Vera i poverenje rađaju identitet

Bornmut u Premijer ligi je anomalija jer on ni po čemu, zaista, ne pripada elitnom rangu.

Čak uopšte nije ni stacioniran u samom Bornmutu, jednom od omiljenih engleskih odmarališta, već u njegovom istočnom predgrađu Baskomu, kako se klub prvobitno i zvao, gde živi svega oko 20.000 ljudi. Stoga, ne čudi da tamošnji Din Kort, odnosno Vajtaliti po sponzoru, ima kapacitet od tek nekih 11.300 mesta i sve do nedavnog Lutonovog izleta u Premijer ligu bio je najmanji stadion u istoriji iste.

Celo svoje postojanje ovaj klub proveo je u nižim rangovima bez ijednog velikog trofeja. U vreme kada su 2012. tavorili u trećoj ligi na klupu je seo Edi Hau, njihova igračka legenda, a već 2015. osvaja Čempionšip i „trešnjice“ po prvi put ulaze u elitu. Zbog istorijskog, meteorskog uspeha, kao i zbog toga što ih je pet sezona držao u Premijer ligi, smatra se najznačajnijim menadžerom u klupskoj istoriji. Ni ispadanje sa njima mu nije pokvarilo reputaciju jer je sve što danas jesu i što će biti duguju upravo njemu.

Dve godine kasnije, povratku u najviši rang, koji je obezbedio Skot Parker, počela je nova era za Bornmut pošto je klub kupljen od strane američkog konzorcijuma koji predvodi Bil Foli. Od samog starta su imali visoke ambicije, a rade i na planu da prošire i modernizuju maleni stadion. Gradić na južnoj obali, jedan od najsunčanijih u kišnoj Engleskoj, konačno je postao obasjan nekom novom energijom. Svi tamošnji stanovnici koji AFK Bornmut smatraju svojim osmelili su se da veruju da ovaj klub stvarno postaje mačka iz visokog društva, a ne lutalica koja se slučajno našla tu.

Dodatnu priliku da potvrde taj stav pružio im je Andoni Iraola. Nekadašnji desni bek Atletik Bilbaa karijeru je gradio korak po korak. Preko AEK-a iz Limasola i Mirandesa došao je na klupu Rajo Valjekana, uveo ih u Primeru, i pobrao simpatije zbog stila igre koji je gajio, kao i činjenice da je oba malena španska kluba vodio do polufinala kupa.

Sa etiketom jednog od najtalentovanijih, najuzbudljivijih i najtraženijih mladih trenera Evrope stigao je u Bornmut u junu 2023. i bili su savršeni spoj – poletni, entuzijastični menadžer u klubu koji se može opisati istim pridevima.

Možda bi „metodičan“ i „samouveren“ bili dodatni pridevi koji ih spajaju. Jer da ovaj klub ne vode ljudi koji veruju u sopstvene metode rada, teško da bi Baskijac dočekao Boksing dej te iste 2023. Drugi bi mu možda uručili otkaz jer je klub posle devet kola i dalje bio bez pobede, sa samo tri boda i u zoni ispadanja. Ipak, oni su verovali u svoj odabir i razloge istog, a Iraola je verovao u svoj sistem rada i stil igre. I kada se jednom prelomilo, kada je došla prva pobeda, stvari su počele da ležu na svoje mesto, a sav kvalitetan rad da izlazi na videlo.

Ta sveopšta međusobna vera na Din Kortu se višestruko isplatila svima. Pre svega, isplatila se samom klubu i to na više načina. U obe prethodne sezone sa njim obaran je rekordan broj bodova za Bornmut u Premijer ligi i postavljan novi, a deluje neizbežno da se isto desi i do kraja aktuelne. I ne samo to, već je na odličnom putu da obezbedi i prvi klupski izlazak u Evropu.

