Venecuela možda (ne)plače za njim, ali on je plakao za Barsom i Mesijem

Naslovnice novina širom sveta, kao i prajm tajm svih ozbiljnih televizija već danima okupira spektakularno hapšenje doskorašnjeg predsednika Venecuele Nikolasa Madure. Slike i snimci napada na Karakas, kao i njegovog vođenja zarobljenog ulicama Njujorka, hrane potrebu javnosti za dramom i senzacijom. O njegovim državničkim i političkim zaslugama, na unutrašnjem i spoljnom planu, njegovoj ulozi u geopolitičkim procesima na tlu Južne Amerike, neka sude analitičari, istoričari i sudovi, Skaut sport je ovde, da sa tih stvari skrene pogled. Nas zanima neka druga strana ličnosti čoveka koji je privukao pažnju na sebe, a to je Madurova strana ličnosti koja je fokusirana na muziku i fudbal, a koja, želeli to da priznamo ili ne, često govori više o čoveku, nego bilo koja funkcija.

Istorija je zabeležila da diktatore sport, a naročito fudbal privlači više nego što možemo da zamislimo, a najvažnija sporedna stvar na svetu, svakako je i društveni fenomen. Još jednom ponavljamo, da li je Maduro zaista diktator, te da li se za fudbal interesovao iz nekog drugog razloga, osim onog najosnovnijeg, ljubavi, nije tema ovog teksta.

Nikolas Maduro, kao i većina južnoameričkih lidera, odrastao je kao katolik i komunista, čovek okrenut ideologiji, ali i religiji gotovo identično. Spoj religije i ideologije na tlu Južne Amerike, nije neobičan, kao u ostatku sveta, a kada svemu tome dodate i fudbal, dobijate neverovatan sklop ličnosti, a Maduro po tom pitanju nije ništa drugačiji od prosečnog Venecuelanca, Brazilca, Argentinca...

Nikada Maduro nije krio da voli fudbal, čak se često hvalio da je prisan prijatelj sa Dijegom Armandom Maradonom, a taj njihov odnos je bio mnogo više od protokolarnog rukovanja, jer je i Maradona bio ubeđeni levičar, a danas takvog fudbalera gotovo i da nema, jer nikada nije baštinio marketing ispred svoji ubeđenja (možda i bi da su društvene mreže tada postojale), ali bez zadrške je bio na strani radnika, siromašnih i politički marginalizovanih grupa. U očima Madura, takva ličnost je bila ideal istinskog sportiste i borca. Naravno, opšte je poznato da je Maradona drugova i sa Fidelom Kastrom, a i sam Maduro je do poslednjeg dana svog režima bio dobar sa kubanskim vlastima. Tome je svakako doprineo čuveni revolucionar Če Gevara, takođe Argentinac. Tako je i Maradona posećivao Venecuelu i povremeno pikao loptu sa Madurom, što javno, što privatno. A kada je već voleo, za mnoge najboljeg igrača ikada, logično je bilo da njegovog naslednika u modernoj eri fudbala, takođe posmatra očima dečaka zaljubljenog u fudbal. Nikolas Maduro bio je vatreni navijač Barselone, a omiljeni igrač mu je bio, a ko drugi nego Lionel Mesi.

Koliko je doskorašnji venecuelanski predsednik voleo Mesija i Barselonu, najbolje pokazuje činjenica da je prilikom rastanka argentinskog mađioničara i Blaugrane, Maduro bio jedan od najglasnijih kritičara uprave katalonskog kluba, optužujući je da je izdaja Mesija zapravo izdaja kluba. Kritikovao je rukovodstvo kluba, ali je to saopštavao javnosti svoje države, pa je čak u tom obraćanju javnosti u šali poručio da ga je klub zvao da po odlasku Mesija, on pojača klub. Njemu je u tim trenucima verovatno bilo smešno, ali ne i stanovnicima njegove države koja je tada prolazila kroz ozbiljnu krizu zdravstvenog sistema zbog kovid pandemije.

Ako je fudbal bio jedan od njegovih omiljenih sportova, muzika je bila jednako važna, jer je po sopstvenom priznanju doprinela njegovom oblikovanju u političkom smislu. Maduro je dete radničke klase, vozač kamiona, ali i čovek koji je svoju političku karijeru gradio uz čuvenog predsednika Uga Čaveza, isprva kao ministar spoljnih poslova, potom kao potpredsednik, a onda i kao lider države koja se smatra jednom od najbogatijih kada su u pitanju rezerve nafte. Njegovo političko opredeljenje, ima i „muzičku pozadinu“.

U mladosti je bio ljubitelj Džona Lenona i njegovih antiratnih poruka, a kao muzičke idole isticao je i Led Cepelin.

Gledati političkog lidera iz nešto drugačijeg ugla, shvatiti da je i on samo čovek od krvi i mesa, koji je sopstveni identitet gradio kao i svaki prosečan čovek na kugli zemaljskoj, u potpunosti baca drugačije svetlo na njegov život. Maradona, Mesi, Barselona, rokenrol zvezde uticale su na njegov ideološki kompas, ma kakav on bio. Možda se svet poslednjih dana bavi njegovim padom, spektakularnim hapšenjem, pretnjama Donaldu Trampu, njegovim političkim potezima, ali ne može se zanemariti detalj, da je voleo muziku i fudbal, jednako strastveno kao i svako od nas.