Igra na Vembliju dovoljna za utisak, ali ne i za bodove

Deluje da je ponekad bolje ne gledati fudbalske utakmice. Pogotovo ako u njima sudeluje, ne može se baš uvek reći da ih igra, reprezentacija Srbije. Jer, ako se odlučimo da ih ispratimo sa ili bez piva i kokica, često stičemo pogrešan utisak. Deluje nam da je protivnik bio bolji, da se više pitao na terenu od prvog do poslednjeg minuta, da je strpljivo gradio akcije i kada mu nije uspevalo da postigne gol, da je sačekao svojih pet minuta i da je, na kraju, potvrdio klasu i sasvim zasluženo pobedio. I ako bismo isključili televizijski prijemnik odmah nakon poslednjeg zvižduka sudije, ispostavilo bi se, nastavili bismo da živimo u neznanju pošto je situacija bila dijametralno suprotna. Okrenuta za 180 stepeni.

Očito, kao što je “treće poluvreme” najslađi deo meča u nižerazrednim ligama, tako godinama deluje da je najzanimljivije ono što sledi odmah posle utakmice u kojima je Srbija izgubila. A bilo je takvih prethodnih godina. Tada se, kao na traci, igrači, selektor i brojni stručni konsultanti u raznim televizijskim kućama utrkuju ko će izreći više hvalospeva na račun volje, želje, htenja i prikazane upornosti. Kao da se fudbal ne igra za golove i bodove. Kada bismo prespavali ili bar odremali tih 90 i kusur minuta loptanja i samo poslušali ekskluzivne izjave (in)direktnih aktera, “shvatili” bismo da je sve bilo na strani “orlova”. Sve, osim sreće. I da je samo ona nedostajala da i rezultat bude pozitivan. Pošto utisak već jeste, tu nemamo dilemu.

Poraz od Engleske nije prvi, a sigurno ni poslednji za reprezentaciju Srbije, koja je neuspehom na Vembliju ostala i bez ono malo nade da bi mogla da zaigra na sledećem šampionatu sveta. Da bi mogla da bude među trenutno najboljih 48 selekcija na planeti. Ili bar među 60 ili 70, koje će kroz razne kontinentalne i interkontinentalne baraže pokušati da se domognu Sjedinjenih Američkih Država, Kanade ili Meksika. Onaj promil šansi da se do tamo stigne preko Lige nacija nije ni vredan pomena. Ionako će, gotovo sigurno, iščeznuti već večeras. Da se razumemo, Vembli nije mesto za vađenje fleka. Nije nikada ni bio. I to mora svima da bude jasno.

Posle svega, ostaće zapisano da je novi stručni štab nacionalnog tima predvođen selektorom Veljkom Paunovićem na londonskoj kiši doživeo neuspeh na debiju. I tačka. Utisak za utisak, lepota za lepotu, ali bodove donosi skor na semaforu. A on je bio negativan. I ne treba sada tražiti greške lupom, ići do najsitnijih detalja i kritikovati po svaku cenu jer dva treninga pred duel sa svetskom velesilom ne bi bila dovoljna ni najboljim trenerima sveta da implementiraju svoje ideje u grupu. Činjenica je da je lepo kada nešto radiš prvi put u životu, šta god to bilo, da završnica bude slavodobitna. Paunović nije bio te sreće.

A, probao je, nije da nije. Posložio je tim u formaciju sa četiri igrača u defanzivnoj liniji od kojih je svako bio na mestu na kojem igra i u svom klubu. U veznom redu se opredelio za trkače i razgrađivače akcija, nauštrb kreativaca kojih, ruku na srce, ni nema puno na raspolaganju. Konačno je i Andrija Živković dobio zaduženja koja (se trudi da) ispunjava u PAOK-u. Izvršio je izmene kojima je potvrdio da se ne miri sa porazom. I to je sve korektno i valja podržati. I podržaćemo.

Ali, nemojte, molimo vas, posle utakmice u kojoj je protivnik imao posed lopte od 70 odsto da govorite da je utisak pozitivan. Nemojte, molimo vas, da govorite da ste bilo čime zadovoljni kada je protivnik pokušao da vas savlada 19 puta, a vi njega samo u sedam navrata. Odnosno, kada je imao šest šuteva u okvir vašeg gola, a vi u njegov tek jedan. Tako se ne gradi samopouzdanje. Tako se ne podiže moral ekipi. Ako u kamere kažete ono što nacija želi da čuje, morate u svlačionici promeniti nastup. Tamo se morate pogledati u oči i reći da je bilo dobrih detalja, ali da to nije dovoljno ni za šta. Ni za bod. Jer, od utiska, ako ga je i bilo u pojedinim trenucima, ne možete sazdati pobedničku taktiku, ne možete se izboriti ni za slobodan udarac ni za udarac iz ugla, ne možete postići gol niti osvojiti koji bod. A u modernom sportu, gladijatorskoj areni gde se (skoro) sve vrti oko novca, jedino je rezultat važan. I na tome morate raditi. Neka bude i ružno ako mora, ali plodonosno. Tako ćete se izdići iznad učmalosti i uvek stremiti većim visinama. Naviknuti na pobede, češće ćete ih i ostvarivati.

I zato priznajte sebi da nije bilo dobro. Zašto? Pa, zato što krajnji ishod nije bio dobar. Dosta nam je priče o pozitivnim utiscima, a negativnim rezultatima. Hajde, vi bar znate kako se pobeđuje. Je l’ tako? Je l’ ste vi, beše, bili prvak sveta?