Tužno, tužnije, Srbija

Možda bi bilo najpoštenije ne napisati ništa. Možda bi bilo najbolje ne čačkati ranu, za koju se već pitamo da li će ikada zarasti. Možda bi bilo najpametnije ostaviti belinu, bez ijednog slova, jer samo ta praznina jasno može dočarati igru fudbalske reprezentacije Srbije na startu nove sezone Lige nacija. Protiv selekcije Grčke, na stadionu „Rajko Mitić“, nije je ni bilo. Jednostavno je tako.

Znam, „uhvatiće“ se večiti optimisti za ono dodavanje spoljnom Sergeja Milinković-Savića. Znam, biće i onih koji će veličati prebacivanje lopte pred gol rivala od strane kapitena Dušana Tadića, a sigurno je da će neko pohvaliti i reakciju Andrije Živkovića, koji je u tom četvrtom minutu, uzgred budi rečeno, u svom 63. nastupu za nacionalni tim postigao tek drugi gol. Stoga su njegova efikasnost na klupskoj i neefikasnost na reprezentativnoj sceni posebna tema o kojoj se može i mora i naširoko i nadugačko. Zašto je tako i ko je svemu tome kriv, nekom drugom prilikom.

Srbija se na laganoj i tihoj ranojesenjoj kiši od tog trenutka raspala na komade. Saterana u skute svog golmana, branila se poprilično teško i neorganizovano. Nije bilo ama baš ničega u igri izabranika Veljka Paunovića za šta se možemo uhvatiti i graditi kakav-takav optimizam pred naredne susrete sa, na papiru, još jačim selekcijama u grupnoj fazi A Lige nacija. Neuigranost, patnja zbog dominacije rivala i panika kad god je lopta bila u vlastitom šesnaestercu su jedna strana medalja, ali deluje da svaki od ovih elemenata dolazi do izražaja jer među „orlovima“ nema kvaliteta za nešto više. To je druga strana, prilično bolnija.

Umesto da kroz mlađe reprezentativne selekcije gradimo kult nacionalnog tima i pravimo naslednike decenijskih vođa, prinuđeni smo da sve njih vratimo iz (prevremene) penzije jer jedino oni znaju šta će sa loptom kada je teško. Svi ostali su tu da dodaju prvom do sebe, da prihvate alibi pre nego što im ga neko i ponudi i da nas i dalje redovno podsećaju da nisu oni traženi kalibar.

Čast izuzecima, koji znaju da bljesnu i drže nam glavu iznad vode, poput Vanje Milinković-Savića i strelca Živkovića u ovom meču, ali malo je onih od kojih Paunović u ovom trenutku može da sastavi ekipu koja će za njega „poginuti“ na terenu.

U odbrani duva na sve strane. Simić je mlad i neiskusan za borbu sa ovakvim rivalima. Da je (trenutno) na vrhunskom nivou, Eraković ne bi redove srpskog šampiona zamenio opremom turskog Samsunspora, koji se posle šest kola tamošnjeg šampionata nalazi u zoni ispadanja. Pavlović je i dalje nesiguran i samim tim izuzetno sklon kiksevima kada obuče dres reprezentacije. Teško da bi to sve mnogo bolje izgledalo i da je igrao Babić ili da je Milenković zdrav. Ni oni nisu kadar pred kojim će protvniku da ponestane ideja, koliko god mi želeli da je drugačije. Bekove nemamo ili su nas samo u to ubedili jer ove koje imamo prati mišljenje da nisu kadar da ispune zamisli selektora. Već godinama.

Vezni red povezuje, ali na pogrešan način. Kostić je davno prošao zenit karijere zbog čega mu je selektor namenio defanzivniju ulogu i tako pokušao da prikrije nedostatak njegove eksplozivnosti na protivničkoj polovini. Međutim, tako je samo dobio nedovoljno dobrog klasičnog beka, jer to nikada nije ni bio, i nedovoljno hrabrog ofanzivca jer su mu krila podkresana. Apsolutno je svejedno da li će mesto u srcu veze zauzeti Nemanja Maksimović, Saša Lukić ili Nemanja Gudelj jer je njihov fudbal davno prevaziđen. Samo ako Aleksandar Stanković i Lazar Samardžić „eksplodiraju“ u nedelju protiv Holandije biće nam jasno šta je Paunović želeo njihovim izostavljanjem protiv Grčke. U suprotnom, nijedno objašnjenje neće biti razumno i dovoljno uverljivo.

Pojava Mihajla Cvetkovića u startnoj postavi je za svaku pohvalu jer je mlađani Nišlija svojim partijama u dresu Anderlehta zaslužio te minute. Sreća Dejana Joveljića ostala je na stativi umesto da se zarila u mrežu neposredno pre potpisivanja kapitulacije. Luka Jović se izborio za svoj status i to nije sporno. Sporno je što koncentraciju nije sačuvao ni pola sata, jer da jeste ne bi loptu sa 7-8 metara poslao nebu pod oblake, već bi svoj tim udaljio za još jedan, možda i presudni, korak od gostiju.

Paunović nema puno vremena da bilo šta krucijalno promeni pred mečeve sa Holandijom i Nemačkom u danima koji dolaze. Iako je uzorak mali, pošto je odigrana tek jedna od šest planiranih utakmica u A Ligi nacija, deluje da će Srbija završiti takmičenje na dnu tabele i bez popravnog u baražu preseliti se u drugi razred. Deluje da će tako značajno umanjiti šanse i za odlazak na naredno Evropsko prvenstvo jer će eliminacija iz elitne grupe istovremeno označiti i prelazak iz prvog u drugi šešir na žrebu za kvalifikacije. Na kraju, deluje i da se publika na tribine vratiti neće.

Srbija - Grčka 1:2 | UEFA NATIONS LEAGUE (1. kolo) | 24.09.2026. Watch on YouTube

Dakle, iako su ovo samo pretpostavke, deluje da bi sve već sada trebalo okrenuti za 180 stepeni. Valjalo bi se zahvaliti dobrom broju aktuelnih reprezentativaca i na njihovo mesto dovesti mlađe snage. Ali, gde njih pronaći? Kod selektora mlade reprezentacije Zorana Mirkovića, koji ih kroz mečeve sa neodgovarajućim azijskim selekcijama priprema za domaćinstvo šampionata Evrope sledeće godine? Ili u još mlađoj selekciji koja je početkom leta prošla kao bosa po trnju na šampionatu Starog kontinenta? Nemamo mi ni tamo traženi profil...

Možda je zbog svega toga najbolje ukinuti reprezentativni fudbal u Srbiji. Jer, dosadilo nam je više da se uvek iznova nadamo. I uvek iznova razočaravamo. Hajde onda da se bar ni ne brukamo više. Bar na neko vreme...