Pre gotovo dve i po decenije Brazil je proslavljao poslednju titulu prvaka sveta, na takmičenju održanom u Južnoj Koreji i Japanu. Stariji ljubitelji fudbala sigurno se sećaju legendarnog finala, bio je to poseban ples čini se nikad jačeg Brazila, mada ni tadašnji rival u finalu Nemačka, nije bila ništa slabija. 

Pred gotovo 70.000 gledalaca na stadionu u Jokohami, „debeli“ Ronaldo je dva puta matirao legendarnog Olivera Kana za veliko slavlje „karioka“, a ceo svet je ostao zapanjen njegovim umećem, uspehom Brazila, ali i sjajnom utakmicom. 

No, istog dana, nekoliko hiljada kilometara dalje, takođe na azijskom kontinentu, odigran je još jedan meč, koji će ostati poznat kao „Drugo finale“. U pitanju je susret između, u tom trenutku, dve najgore reprezentacije po FIFA-inoj rang listi, Monserata i Butana. 

Naime, namera krovne organizacije svetskog fudbala bila je da se fudbal popularizuje u ovim državama i da se makar na kratko reprezentativci dve male države osete bitnim. 

Koliko su loše bile obe reprezentacije, najbolje govori podatak da je Monserat u tom trenutku imao svega dve pobede u istoriji (oba puta protiv Angile na Karipskom kupu 1995. godine), dok Butan nije imao pobedu u zvaničnim utakmicama (jedina je izvojevana u prijateljskoj utakmici sa Tibetom 1982. godine, ali je FIFA nije priznavala s obzirom da Tibet nije njen član). 

Susret između dve najlošije reprezentacije odigran je na stadionu Čanglimitang, najvećem stadionu u maloj azijskoj kraljevini, koji može da primi oko 15.000 gledalaca. 

Glavni sudija tog duela bio je prekaljeni engleski arbitar Stiv Benet sa podužim stažom u Premijer ligi, što je prema planu FIFA-e trebalo da doprinese ozbiljnosti. 

Pošto Butan nije ostvario zvaničnu pobedu pre ove utakmice, sve je bilo spremno za istorijiski događaj. I on se dogodio. Butanci su savladali Monserat rezultatom 4:0, ali iza svega se krije mala tajna. Butan je država koja se nalazi između Indije i Kine, duboko u planinskim vencima Himalaja i nema izlaz na more. A stadion se nalazi na čak 2.300 metara nadmorske visine, što znači da nije samo tehnika presudila, već i okolnosti, fizička sprema i naviknutost da se na tako velikoj nadmorskoj visini igra utakmica. To je za fudbalere karipske reprezentacije bio novitet. 

Butan je ovom pobedom zabeležio istorijsku pobedu, a ovo im je bila i prva pobeda bez primljenog gola, što je verovatno i najvetliji trenutak u istoriji tamošnjeg fudbala. Za Monserat ovaj meč je bio iskaz poštovanja FIFA-e i Butana s obzirom da je ovo maleno karipsko ostrvo godinama mučilo muku sa aktivnim vulkanom, koji je svojim erupcijama raselio gotovo čitav jug ostrva. 

Ova, za mnoge nepoznata utakmica, ipak je ostala zabeležena, jer ju je pratio i snimao holandski reditelj Johan Kramer, čiji je dokumentarac pod nazivom „The Other Final“ kasnije obišao svet, osvajajući nagrade i simpatije publike. Obe ekipe igrale su iz srca, bez pritiska publike i medija, ali sa ogromnom željom da pokažu da i oni pripadaju globalnoj fudbalskoj porodici.

Nakon meča za fudbalere obe reprezentacije organizovano je zajedničko gledanje finala Svetskog prvenstva, u kom je Brazil poslednji put trijumfovao. 

Dok je Ronaldo plesao po terenu u Jokohami, mučio odbranu Nemačke i Kana, a Brazilu doneo petu titulu prvaka sveta, hiljadama kilometara daleko neki amaterski fudbaleri su na TV-u gledali utakmicu i zamišljali sebe na najvećoj pozornici. Samo par sati ranije Butan je slavio ubedljivije nego Brazil, ali za njihov meč tog dana malo ko je znao.