Danas je u fudbalu prava retkost da trener ostane duže vreme na klupi jednog kluba. Strpljenje uprava i navijača je sve manje, a pritisak da do rezltata dođe što pre dovodi do čestih promena. Mnogi timovi smenjuju trenere već nakon nekoliko loših utakmica, dok je u prošlosti dugoročan rad bio ključ uspeha. Nekada su klubovi gradili stabilnost i identitet kroz godine saradnje sa istim trenerom, što je donosilo rezultate. Danas su takvi primeri sve ređi, a fudbal sve više liči na industriju u kojoj je trener samo privremeni radnik. Danas ćemo se pozabaviti nekim od najboljih, ali i najneverovatnijih primera u svetu fudbala.

U modernoj eri postoji nekoliko klubova koji su kroz istoriju pokazali vernost svojim strategijama i trenerima. 

Zvanično najduži staž na klupi nekog kluba drži malo poznati Džimi Dejvis, lučki radnik koji je 1963. godine sa nekolicinom prijatelja osnovao klub pod nazivom Vaterlo Dok u Liverpulu. Džimi je na klupi kluba bio neverovatnih 50 godina, a u trenerskoj karijeri može da se pohvali sa neverovatnih 70 trofeja. A kako je sve počelo zvuči još neverovatnije. Džimi je bio lučki radnik, zaljubljenik u fudbal, ali nije bio dovoljno dobar za profesionalnu scenu. Upravo zbog toga on i kolege osnivaju svoj klub koji će se takmičiti u okružnim ligama Liverpula. No Džimi, nije bio dovoljno dobar ni za to, pa se nakon samo par utakmica prebacio na klupu. U konsultaciji sa svojim kolegama odlučio je da okači kopačke o klin i sedne na klupu. Vaterlo Dok je počeo kao tim bez trenera, ali je zahvaljujući Džimiju dobio legendu. Fudbalska asocijacija Engleske zvanično mu je priznala rekord, a čak mu je na Gudisonu 2013. godine upriličen i oproštaj. 

Da Englezi naročito vole da drže do tradicije, potvrđuje još nekoliko primera. Prvi među njima svakako je Mančester Junajted. 

Crvenim đavolima odavno ne ide, duže od deceniju čekaju na trofej u Premijer ligi, ali svi koji pamte Mančester iz najboljih dana znaju za veliko ime, Ser Aleksa Fergusona.

Ferguson je vodio Junajted od 1986. do 2013. godine. Tokom tih 27 godina, Ferguson je osvojio 13 titula Premijer lige i dve Lige šampiona, čime je velikan iz Mančestera postao jedan od najuspešnijih klubova u istoriji. No nije sve bilo idealno za Fergija od samog početka, prvi trofej na klupi velikana osvojio je tek 1990 i to FA Kup. Do tada, Mančester je bio prosečna ekipa, a ni Ferguson nije uspeo da ih prodrma odmah. Upravo te godine veliki pritisak su vršili navijači ali i mediji smatrajući da ne zaslužuje da sedi na klupi tražeći smenu. Sudbina, splet čudnih okolnosti ili nešto treće (verovatno poverenje uprave) od Fergusona i Mančestera stvorila je legendu. Sveukupno, 49 trofeja i odlazak u penziju sa stilom. U poslednjoj sezoni na klupi Junajteda Ferguson je osvojio titulu, a od tada vrteška na klupi “Đavola”, a na titulu se i dalje čeka.

Pre Fergija i legendarni Met Bezbi vodio je tim dugi niz godina, od 1945 do 1969. Bezbi je na klupi Junajteda bio u prvoj zlatnoj eri kluba, pedesetih godina osvojio je tri titule tadašnje Prve divizije i tri Čeriti šilda. Šezdesetih je doneo još dve titule, dva Čeriti šilda i FA Kup. Još značajnija je njegova uloga nakon Minhenske tragedije i stvaranja nove generacije jakog Mančestera. Za dvadeset i četiri godine na klupi 15 trofeja i podizanje velikana iz pepela, mora se priznati ogroman uticaj je Bezbi ostavio na Junajted. 