Sama ta činjenica morala bi da ga svrsta odmah iza Edija Haua kada govorimo o najznačajnijim menadžerima u istoriji „trešnjica“. Jer, ogromna je stvar učiniti da ljudi u Bornmutu, i Baskomu jelte, Evropu ne gledaju samo preko Lamanša kad je vedar dan, već da dobiju priliku da pređu kanal kako bi gledali svoje miljenike u toj istoj Evropi. Nisu o putovanju na jug oni stariji navijači mogli ni da slute pre samo 15-ak godina kada su na gostovanje mogli samo prema severu ili eventualno prema zapadu do Plimuta, Torkija i Eksitera.

Ali još je impresivniji način na koji bi ta Evropa bila izborena. Iraola je srušio stereotip da mali klub može do nekog većeg uspeha samo uz jaku defanzivu i dokazao da i takvi klubovi mogu da spoje lepo i korisno. Nije da nije mario za odbranu, ali ona nikada nije bila prioritet – igrao je napadački fudbal, ma kako god se zvao protivnik. Visok presing, jak intenzitet i direktan fudbal su postali sveto trojstvo Bornmuta.

Zbog takvog stila igre njegove utakmice obilovale su golovima i preokretima, a posebno se pamti onaj protiv Lutona na Vajtalitiju posle 0:3 na poluvremenu i onaj na Gudisonu kada je Everton vodio sa 2:0 do 87. minuta. Kao takvi, ekipa i njen strateg stekli su simpatije svih ljubitelja najbolje lige sveta.

Ali simpatije, a pre svega poštovanje, nisu manjkale ni od strane premijerligaških menadžera. Gvardiola je još prošle sezone izjavio da je moderan fudbal upravo ono što igra Bornmut, Emeri je govorio o njihovim jasnim idejama, nemogućnosti da se kontroliše igra protiv njih i intenzitetu, a ovo poslednje navedeno i njihovu agresivnost istakao je i gospodar takve igre, Jirgen Klop. Legenda ovog kluba, a sada menadžer Njukasla, Edi Hau primetio je da je Iraola sa svojim igračima izgradio novi identitet kluba.

I kada se razmisli, zaista jeste tako. Iako je samo tri godine u Bornmutu, srasli su jedni sa drugim i trebaće dosta vremena dok ne prestanemo da zamišljamo Iraolu kao prvu asocijaciju kada se spomene ovaj klub. A zamišljaće ga, sanjati i biće mu večno zahvalni svi u Bornmutu i zato što je zahvaljujući svojim metodama i stilu igre unapredio gotovo svakog igrača sa kojim je radio.

Šablon je jasan – dajte mu mlade fudbalere, a on će od njih napraviti dijamante spremne za elitne klubove. Hausen, Zabarnji, Kerkez, Semenjo i Solanki završili su u Realu, PSŽ-u, Liverpulu, Sitiju i Totenhemu, i pritom sva petorica stoje u prvih pet najvećih prodaja Bornmuta. Sledeći proizvodi koji će američkim vlasnicima doneti ogromnu zaradu su već spremni – Skot, Krupi, Hil i Rajan trebalo bi tim redosledom već uskoro da se nađu u najvećim timovima, a na njima će stajati Iraolin pečat.

I to je još jedna njegova zaostavština – ne samo da je klub podigao do istorijskih visina, nego ga je i etablirao kao pouzdanog partnera za saradnju sa kvalitetnom „robom“. Ali koliko je pomogao Bornmutu i izgradio im reputaciju, istovremeno je to uradio i za sebe jer sav taj trud i rad nisu prošli neopaženo. Iako su čelnici probali sve da ga ubede da ostane, rešio je da je vreme za novi, veći izazov naredne sezone, pa će ovog leta ponovo biti jedan od najtraženijih menadžera Evrope.

Uvek je mač sa dve oštrice kada se neki odlazak najavi pre kraja sezone jer se ne može znati kako bi tim mogao da reaguje. Svestan je i on toga, ali kako sam kaže: „Verujem mnogo mojim igračima i znam da će želeti da guraju do kraja“.

