Kakva je poveznica Urugvaja i Bugarske? Dve države, dva kontinenta, različiti jezici... Na prvu loptu, čini se da jasne konekcije nema. Ako nema baš druge veze, onda je to obično fudbal. 

I dalje nema jasne konekcije? Za tako nešto moraćemo da se vratimo u istoriju.

Početkom prošlog veka, značajan broj Balkanaca je u potrazi za boljim životom išao put Amerike. Koliko je tada bila privlaćna Severna, toliko je bila i Južna. Glad, kriza, nedovoljno sredstava za pristojan život, mnoge je sa ovih prostora poterala u pečalbu daleko od rodnog kraja. Mnogi su mislili da idu na kratak period, da zarade novac, pa da se vrate. Ipak, većina je tamo ostala, odomaćila se i gotovo prekinula sve konekcije sa rodnim krajem. Među pečalbarima koji su krenuli ka ušću La Plate (obe strane i argentinska i urugvajska su bile privlačne) bila su i braća Mihail i Ivan Lazarov. Oni će, na kraju će se tako ispostaviti, biti poveznica Bugarske i Urugvaja, tako što će osnovati fudbalski klub Danubio. Kad su već živeli daleko od rodnog kraja, nešto je moralo da ih podseća na njega. Nazivu kluba kumovala je njihova majka. Gospođa Lazarov, je isprva predložila da se klub zove Marica, po reci koja protiče kroz Bugarsku, ali ipak je prihvaćen njen drugi predlog, Dunav. Danubio je u suštini španski naziv za Dunav, drugu po dužini evropsku reku. Legenda kaže da je naziv Marica odbijen jer je u pitanju žensko ime.

Boje kluba su crna i bela, ali dres podseća na River Platu. Naime, tajna u izboru boja i dizajna krije se u odavanju počasti Riveru i Montevideo Vonderersima. Montevideo je poslednji amaterski šampion Urugvaja, dok je River Plata tih godina bila (a i danas je) prepoznata po lepršavom fudbalu. Urugvaj svakako ima svoje velikane, Penjarol i Nacional su dva najveća kluba, zajedno imaju 101 titulu (Penjarol 52, Nacional 49), ali Danubio je takođe deo probranog društva šampiona sa četiri titule. Naime, prvu su osvojili 1988. godine, a sledeće tri su bile 2004, 2007 i 2014. godine. 

Ipak, Danubio ima nešto drugačiju ulogu, „mali klub“ u poređenju sa gradskim rivalima, ipak je veliki rasadnik talenata. Karijeru u Danubiju su počeli ili su u nekom trenutku igrali, Alvaro Rekoba, Marselo Zalajeta, Havijer Ševanton, Valter Gargano, Edinson Kavani, Kristian Stuani, Diego Forlan i brojni drugi igrači. 

Da je Urugvaj prilično liberalna država, najbolje pokazuje podatak da se stadion kluba zove, Maria Minčev Lazarov. Danubio na ovom stadionu igra od 1957. godine, po otvaranju je nosio naziv, Hardines de Hipodromo, ali su navijači 2017. godine glasali da ponese naziv po ženi koja je klubu dala naziv. Reč je o majki osnivača, Ivana i Mihaila. Ovo je prvi stadion u Urugvaju koji je dobio ime po ženi. 

Na međunarodnom planu, najveći uspeh „urugvajskog Dunava“ je polufinale Kopa Libertadoresa ostvareno 1989. godine. 

Iako je na početku teksta, verovanto bilo nelogično ili nezamislivo da postoji poveznica između Bugarske i Urugvaja, braća Lazarov i njihov Danubio pokazali su koliko je ljudska sudbina nepredvidiva. Hiljadama kilometara daleko od svog doma, Danubio je postao simbol uspomene na domovinu, bolne seobe i nove početke. Ni udaljenost od rodnog kraja, braću Lazarov nije uspela da odvoji od korena, a ime inspirisano Dunavom postalo je poveznica između Bugarske i Urugvaja.