Upliv politike, tajnih službi i različitih centara moći nikada nije bio stran, kada je fudbal u pitanju. Razni moćnici širom sveta pokušavali su ili i dalje pokušavaju da njihovi klubovi budu simbol moći i nepobedivosti na zelenom terenu.

Možda i najbolji primer uticaja javnih i tajnih službi na fudbalske klubove dolazi iz Rusije, odnosno nekadašnjeg Sovjetskog saveza, gde je tajna služba osnovala i nekoliko decenija kontrolisala jednog od najvećih klubova tog podneblja. U pitanju je Dinamo Moskva. 

Dinamo je osnovan u aprilu 1923. godine, a osnovao ga je Feliks Dzeržinski, tadašnji načelnik sovjetske tajne službe, poznatije pod nazivom Čeka. Istorijat kluba vezuje se još za kraj 19. veka, kada je osnovan FK „Sokolniki Moskva“, ali je Oktobarska revolucija dovela do gašenja klubova koji su postojali još iz vremena carstva. Dzeržinski je osnovao Dinamo, a naziv je uzet od grčke reči „dýnamis“, koja u slobodnom prevodu znači snaga, moć. Sam izbor imena trebao je da svima jasno stavi do znanja, cilj je napraviti klub koji će organizaciono, ali i u svakom drugom smislu uterivati strah protivnicima. Čeka, a kasnije NKVD i KGB odnosno tajne službe Sovjetskog saveza imaće krucijalan uticaj, gotovo do modernih vremena, a moskovski Dinamo, biće samo prvi u nizu sportskih projekata tajne policije. 

No osnivač neće dugo ostati na čelu, smrt Dzeržinskog doprineće promenama, unutar samog kluba, ali i upravljačkog kadra. Iako je Dzeržinski bio prepoznat kao vrlo okrutan čovek, jedan od najzaslužnijih za obračun sa opozicijom unutar Komunističke partije SSSR-a, na njegovo mesto će doći čovek koji je, kasnije će se ispostaviti, još brutalniji. 

Lavrentij Pavlovič Berija (1899–1953) bio je jedan od najmoćnijih sovjetskih političara i obaveštajaca tokom Staljinove ere. Kao šef NKVD-a (Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova) od 1938. do 1945. i kasnije ministar unutrašnjih poslova SSSR-a, Berija je bio ključna figura u sprovođenju Staljinovih čistki, represija, prisilnih deportacija i masovnih zatvaranja.

Bio je poznat po svojoj brutalnosti, lukavosti i sposobnosti da opstane u sovjetskoj hijerarhiji. 

Ali Berija je u narodu bio prepoznat po još nečemu. Bio je ljubitelj sporta i Dinama. Kao šef NKVD-a, Berija je bio neformalni gazda Dinama, koji je bio službeni klub sovjetskih bezbednosnih snaga. Njegova moć je omogućavala klubu povlastice, uključujući dovođenje najboljih igrača iz drugih klubova, često pod sumnjivim okolnostima. Koliki je bio njegov uticaj na klub, govore podaci da nije postojala mogućnost da mu neko od igrača drugih klubova, kaže ne ukoliko je Dinamo „bacio“ oko na njega. Upravo povlašteni tretman Dinama u odnosu na ostale, doveo je do stvaranja rivalstva, odnosno nekada najvažnijeg derbija u Sovjetskom savezu. Sve do osamdesetih godina, prošlog veka, Dinamo i Spartak bili su najljući rivali. Berija i Dinamo su imali intenzivno rivalstvo sa Spartakom, klubom koji je bio povezan sa radničkom klasom i protivio se NKVD-ovom uticaju u sportu. Postoje tvrdnje da je Berija koristio političku moć kako bi progonio Spartak i njegov rukovodeći kadar, uključujući hapšenje i pogubljenje nekih članova kluba nakon optužbi za "neprijateljske aktivnosti". Koliki uticaj na klub je imao, pokazuju pojedine tvrdnje, da ne samo da je iz senke vodio transfer politiku, već je često učestvovao na treninzima ekipe. Dok je Beria bio neformalno na čelu Dinama, moskovski velikan osvojio je pet titula. Nakon što je 1953. godine uhapšen, a potom i osuđen za izdaju i streljan, moć moskovskog velikana počela je da bledi. Titulu su uspeli da osvoje još u samo šest navrata, od čega poslednju davne 1976. godine. No uspeh NKVD-a i KGB-a ne ogleda se samo u moskovskom klubu. Kako je klub iz prestonice, kao najstariji bio i najuspešniji, odeljenja tajnih službi širom zemlje, osnivali su svoje klubove. Tako su nastali i Dinamo Kijev, Tbilisi, Minsk, Bukurešt... Kijevski klub će do kraja postojanja SSSR-a zaseniti moskovskog brata, čak će na kraju ostati najtrofejniji klub u istoriji bivše države.

Po uzoru na SSSR i druge zemlje istočnog bloka osnivale su ili preimenovale aktuelne klubove u tu čast. Tako je praška Slavija u jednom periodu nosila ime Dinamo, Levski Sofija se pedesetih godina prošlog veka, takođe zvao Dinamo. Čak i zagrebački klub istog imena, iako nikada formalno nije povezan sa tajnim službama, uvek je u narodu važio za „policijski“ klub. Zbog toga i danas, Dinamo Moskva, iako zvanično privatan klub, nosi nadimak „policajci“, iako ih navijači rivala, pogrdno nazivaju „đubrad“. 

Ipak, i pored ogromnog tereta koji klub nosi, zbog uplitanja tajnih službi, Dinamo je uvek važio za klub koji gaji lepršavu igru, kao i klub u kom su stasavale mnoge legende. Najpoznatiji od svih je, nezvanično najbolji golman u istoriji fudbala Lev Jašin. No iako i danas važi za velikana, „policajci“ već decenijama nisu ni blizu dominantnog kluba. Titulu čekaju već gotovo pola veka, najbliže su joj bili lani, kada su izgubili prvo mesto u poslednjem kolu. Od raspada Sovjetskog saveza nikada nisu bili šampioni, a osvojili su samo četiri kupa. Najcrnje dane doživeli su u sezoni 2015-2016 kada su prvi i jedini put ispali iz lige. No, srećom po sve, kojima je plavo-bela boja u srcu, brzo su se vratili gde i pripadaju. 

 Za razliku od zapadne Evrope, gde su fudbalski klubovi uglavnom nastajali iz radničkih i građanskih inicijativa, u socijalističkim državama sport je bio instrument države. Klubovi sa imenom Dinamo bili su deo te mašinerije, često pod direktnim ili indirektnim nadzorom bezbednosnih službi.

Danas, iako su se političke prilike promenile, ime Dinamo i dalje nosi težinu svoje prošlosti, od slavnih sportskih trenutaka do senki tajnih službi i državnih interesa.