Druga polovina devedesetih u Premijer ligu dovela je Francuza koji će neizbrisiv trag ostaviti na londonski Arsenal, ali i na sveukupan fudbal u Engleskoj. Arsen Venger će na klupu Arsenala sesti 1996. godine i ostaće na njoj sve do 2018. Njegova era u Lonodnu napraviće od Arsenala isprva mašineriju za trofeje, rivalstvo sa Fergijevim Mančesterom doći će do usijanja, a onda polako opadanjem Arsenala, ali mašinerijom za pravljenje sjajnih mladih igrača. Sveukupno, Venger je Arsenalu doneo tri titule Premijer lige (poslednja je čuvena sezona bez poraza), sedam FA Kupova (Arsenal je i danas klub sa najviše trofeja u tom takmičenju), sedam Komjuniti šildova, a ostaje žal što nije doneo nijednu Ligu šampiona u Severni London. No Vengerov dolazak u Englesku bio je propraćen burno, tamošnja javnost uopšte nije znala ko je on, pa je u početku izazivao podsmeh publike. Ako je početak bio težak, rastanak je bio još teži. Nakon godina sivila, teških poraza od rivala, Venger nije odustajao od svoje filozofije. Ipak, uprava kluba je 2018. godine odlučila da je vreme za rastanak. Venger je želeo da ostane do kraja ugovora, ali američki vlasnici su želeli radikalne promene. 

Još jedan velikan engleskog fudbala može da se pohvali dugoročnim menadžerom na klupi. Brajan Klaf je 18 godina (1975–1993) vodio Nottingham Forest, klub koji je pod njegovim vođstvom osvojio dve Lige šampiona zaredom (1979, 1980). Klaf je bio primer kako stabilnost na trenerskoj poziciji može doneti istorijski uspeh čak i manjem klubu. On je sa “šumarima” uspeo da se domogne titule Prve divizije u prvoj sezoni po ulasku u nju. Osim toga Forest je vodio i do četiri trofeja u Liga kupu, jednog u Čeriti šildu, kao i jednog Evropskog Superkupa. Njegov sin, Najdžel nastavio je istim stopama. Nakon završetka igračke karijere, 16 godina je sedeo na klupi Bartona (u prvom mandatu 11 godina, u drugom pet) a četiri godine sa klupe je predvodio Derbi. Poslednjih pet godina menadžer je Mensfild Tauna. 

Liverpul je takođe poznat po menadžerima koji su dugo sedeli na klupi, a među prvima bio je čuveni Bil Šenkli. Škot je preuzeo “redse” kada su bili u drugoj ligi, Enfild nije bio ni blizu onoga što predstavlja danas, a igrački kadar bio zanemarljiv. No u 15 godina staža (od 1959 do 1974) od prosečnog drugoligaša napravio je silu. U Prvu diviziju ih je uveo 1962, a onda osvojio tri titule, dva FA Kupa (po sopstvenom priznanju bio je najsrećniji osvajanjem tog takmičenja) te tri Čeriti Šilda i UEFA Kup. Po sopstvenom priznanju povukao se 1974. godine istakavši da je umoran od fudbala. Liverpul je u istoriji imao svega 22 menadžera, a priču o Jirgenu Klopu znaju gotovo svi. U devet godina na klupi sa Liverpulom je osvojio sve, a navijači ekipe sa Enfilda naročito su mu zahvalni za povratak na tron Premijer lige nakon decenija čekanja. Sada je red na Arneu Slotu da nastavi sa tradicijom. 

