Povratak otpisanog

Odvajkada je svaka medalja imala dve strane pa je tako i u ovom slučaju. Teško je utvrditi koja je važnija, ako je uopšte ima. Nisam siguran ni koja je okrenutija Suncu i koja, u ovoj situaciji, sija jačim sjajem. Koja je ispravnija, svedenija, jasnija, koja je i zašto odnela pobedu nad onom drugom, manje značajnom.

Sa jedne strane su iskustvo, znanje i ideal vođe. Sa druge su vera u sopstvene kvalitete, ali i godine koje neupitno vuku sa sobom zamor materijala. Na jednoj strani su sećanja šta je sve mogao i koliko je radosti doneo, a na drugoj strepnja da li i koliko i dalje može. Jer, on je i otišao iz reprezentacije Srbije kada mu je prethodni selektor dozirao minute. Nije valjda da će se sada vratiti kako bi, opet, dobijao šansu na kašičicu!? Baš to pitanje otvara mnoga, nova, od čijih odgovora zavisi da li je ovo pravi potez.

Iako još nije potvrđeno – a to bi moglo da se dogodi tek za sedam dana kada Veljko Paunović bude objavio spisak fudbalera na koje računa za utakmice sa Grčkom, Nemačkom i Holandijom u grupi 2 A Lige nacija – sva je prilika da će se bivši kapiten „orlova“ Dušan Tadić opet naći u opremi sa državnim grbom. Razgovori sa selektorom, vođeni ne samo na „Karađorđu“ tokom letnjeg meča između Vojvodine i Ajaksa, po svemu sudeći dali su željeni rezultat. Da li će doneti odgovarajući skor i na terenu, saznaćemo vrlo brzo. Polovinom novembra, ako ne i ranije.

Tadić je poslednji put za reprezentaciju igrao na Evropskom prvenstvu pre dve godine, kada je u tri meča grupne faze sakupio jedva 157 minuta. Jedva, jer je na putu do tog šampionata, a i godinama ranije, bio zvezda vodilja, čovek oko kojeg se vrtela igra nacionalnog tima. Tada je, u Nemačkoj, selektor Dragan Stojković odlučio da ga ostavi na klupi na početku utakmica sa Engleskom i Danskom, koja je bila odlučujuća za plasman u nokaut fazu. Srbija je opet ostala zarobljena između želja i mogućnosti, a dotadašnji kapiten i aktuelni selektor su narušili odnose do te mere da zajedno više nisu mogli.

Srbija je, kasnije, bez Duće na terenu i sa Piksijem kraj njega sačuvala status u elitnoj grupi Lige nacija, ali i podbacila u kvalifikacijama za Mundijal, pa je peta Zvezdina zvezda morala da ode. Na radost gotovo čitave nacije, zamenio ju je Veljko Paunović, ali je i ta euforija brzo splasla iako je on u nacionalni tim vratio braću Milinković-Savić. Očito mu je trebalo nešto „teže“, opipljivije. I spas je potražio u liku i delu bivšeg kapitena.

Šta će Dušan Tadić u predstojećim utakmicama doneti Srbiji, ukoliko se tačnom ispostavi informacija da će se vratiti u reprezentaciju? Svakako, mirnoću na sredini terena, ali protiv ozbiljnih selekcija kakve su Nemačka i Holandija to će biti dovoljno tačno – ni za šta. U tim mečevima neće biti važno samo da se brzo razmišlja već će morati brzo i da se deluje, a ukoliko se „orlovi“ oslone isključivo na igrača koji će sredinom novembra proslaviti 38. rođendan teško da će ostvariti pozitivan rezultat. Daleko od toga da će protiv Grka biti lakše, pogotovo jer srpski stručnjak Ivan Jovanović na njihovoj klupi raspolaže izuzetno kreativnim i mladim vezistima, koliko god mu povrede budu formirale spisak za naredne izazove.

Sa ove distance, kada smo od prvog meča sa Helenima udaljeni 15 dana, deluje da je Tadić dovoljno fizički spreman da odigra sve duele od početka do kraja, ali je realno da to ne bude slučaj. Četiri utakmice smeštene u 11 dana zahtevaju „produženu“ klupu u čemu bi, možda, trebalo i tražiti pravi razlog njegove nove saradnje sa nacionalnim timom.

Svaki dobar, a zdrav, igrač biće neophodan Paunoviću u duelima koji umnogome mogu odrediti i njegovu sudbinu. Ukoliko Srbija podbaci u septembarsko-oktobarskom prozoru, uvući će se neka melanholičnost u njene redove. Crv sumnje počeće opet da je nagriza, a još se nije oporavila od prethodnih bolesti, kojih je bilo nekoliko u godinama za nama.

Kada je pacijent na aparatima, njegovo stanje najčešće prate najiskusniji doktori. Oni kojima malo treba da odrede pravu terapiju i dovoljno brzo ga okrepe. Ta uloga sada će pripasti, po svemu sudeći, rekorderu po broju odigranih utakmica u nacionalnom timu i čoveku koji se, ispašće navodno, penzionisao sa 23 gola i 40 asistencija u dresu reprezentacije.

Koji god kvalitet da donese sa sobom, Tadić neće moći sam da vuče čitav tim. Čini se da Paunović ima dosta problema u svim linijama i da će predstojeći dueli potvrditi da li je, sada kada je u najboljim trenerskim godinama, spreman za velika dela. Duća je tu da mu bude produžena ruka na terenu, ali moraće on da „izmisli“ još mnogo i radnika i ratnika ukoliko želi uzdignute glave da sačeka rasplet u ovom takmičenju.

Za Srbiju je, definitivno, poraz što je morala da vrati bivšeg kapitena u svoje redove. Naravno, ne zbog toga što on ne poseduje traženi kvalitet, već zato što u prethodnim godinama nije uspela da iznedri nijednog novog „Tadića“ koji bi preuzeo njegovu ulogu kada on siđe sa glavne scene. Povratak na staro često znači uzaludno gubljenje vremena, ali i ovde će, kao i mnogo puta u životu, vreme biti najbolji sudija. Pa, pustimo ga onda da učini svoje.