Kad srce bira pre razuma

Samo je za neupućene ta suza koja je zaiskrila u oku Paula Fonseke, kada mu je kapiten Korentan Toliso otrčao u zagrljaj nakon što je u finišu meča potvrdio pobedu njihovog Liona nad Anžeom u devetom kolu Lige 1, bila suza radosnica zbog novog trijumfa. Samo je za one, koji nisu znali kojim će putem krenuti portugalski stručnjak u nedelju uveče, predstavljala potvrdu ozbiljnih namera na istom mestu.

Za one druge, koji su već bili upoznati sa daljim razvojem situacije i njegovim odlaskom u lisabonski Sporting, mogla je da predstavlja privrženost igračima i timu kao celini. I zahvalnost što su ga čelnici „istrpeli“ dok je služio devetomesečnu suspenziju nakon neprimerenog ponašanja prema sudiji Benoi Mijou. I ništa više.

Fonseka je sredinom oktobra odveo ekipu Liona na vrh tabele šampionata Francuske i još jednom potvrdio da se njihova saradnja može označiti kao uspešna. Ipak, najverniji navijači sigurno su maštali o tome da u tekućoj sezoni popularni „dečaci“ budu konkurentniji Pari Sen Žermenu u prvenstvu, domognu se trofeja u nacionalnom Kupu i stignu u samu završnicu Lige Evrope. Možda se nešto od toga i dogodi, ali bez dosadašnjeg trenera na klupi.

Paulo Fonseka je rođen pre 53 godine u Mozambiku, u porodici vojnog lica, sa kojom se već posle godinu dana doselio u matični Portugal. Njegova igračka karijera nije bila blistava, a do sredine prošle decenije izgledalo je da će i trenerska proći prilično nezapaženo. Iako je sa Portom 2013. osvojio trofej nacionalnog Superkupa, a sa Bragom tri godine kasnije i pehar u Liga Kupu, tek je rezultatima u Šahtjoru, u koji je stigao leta 2016. kao naslednik Mirčee Lučeskua, izašao iz senke prosečnosti.

Ukrajinu je napustio sa tri uzastopne titule prvaka i ukupno sedam trofeja, mada je za njega lično važnije što je tamo upoznao 18 godina mlađu televizijsku voditeljku Katerinu Ostrouško, koja mu je 2018. rodila sina Martima. Kasnije je po dve sezone vodio Romu i Lil, odnosno šest meseci ekipu Milana pre nego što je poslednjeg dana januara prošle godine preuzeo ekipu Liona.

Možda će njegov boravak na Grupama stadionu najbolje opisati dve propuštene prilike na prelazu iz prošle u aktuelnu sezonu da se domogne evropske elite – bio je tako blizu velikih rezultata, ali kao da je ostao nedorečen. Dva kola pre kraja prošle takmičarske godine Lion je bio na trećem mestu sa kojeg se ide direktno u ligašku fazu Lige šampiona, ali je nakon poraza u poslednja dva susreta skliznuo u kvalifikacije. Tamo je zaustavljen od Fenerbahčea pa je morao da se zadovolji drugim evropskim razredom.

I sada, nakon što je sa Lionom na zadovoljavajućoj 12. poziciji posle tri odigrana kola u Ligi Evrope, odnosno treći sa tri boda zaostatka za „svecima“ na tabeli Lige 1, odlučio je da prihvati poziv iz domovine. Sportingu ne cvetaju ruže u Primeiri jer posle deset odigranih kola zaostaje velikih devet bodova za maksimalnim Portom.

Dve pobede i šest osvojenih bodova u tri utakmice u Ligi šampiona nisu pomogle Ruiju Boržešu da sačuva svoj posao, a zanimljivo je da bi mu sutrašnji duel sa Šahtjorom u Londonu bio 100. na klupi „lavova“. Uprava mu je čak i ponudila da zaokruži jubilej, ali je on odbio jer je bio dobro upoznat sa činjenicom da mu je naslednik već izabran.

Iako je Fonseki ugovor sa Lionom važio do kraja sezone, dobio je dozvolu da se vrati u grad svog detinjstva. Odrastao je u Bareiru, predgrađu Lisabona, mada je sada mnogo realnije da se sa porodicom skrasi u nekom ekskluzivnijem delu glavnog grada Portugala.