I to je ključna reč koja se ponavlja i koja odlikuje njegov mandat na jugu Engleske – poverenje. Međutim, sada ne sme da pogreši u odabiru kome će ga pružiti i ko će mu istim uvratiti, čak i da ponovo ne krene dobro. Jer, iako fudbalski nema mnogo fudbalskih sličnosti sa Tomasom Frankom, videli smo kako lako reputacija može da opadne kada perspektivni menadžer ne uspe u velikom (ili bar većem) klubu.

Ono što je, pak, zajedničko za Danca i njega je to da su radili u metodičnim i zdravim, ali malim klubovima koji nikada u istoriji nisu osvojili ništa značajno i nisu bili opterećeni moranjem da to rade. Taj manjak iskustva u radu pod pritiskom je jedini znak pitanja iznad mudre baskijske glave koju su fudbalski oblikovali Bijelsa i Valverde.

I pored toga, neminovno je da će od juna biti u sredini u kojoj pritisak postoji i biće to njegov najveći ispit u dosadašnjoj karijeri, ali to je ono zbog čega je i počeo da se bavi ovim poslom. Od nekoliko realnih ponuda koje može očekivati, postoje one koje zvuče pametno i manje pametno za prihvatanje.

Njegov stil jeste stvoren za dominantne klubove, ali klubove čiji igrači nemaju problem da 90 minuta imaju fokus i bore se. To bi moglo odmah da isključi Real iz kombinatorike jer tamo trenutno postoje bar dva igrača koja ne bi ispunjavala sve zadatke, a i trenutno je Madridu najbliži Henes.

Verovatno bi grešku napravio i ukoliko bi odabrao Junajted (ako uopšte ode Kerik) jer je njegov roster premali da izdrži Iraolin intenzitet pomešan sa obavezama u Ligi šampiona, a onda bi se pritisak na najtežem stadionu na svetu rapidno povećavao usled loših rezultata i bio bi još jedno ime koje je ovaj klub uništio.

Ali taj intenzitet i visoki presing koji Iraola traži umnogome podseća na ono što već duže vreme radi PSŽ, pa bi mogao biti idealni naslednik Enrikea u slučaju da se ovaj umorio od francuske lige.

Čelsi ima nešto što bi Iraolu moglo da privuče, a to su mladi igrači koje on obožava i može da unapredi, pa deluje da je najkompatibilniji sa „plavcima“. Pogotovo je pogodno što osvajanje trofeja sada nije baš moranje kao kod Abramoviča, pa bi pritisak bio nešto manji, a američki vlasnici sigurno ne bi imali ništa protiv toga da ostvare profit od nekih velikih transfera koji bi im Baskijac omogućio.

Igra koju forsira nalazi se u DNK Liverpula, pa bi bio odlična zamena i za Slota ukoliko dođe do razlaza sa Holanđaninom. Novog menadžera mogao bi da traži i Njukasl ukoliko izglasa nepoverenje Hauu, i bilo bi zanimljivo videti kako posle Bornmuta menja obrise njegove igre i na severoistoku Engleske.

Nemojte se iznenaditi ni ukoliko ga i dva najbolja kluba ove sezone uzmu u razmatranje. U slučaju da Pep ode iz Mančestera, jedno od imena pri vrhu liste zamena sigurno bi bilo i Iraolino, pogotovo jer je već imao dodira sa Siti grupom pošto je karijeru završio u Njujorku, dok bi sezona bez trofeja mogla značiti i kraj za Artetu koji bi mu u amanet ostavio poprilično potentnu ekipu.

Dakle, mogao bi biti naslednik nekih od najboljih menadžera sveta, a njegov naslednik biće Marko Roze, sledbenik Klopove i redbulove ideje fudbala i čovek koji je radio sa igračima poput Halanda i Belingema. To samo po sebi ukazuje da je Bornmut ponovo pažljivo birao i da će pokušati da nastavi sa stilom sličnim Iraolinom, ali i sa oblikovanjem mladih igrača.

„Trešnjice“ su odabrale da veruju u Nemca, a ostaje nam da vidimo kome će Andoni Iraola pokloniti poverenje da veruje u njega samog.