Dok veliki klubovi troše milione na transfere, ogromne stadione, marketing i druge stvari, postaju igračke u rukama moćnih pojedinaca ili investicionih fondova i polagano gube dušu i tradicionalne navijače, na marginama svetskog fudbala rađa se tihi „pokret otpora“ u kom je zajedništvo male skupine navijača mnogo važnije od trofeja, a igranje fudbala u izvornom obliku je bitnije nego profit. 

Širom sveta postoje amaterski klubovi u rukama navijača, koji nemaju dodira sa modernim fudbalom, odnosno, što bi Englezi rekli „for the fans, by the fans“. 

Poslednjih godina, rast popularnosti amaterskih klubova zabeležen je u Italiji, gde je strast navijača posebno izražena. 

Firenca je istorijsko jezgro Toskane, regije poznate po arhitekturi, hrani, kuhinji, ali i tamošnjem najpopularnijem klubu, Fiorentini. „Viola“ je kroz istoriju prolazila lepe i teške trenutke, mnogi su se divili njihovim podvizima, popularnost je stekla i van granica svoje regije, ali poslednju deceniju uspela je da izgubi deo navijača. Naime, manja grupa navijača odlučila je da se povuče sa tribina voljenog kluba, nezadovoljna načinom na koji funkcioniše. Po njima, američki investitor je oteo dušu kluba, podigavši cene ulaznica, dresova... Zbog toga, su odlučili da korporaciji uzvrate na jedini mogući način. Osnovali su klub koji nosi simpatičan naziv „Centro Storico Lebowski“ koji je postao simbol borbe protiv onoga što se naziva „modernim fudbalom“ Umesto miliona, klub koji nosi naziv po kultnom holivudskom filmu „Big Lebowski“ nudi nešto mnogo važnije, pripadnost.

Klub se takmiči u amaterskim ligama, za deceniju su uspeli da izbore plasman od devetog do šestog nivoa fudbala. Međutim, jednu malu pobedu uspeli su da ostvare tokom 2021. godine. Nekadašnji igrač Fiorentine, Borha Valero nakon raskida ugovora sa Fiorentinom, nakratko je nosio dres malog kluba. 

No, nije Firenca jedini grad sa rastućim amaterskim klubovima. U prestonici mode, Milanu, funkcioniše nekoliko amaterskih klubova, koji su osnovali razočarani navijači Intera i Milana. „San Pecario“ i „Partizan Bonola“ samo su neki od najpopularnijih malih klubova u Milanu i njegovoj okolini, a njihov cilj je promocija zajedništva, pomoć migrantima, podizanje svesti o radničkim pravima. 

Upravo sve manje konekcije velikih klubova sa običnim ljudima, otuđenost, preskupe karte i oficijelni proizvodi od velikana stvorili su globalne brendove, okrenute nekim širim svetskim tržištima, negoli lokalnoj zajednici. 

Sličan primer postoji i u italijanskoj prestonici, Rimu. Rivalitet Lacija i Rome, svima je poznato, u pitanju su klubovi sa armijama navijača, no postoji i jedan mali klub, čiji cilj jeste promocija fudbala kao alata za inkluziju, za migrante, žene, LGBT+ osobe, osobe sa invaliditetom. U pitanju je Atletiko San Lorenco, naziva sličnog kao argentinski velikan, a na njihovim tribinama nema diskriminacije.

Ovi klubovi daleko su od velike scene, jakih sponzora i vlasnika milijardera. Svaka odluka donosi se demokratskim putem, svako ima pravo glasa, a na tribinama vlada zajedništvo. 

Navijači na tribinama malih klubova, žele da se podsete zašto su zavoleli fudbal, a to je period kada nije bilo VAR-a i televizijskih prava, već tvrdih, neizvesnih utakmica, truda i zalaganja igrača u blatu, po kiši, strasti i zajedničke pesme sa tribina. Možda ovi klubovi neće igrati pod svetlima velike pozornice, neće igrati Ligu šampiona, neće prodavati na stotine hiljada dresova širom azijskog i američkog tržišta, ali uvek će imati malu i vernu publiku, koja će nakon pobeda pevati od sreće, a nakon poraza zagrliti svog igrača. Jer ma koliko bio loš, njegov je drug, prijatelj, komšija...