuje isto od svojih izabranika, ali Srbija nema igrača kakav je on bio. 

Dve smo kulminacije tog paradoksa zvanog “napadački fudbal” bez ideje kako da se napada imali u razmaku manjem od godinu i po dana.  Dvaput smo videli da kada taj “stil”, gle čuda, ne upali u prvih 80-ak minuta utakmice u kojoj nam je, bar za početak, potrebno izjednačenje. Tada na scenu stupa Piksijev specijal – vađenje i poslednjeg defanzivnog ili centralnog veziste i ubacivanje trećeg napadača dok golmana i ofanzivne veziste spaja samo štoperska linija sa, i dalje, 3 igrača. Tada se odustaje od svih (ne)postojećih ideja kako da se lopta kroz pas dogura do opasne zone i kreće se sa nasumičnim centaršutevima u nadi da će se izboriti bar korner. A to što deluje da jedna od najviših reprezentacija na svetu ni defanzivni, a posebno ofanzivni prekid, ne vežba i ne koristi kao najjače oružje, niti ima posebnog trenera samo za ovaj segment, je posebna priča. 

To smo videli i protiv Slovenije, kada su na terenu pri kraju bila 2 napadača (s tim da je jedan štoper glumio trećeg), 3 ofanzivna vezna, krilo, Ivan Ilić kao više ofanzivno orjentisan centralni vezista i 3 štopera, i protiv Albanije u tužnoj noći na jugu Srbije kada su od 84. minuta na terenu bila 3 napadača, 2 krila, 2 ofanzivna vezna i 3 štopera. To su formacije, ako se uopšte može podvesti pod tim terminom, koje se viđaju samo na igrici i koje smo koristili u PES-u kada gubimo, pa pauziramo igricu da naguramo sve moguće igrače u napad i nadamo se da će upaliti. 

A nije upalilo. Pobeđivane su, i to jedva, samo one reprezentacije čiji igrači na PES-u nemaju ocene od preko 70, dok je poslednja pobeda kada je bitno bila još ona u Portugalu. Posle toga je usledilo to Svetsko prvenstvo, a Piksi je, kao kada nam ne ide u toj igrici, pokušavao da odigra samo još jedan meč, pa samo još jedan, ma ajde još jedan… sa nadom da će ta nova bitna pobeda doći. Ali nekad prosto ne ide, i shvatimo da smo bespovratno izgubili mnogo vremena i samo postali nervozniji, a trebalo je odavno odabrati opciju “Exit game”.