U društvu Ćavija, Zidana, Solskjera

Nije Fonseka prvi, a sigurno ni poslednji fudbalski trener koji se prilikom izbora nove sredine za rad vodio srcem, a ne razumom. Školski primer ove priče je i Ćavi Ernandez, koji je novembra 2021. napustio Al-Sad i iz Katara požurio na klupu voljene Barselone koja je sa Ronaldom Kumanom bila u slobodnom padu. Klubovi su podelili obeštećenje od pet miliona evra kako bi se transfer realizovao, a on je podigao ekipu sa devetog na drugo mesto, pre nego što je u narednoj sezoni osvojio triplu krunu u domaćim okvirima.

Zinedin Zidan se marta 2019. godine, samo devet meseci nakon što je samovoljno otišao posle osvajanja tri uzastopne titule prvaka Evrope, vratio u Real Madrid. Nije mogao da odbije poziv Florentina Pereza nakon eliminacije „kraljevskog kluba“ od Ajaksa u Ligi šampiona. Zamenio je Santjaga Solarija koji je, nakon što je prekomandovan iz B na klupu A tima, hrabro „gurnuo u vatru“ Vinisijusa Žuniora i Ernesta Valverdea, što je postavilo temelje za buduće uspehe kluba.

Jup Hajnkes je imao četiri trenerska mandata u Bajernu, a poslednji je započeo oktobra 2017. godine kada je, na poziv čelnika Bavaraca, odlučio da prekine penziju i posle četiri godine i četiri meseca opet oseti adrenalin sedenja na klupi kraj terena. Nasledio je Karla Anćelotija i dominantno osvojio Bundesligu.

I Ole Gunar Solskjer je mirnu luku u Moldeu zamenio trusnim područjem u Mančester Junajtedu, jer je osećao potrebu da bar na neki način vrati „crvenim đavolima“ za sve što su mu pružili u igračkim danima. Decembra 2018. nasledio je Žozea Murinja samo kao privremeno rešenje, ali su ga dobri rezultati držali na klupi gotovo tri godine.

Istim putem išli i Stanojević, Milojević, Stanković

Sličnih primera, kada se zdrav razum ostavi po strani, bilo je prethodnih godina i u Srbiji. Aleksandar Stanojević je prošle nedelje započeo četvrti mandat na klupi Partizana tek nekoliko dana nakon što je završio epizodu u turskom Karagumruku. Iako su crno-beli u ozbiljnoj dubiozi i rezultata i postojanja, Stanojević je još jednom pokazao da je istinski vojnik kluba. U istoj ulozi, ali nažalost neuspešnoj, pre njega je bio Saša Ilić, koji zbog objektivnih razloga nije uspeo trenerski mandat u Humskoj da približi igračkom ni u jednom segmentu.

Po dva mandata na klupi Crvene zvezde imali su i Vladan Milojević i Dejan Stanković. Nakon izuzetno uspešnog prvog, Milojević je drugi započeo decembra 2023. kada je nasledio Baraka Bahara posle serije loših rezultata i dodao još dve duple krune u vitrine kluba.

Stanković je četiri godine ranije prvi samostalni trenerski angažman imao baš u klubu u kojem je ponikao kao fudbaler. Predvodio je tim do tri trofeja u šampionatu i dva u nacionalnom Kupu. Drugi put je klupsku trenerku zadužio takođe posle Milojevića, decembra prošle godine nakon što je sticao iskustvo u Sampdoriji, Ferencvarošu i moskovskom Spartaku.

Krilaticom „Kada Zvezda zove, moraš da se javiš“ vodio se i Robert Prosinečki. Igračka legenda crveno-belih, član šampionske generacije iz Barija, decembra 2010. odlučio je da samostalnu trenersku karijeru započne baš na mestu brojnih igračkih uspeha. Zvezda je tada bila u očajnoj finansijskoj situaciji, ali je popularni Žuti bio vođen čistom emocijom. Iako nije uspeo da vrati titulu na „Marakanu“, vratio je navijačima ponos i 2012. godine vodio klub do trofeja u Kupu Srbije, za sada jedinog u svojoj trenerskoj karijeri.