Brak koji je propao jednom, mora da propadne i drugi put

Istorija je jedno i na njenim stranicama jasno piše da je fudbaler Dejan Stanković u svoje vreme, precizno 2010. godine, u opremi Intera postao šampion Evrope. Sadašnjost je nešto sasvim drugo i istorija će tek postati, a takva je da nam je četvrti put ogolila istinu da trener Dejan Stanković nije kadar za Ligu šampiona. A ni ona, očigledno, još nije za njega.

Nekadašnji kapiten crveno-belih i miljenik navijača iz igračkih dana opet nije uspeo da se sa prvom ljubavlju domogne evropske elite. Dežurni kritičari će, verovatno, konstatovati da mu je sa italijanskim velikanom bilo lakše da je osvoji nego li sa srpskim prvakom samo da bude deo nje. Ipak, deluje da je to tek delimično tačno jer naspram sebe nije imao evropske velikane već klubove nižeg koeficijenta protiv kojih je njegov tim bio favorit. na papiru. Ali, činjenica je da Zvezda nije Inter, kao što ni Dejan Stanković nije Žoze Murinjo.

Ova poslednja eliminacija od Hapoela iz Ber Ševe posebno boli. Ima i do toga što je sveža, jer je tek prenoćila, ali čini se i više zbog nemoći koju su njegovi izabranici pokazali. Pogotovo u revanšu pred svojim navijačima.

Imao je Dejan “sreću” – sreća je namerno pod navodnicima – da je najveći deo krivice kod zvezdaške javnosti za poraz u Sombathelju od prvaka Izraela pao na leđa nesrećnog i nespretnog Derika Lukasena pa se on sam “sakrio” iza njegovih leđa. Ovde su navodnici upotrebljeni sa namerom da pokažu da u tome nije uspeo.

Imala je Zvezda većinu statističkih parametara na svojoj strani u prvom meču, ali je tamo gde je najvažnije, na semaforu, bila u minusu. Oni vispreniji i objektivniji, pre svega, krivca su mogli i morali i da traže i da nađu upravo u Stankoviću koji je reprezentativca Gane uvrstio u startnu postavu iako je on za saigrače bio tek nešto manja nepoznanica nego li za protivničke fudbalere. Manja za nekoliko zajedničkih treninga pošto utakmicu u crveno-belom do te večeri nije igrao. Za dvomeč sa Larnom nije ni bio registrovan jer je stigao između dva duela, a onda je i odložen superligaški put za Surdulicu kako bi se ekipa fokusirala na rivala u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona pa šanse da oseti atmosferu u ekipi nije ni bilo.

Ako je prvi susret pokazao kakve-takve obrise smišljenih akcija, u drugom ih nije bilo. Ni obrisa ni akcija. Često se u izveštajima sa fudbalskih utakmica može čuti ili pročitati da je jedan tim izdržao furioznih 15 minuta protivnika na početku duela i onda preokrenuo tok stvari na terenu. Iako je namera Zvezdinih fudbalera, u najmanju ruku, bila takva, njena je dominacija trajala čitava tri minuta i okončala se nepreciznim udarcem Kostova iz više nego pristojne pozicije.

I nakon toga usledio je potop. Potop u mreži koju su pleli vezista Hapoela na terenu, ali i potop emocija na tribinama, gde se osećalo da gol visi u vazduhu. I bez navodnika jasno je na čiji se gol misli.

O nepoveznosti Zvezdine igre teško je i govoriti jer je nije ni bilo. O borbenosti Enema, brzini Bukarija ili pokušajima Lukasena da iz poslednje linije poveže redove svog tima moglo bi se pisati u fusnotama jer su svi oni bili u senci odlično organizovane i prilično kreativne konstrukcije u veznom redu gostiju. Tamo je Hapoel gospodario pošto je već na tom delu terena postavio bedem o koji su se odbijali svi jalovi pokušaji Stankovićevih pulena. I uglavnom se razbijali u paramparčad kao talas o stenu.

Ulasci Arnautovića i Abu Fanija su na psihološkom planu više značili navijačima nego li crveno-belom timu na travi jer je inicijativa bila kratkog daha, kao na početku meča. Onda je Stanković probao da istera neku svoju pravdu pa je isključen, potom je srpski internacionalac Igor Zlatanović načeo Mateusovu mrežu, a zatim i Dževon Ist sa Jamajke postavio stvari tačno na mesto na kojem je i potrebno da budu.