Koliko je Englezima važna tradicija, toliko je i Nemcima. Bundesliga jedno je od najatraktivnijih takmičenja na svetu, a posebno se ističu imena menadžera nekih manje atraktivnih klubova. Frajburg tu prednjači. Ekipa iz Badem Vitemberga može da se pohvali sa samo pet menadžera u poslednje 34 godine. Volker Finke je na klupu seo 1991. godine i na njoj ostao do 2007. U tom trenutku bio je trener sa najdužim stažom u nemačkom fudbalu. Finke se nije naosvajao trofeja, ima samo dva puta osvojenu drugu ligu, ali to pokazuje koliko su Nemci disciplinovani i koliko veruju svojim trenerima. Nakon što je Finke otišao, Frajburg je u četiri godine promenio dva trenera, a onda je 2011. godine na klupu seo Kristijan Štrajh. On je inače u Frajburgu proveo dobar deo igračke karijere, a kao trener omladinskog tima radio je od 1995 do 2011. godine. U periodu 2007-2011 Štrajh je radio i kao pomoćnik u prvom timu, a od 2011 do kraja prošle kao trener prvog tima. Osim osvajanja druge lige, kao i tri kupa i Bundeslige za mlade, ni Štrajh nema riznicu trofeja, ali Frajburg ne živi od toga. On je napravio stabilnog prvoligaša i posao prepustio novim snagama. 

Finkeov rekord oboren je praktično nedavno, kada je junak Hajdenhajma Frank Šmit započeo svoju sedamnaestu po redu sezonu na klupi malog kluba. Istorija je ispisana, ali nije trebalo da bude tako. Šmit je bio prosečan fudbaler koji je igrao po Nemačkoj i Austriji i po završetku karijere je odlučio da se vrati kući i posveti porodici. Problem je samo bio to što živi blizu stadiona Hajdenhajma i što tada amaterska ekipa nije imala trenera. Zamoljen je bio da makar na samo par utakmica predvodi ekipu, dok se ne snađu i dovedu dugoročno rešenje. Upravo taj “privremeni mandat” traje i danas, sedamnaest godina kasnije. Šmit je od seoske ekipe napravio stabilnog Bundesligaša, a ekipa je osetila i slast igranja na međunarodnoj sceni. Podvig vredan divljenja. 

No, nije Šmit jedini kome je za rukom pošlo da prosečnu lokalnu ekipu odvede na veliku scenu. Mnogo pre njega, sa mnogo dužim stažom to je pošlo Francuzu Gi Ru, koji je na klupi Oksera proveo čak 44 godine. Okser je preuzeo 1961. godine, kada je klub igrao u regionalnoj ligi. Tek 1974. ušao je u Drugu ligu, a 1980. postaje prvoligaš. Najsvetlije trenutke klub je doživeo 1996. godine, kada je osvojio titulu prvaka Francuske, nacionalni kup osvajao je četiri puta (1993, 1996, 2003, 2005.). U Ligi šampiona Okser je 1997. dogurao do četvrtfinala, a 1993. bili su polufinalisti Kupa UEFA. Sa klupe se povukao tek 2005. godine. Zamislite samo to strpljenje i viziju koju je Francuz imao kada je prvi put seo na klupu šezdesetih godina prošlog veka. 

U eri kada klubovi često menjaju trenere u potrazi za instant rezultatima, Dijego Simeone je jedan od primera kontinuiteta. Od 2011. godine je na klupi Atletiko Madrida. Pod njegovim vođstvom, klub je osvojio La Ligu dva puta, ima dve Lige Evrope, jedan Kup kralja i dva puta je stigao do finala Lige šampiona, nažalost oba puta je bolji bio gradski rival Real. No, uprkos brojnim kritikama da igra dosadan i defanzivan fudbal, Čolo pokazuje da dugoročan rad može doneti uspeh na duže staze.

Iako je današnji fudbal sve više orijentisan na brze promene, neki klubovi su pokazali da se uspeh može graditi strpljenjem i dugoročnom vizijom. Kada treneru date dovoljno vremena da sprovede svoju zamisao, rezultati često nadmaše očekivanja.