Bela Vista Montevideo: Papini sledbenici ili pomiritelji nepomirljivog?

Montevideo je grad fudbala, to niko ne može da ospori, najveći klubovi Urugvaja dolaze iz ovog grada Nasional i Penjarol, reprezentacija ove male zemlje dva puta je osvojila Svetsko prvenstvo (1930 i 1950) od čega prvu titulu upravo u ovom gradu.

Titulu prvaka ove države osvojilo je 11 različitih klubova i svih 11 je iz Montevidea. Nikada nijedan klub van prestonice male južnoameričke države nikada nije bio prvak. Od 122 pehara ikada dodeljena, čak 102 je završilo u rukama Nasionala (50) i Penjarola (52), a devet klubova je podelilo preostalih 20 titula. Dakle Nasional i Penjarol su suvereni vladari i nepomirljive dve struje tamošnjeg fudbala. Nepomirljive za sve, osim ukoliko ste navijač kluba Bela Vista.

U pitanju je klub iz Montevidea, danas je trećeligaš i verovatno je to razlog zbog kog nikada niste čuli za ovaj klub. Ali Bela Vista je ipak jedan od velikana tamošnjeg fudbala, jednom šampion (1990. godine) šest puta učesnik Kopa Libertadoresa. Za maleni klub iz naselja Prado više nego dovoljno. No, ono što je tema današnjeg teksta jesu boje ovog kluba, koje u tamošnjoj javnosti često izazivaju debatu kako su nastale.

Bela Vista je klub koji je osnovan 1920. godine i uglavnom je igrao u najvišem rangu, sa povremenim ispadanjima u drugi. Uspon kluba kreće polovinom prošlog veka, kada se polagano guraju u gornji deo tabele, mada su nadomak prvog trofeja bili 1924. godine kada su bili vicešampioni. Izleti u Kopa Libertadores krenuli su početkom osamdesetih, ali nisu uspevali dva puta da prođu dalje od grupne faze, kada su ih preskakali Penjarol, Estudiantes de Merida i Portugeza (potonja dva kluba su iz Venecuele) a potom i Kolo Kolo i Magaljanes (Čile) i komšija Penjarol.

Sve se promenilo početkom devedesetih, Bela Vista je osvojila prvu i do danas jedinu titulu prvaka Urugvaja, a potom u još tri navrata izašla na međunarodnu scenu, ali opet bez značajnijeg uspeha, redom su od njih bolji bili brazilski i venecuelanski klubovi, ali i komšija Nasional.

Početkom novog veka ipak uspeli su da prođu grupu, u osmini da izbace Univerzidad Katoliku (Čile), ali ih je potom u četvrtfinalu zaustavio Deportivo Kali (Kolumbija). Sve posle toga u istoriji malog kluba iz Montevidea, nije za pohvalu, finansijski problemi uglavnom ih drže daleko od elitnog ranga, a još dalje od međunarodne scene.

No, nakon upoznavanja istorije kluba, vratimo se temi, bojama kluba. Boje kluba su bela i žuta i nadimak je „Papales“, odnosno Papini sledbenici. Navodno, dres im isuviše podseća na zastavu Vatikana i zbog toga im je nadenut takav nadimak, koji su navijači rado prihvatili.

Međutim, kontroverza oko boja dresa nastala je nešto ranije, a jedna od verzija kaže da su boje dresa uzete kako bi pomirili velike rivale. Penjarol nosi žutu boju (žuto-crnu) Nasional belu (belo-plavi) i navodno su osnivači kluba želeli da pokažu da je moguće pomiriti dve „zaraćene“ strane. U tome, čini se nisu nikada uspeli, s obzirom da se navijači Penjarola i Nasionala nikako ne podnose, a naročito tome doprinosi njihova žustra borba za titule koja traje duže od jednog veka. Navodno uzor za pokušaj pomirenja bio im je argentinski Arsenal Sarandi, omaleni klub koji se nalazi u predgrađu Aveljanede, a koji nosi plavo-crvene dresove, iz navodne želje da pokaže da je moguće živeti zajedno. Cilj Sarandijevih osnivača je bio da pomire navijače Rasing i Independijentea (plavo bele i crvene).

Bilo kako bilo, nadimak „Papales“ se ustalio i klub je i danas poznat kao maleni klub koji se time diči. Da li je namera zaista bila pomirenje, puka slučajnost ili sve ima religioznu pozadinu manje je važno. Mali trećeligaš sa ponosom nosi nadimak papinih naslednika.