Preciznih dodavanja na sredini terena gotovo da nije bilo u režiji domaćina jer je bio prinuđen da pokušava dugim loptama da dođe do gola rivala. Stankovićev plan A je ekspresno osujećen, a plana B nije bilo. I zato je Zvezda eliminisana daleko od vrata evropske elite, a s obzirom na to da će joj rival u plej-ofu kvalifikacija Lige Evrope biti Viktorija iz Plzenja nije nemoguće da će debitovati u trećem razredu evropskog fudbalskog voza pod nazivom Liga konferencija.

Ako je prethodnim trima eliminacijama u borbi za elitu, od Omonije, Šerifa i Makabija iz Haife, bilo zajedničko da su crveno-beli imali svoje šanse i pokazali određeni kvalitet koji u datom trenutku nije bio dovoljan za ostvarenje cilja, dva poraza od Hapoela iz Ber Ševe, koji je u oba navrata slavio van svog stadiona, definitivno nisu splet nikakvih nesrećnih okolnosti već su potvrda nerezonskih poteza, generalno, Zvezdine uprave i, konkretno, njenog trenera.

Iako su navijači sa zapadne tribine stadiona “Rajko Mitić” već u finišu prvog poluvremena tražili da celokupna uprava napusti svoje pozicije, realnije je da današnja podnevna sednica Upravnog odbora ima samo jednu tačku – rastanak sa Stankovićem. Njegove gestikulacije prema publici dok je išao putem kojim je jednom davno prošao i Dušan Bajević u svom poslednjem meču na klupi crveno-belih – zaista je samo taj detalj zajednički ovim dvema situacijama jer je Princ sa Neretve tada odlučio tokom utakmice, gospodski i sa trenerkom prebačenom preko ruke, da jednom za svagda napusti srpski fudbal, dok je Dejan sada kažnjen zbog nesportskog ponašanja – dovoljan su pokazatelj da ni drugi pokušaj da se spasi loš brak nije uspeo.

Putevi će im se, to je neminovno, ponovo razići, a čelnici Crvene zvezde gotovo da nemaju vremena da kalkulišu. Nemaju ni prava na grešku, a vrlo brzo biće jasno da li su ih i u kojoj meri pravili u svojoj transfer politici. Čam, Balov, Loizu pa i Abu Fani i Bukari tek moraju da potvrde poverenje koje su dobili, a eliminacija u predvorju elite mogla bi da označi rastanak i sa Seolom, Tiknizjanom, Krunićem, Elšnikom, Kostovim, Duarteom, Enemom, Veljkovićem pa i Stankovićevim mezimcem Erakovićem jer – sada su svi na prodaju. Para od evropske elite neće biti, a prvenstvena trka se zahuktava uz bar još osam utakmica u Evropi ovog leta i predstojeće jeseni. Zato je brza i efikasna reakcija prekopotrebna.

Zvezdi je neophodna mlada, sveža krv, a nikako ne novi sporazum sa Vladanom Milojevićem, uz dužno poštovanje za sve njegove rezultate. Neko sinoć u Ulici Rajka Mitića, pored stadiona istog imena, pognute glave dok je odlazio sa stadiona, pomenu nekadašnjeg Zvezdinog fudbalera i do nedavno trenera Vojvodine Miroslava Tanjgu, ali mu je sagovornik odmah objasnio zašto bi taj potez bio nerezonski iz više razloga. Jednom bi mogao da dođe dan da se i Miloš Milojević vrati, ali čini se da sada nije trenutak za tako nešto.

To što je Radomir Koković pre nekoliko dana produžio ugovor sa Železničarom ne znači ništa ukoliko pančevački superligaš za njega dobije ponudu koja se ne odbija, mada čaršijom već kruži priča da će iz bratskog OFK Beograda doći Jovan Damjanović. Nekadašnji napadač crveno-belih u svoje vreme u omladinskom timu gaji ofanzivan fudbal i ima iskustvo vođenja TSC-a na međunarodnoj sceni, što bi moglo da predstavlja njegove adute u ovoj trci. Sa vremenom. Pred Zvezdom definitivno nisu ni nedelje ni dani, već sati i minuti važnih odluka.