Skaut sport u Engleskoj: Pozorište na velelepnom Vembliju

„Two World Wars, and One World Cup...“ - nesvesni da nas na platou ispred Vemblija čeka ogromna statua heroja generacije Engleske iz 1966. godine, Bobija Mura, pevali smo uoči odlaska na prvi meč Srbije ka hramu fudbala. Čovek koji je bio kapiten generacije „tri lava“, zbog koje Englezi Nemcima mogu da pevaju ove stihove, ima posebno mesto i šest metara visok spomenik, koji gleda na vas dok stižete „Olimpijskom ulicom“, popularnim „Wembley Way-om“.

Srbija je prvi put gostovala na Vembliju, možda Engleskoj donela sreću?

Upravo je Engleska sa Herstom, Grivsom i braćom Čarlton, uoči Mundijala kod kuće, na starom Vembliju igrala sa Jugoslavijom Miljana Miljanića, Džajića, Vasovića, Skoblara i ostalih u maju 1966. godine. „Gordi Albion“, bez Mura u sastavu, pobedio je prijateljski meč sa 2:0, a dva meseca kasnije popeo se na krov sveta. Kako, dobro znamo, a nakon toga nastala je pesma sa početka.

Možda pobeda baš 2:0 nad Srbijom, naslednicom rezultata Jugoslavije, bude znak uspeha šest decenija kasnije.

Vratimo se „Wembley Way-u“ i putu ka najvećem engleskom stadionu, simbolu napretka i modernizacije fudbala.

Prepoznatljivo zdanje pod impresivnim lukom za pokretni krov, koji je osmislio arhitekta Norman Foster, ukazalo nam se izdaleka, iako tog trenutka o razgledanju nismo razmišljali — London nas je, sasvim očekivano, počastio jakom kišom.

Nevreme, kao i blokirani prilazi ka najbližim metro stanicama i autobuskim stajalištima, nije sprečilo bujicu navijača koji su išli da gledaju one koje najviše vole. Ogromna je ljubav Engleza prema državnom timu, čak i onih koji prate isključivo niželigaše i premijerligaške zvezde ih uopšte ne zanimaju. Takav je i naš domaćin Džulijan, koji je bio sa Engleskom na osam Svetskih i 10 Evropskih prvenstava, a ne interesuje ga previše ko je, na primer, Deklan Rajs.

Luk, visok 133 metra, nije samo inženjersko remek-delo, već i estetsko, obojeno savršenom kombinacijom svetala. Ispod njega more ljudi, koji žure prema svojim „numerisanim“ mestima na tribinama Vemblija, koje su tako konstruisane da sa svakog sedišta imate perfektan pregled. Ulazak na stadion, nestvarno kratko čekanje u redu i šokantno površna kontrola teško je uporediti sa ičim.

Uz Murovu statuu, na putu do plave zone, ka istočnoj tribini, videli smo i spomenik engleskim legendama ragbi lige, saznali da u tunelu stadiona stoji bista Sera Alfa Ramzija, selektorske legende čijem podvigu još niko nije prišao.

Tribine su počele da se pune tik pred sami početak meča Engleska – Srbija, u kom je gost došao po senzaciju i produžetak nada za čudo – plasman na Mundijal u Meksiku, SAD i Kanadi. Malo ko se iskreno tome nadao, takav je osećaj bio među malobrojnim navijačima „orlova“ koji su stigli na istorijski meč – istorijski više zbog toga što će srpski nacionalni tim prvi put kročiti na najveći engleski stadion, a važan jer je bio debi čoveka koji treba da bude reformator i ponovo natera ljude da zavole reprezentaciju, selektora Veljka Paunovića.

Tokom uvoda u utakmicu priređen je svojevrsni spektakl, začinjen hitom italijanske elektronske grupe Planet Funk, „Chase the Sun“, a ritam inspirisan notama Enija Morikonea ponovo je oživeo izuzetno popularan sport u Britaniji – pikado.

Savršena plej-lista, light show, igra plamena – bili smo potpuno preplavljeni onim što nas je dočekalo, kao i pogledom na teren i crveno-beli luk iznad otvorenog krova.

Igrači Srbije delovali su jednako impresionirani arenom u kojoj su se našli. Ali je na tribinama bilo drugačije nakon što je sudija Kružliak dao znak za start meča. Mirna, prilično tiha publika, spremna da pozdravi fudbalski potez, ali i iznenađujuće nedovoljno fokusirana na utakmicu. Glavna atrakcija bili su papirni avioni napravljeni od karata i programa i anonimno takmičenje u tome čiji će avion završiti na perfektnoj engleskoj travi.

Neće biti eureka, ali Hari Kejn je čudo od igrača. Njegovom, baš kao i snagom Deklana Rajsa i sigurnošću fudbalera Bajerna i Arsenala, vaši Skauti bili su zapanjeni, ali i sigurnošću Bukaja Sake. Oduševili su nas Fil Foden i Ebereči Eze, koji su u finišu, taman kada je Srbija živnula preko igrača iz Kalča – Kostića, Vlahovića i Samardžića – uništili nade „orlova“ da mogu da budu beloglavi na leto.

Srbija se, u svim svojim mukama, nije obrukala kao u Beogradu, pa ko zna šta budućnost s Paunovićem nosi.

Naravno da smo u poluvremenu morali da probamo pivo – pola litra hladnog Kemdena u plastičnoj čaši košta oko 10 funti, ali vredi svakog penija kada te usluži look-alike Majkla Ričardsa. Ne postoji način da alkohol unesete na tribinu, a redovi pred točionicama su poprilično dugi.

Bili smo deo mase koja je poprilično popunila najveći stadion u zemlji fudbala i njegovih 90 hiljada sedišta. Utakmicu u kojoj je Engleska zadržala perfektan niz u kvalifikacijama i ponovo sačuvala mrežu, a Srbija propustila nekoliko prilika da pokvari žurku na Vembliju, gledalo je 74.289 ljudi.

Izazov za organizatora da sve isprati? Nikako – stadion je ispražnjen u kratkom roku, kroz više od 160 kontrolnih prolaza, a potom su ljudi u serijama napuštali plato stadiona i, uz instrukcije redara, išli Olimpijskim putem ka Vembli park metro stanici, na čuvenu liniju „Metropolitan“.

Odatle u novi pab, na po koju pintu porta, stauta, lagera i prepričavanje doživljaja sa stadiona na kom je Real Madrid podigao svoj poslednji pehar Lige šampiona, prošle godine, na istom mestu gde su prve krune prvaka Evrope osvojili Milan, Mančester, Ajaks i Barselona, a drugu u istoriji Liverpul, 1978, godinu uoči čuda Klafovog Notingema.

Tragom prvaka Evrope u narednoj priči vodimo vas na stadion koji čuva dva pehara Kupa šampiona – Forestov Siti Graund u Notingemu.