Partizan od Mostara do Glazgova

Postoje takmičenja koja imaju svoju posebnu draž, koja su poseban ispit zrelosti, poklonjena druga šansa. Zlatna rezerva. Kup pobednika kupova bio je upravo to: takmičenje za one koji su morali da zarade put ka Evropi na neobičan način - ne titulom, ne rejtingom, već podignutim peharem u domaćem kupu.

Jednom godišnje, trideset i dve ekipe iz trideset i dve različite fudbalske kulture sretale su se u takmičenju koje nije poznavalo nosioce, nije imalo zaštićene favorita, nije nudilo nikakve garancije. Samo loptu, teren i eliminacijsku matematiku koja nikome nije davala milosti.

U takvom takmičenju, svaki meč je bio priča za sebe. Nije bilo povratka. Upravo ta neizvesnost, ta čistota eliminacionog formata, davala je Kupu pobednika kupova onaj poseban ukus koji teško da je ijedan drugi evropski kup ikada imao.

I u takvom takmičenju, Fudbalski klub Partizan zaigrao je, po prvi put u svojoj istoriji, tek u jesen 1989. godine. Tome je prethodilo finale domaćeg kupa. Partizan - Velež 6:1, na stadionu JNA.

Posle punih 32 godine posta. Posle generacija koje su odlazile ne okusivši slast tog pehara. Ta utakmica nije samo spasila sezonu 1988/89 - ona je bila ključ koji je otključao vrata jednoj od najlepših evropskih avantura u istoriji kluba.

Sezona 1989/90 – Evropska bajka

Mostar, 12. septembar 1989. – Kazna, blato i pobeda s dušom

Žreb za Kup pobednika kupova u to doba nije bio ceremonijalni spektakl kakav znamo danas. Bila je to čista lutrija. I Partizan je izvukao Seltik. Slavni Seltik iz Glazgova, bivši prvak Evrope, klub s tradicijom koja seže duboko u 19. vek. Žreb je hteo da Partizan bude domaćin u prvom meču.

Ali tu počinju komplikacije. Godinu dana ranije, na utakmici Kupa UEFA protiv Rome u Beogradu, sa tribine JNA je bačen upaljač koji je pogodio kapitena Đaninija u trenutku kada se pripremao da izvede korner. UEFA je reagovala odmah i strogo: Partizan ne može igrati domaću utakmicu u Beogradu. Mora igrati na lokaciji udaljenoj najmanje 300 kilometara od Beograda. Izbor pada na Mostar.

Grad koji je zabavu tražio na ulici

Mostar 1989. je bio jedan od onih gradova koji su živeli pun život. Nije bilo mreža, nije bilo interneta, nije bilo onoga što danas zovemo „sadržajem“. Bila je ulica, bila je muzika, raja i fudbal.

Jedanaestog septembra 1989, dan pre utakmice, Seltik je odradio trening na stadionu pod Bijelim brijegom. Putovao je do Mostara preko Dubrovnika i ponašao se miroljubivo. Takav je bio i Mostar.

Posle treninga, neko iz marketinga Seltika prišao je grupi klinaca na stadionu i podelio im pakete s klupskim obeležjima. Lep gest kao uvertira.

Dan utakmice bio je pun kontrasta. Na gornjoj tribini skupio se krem Grobara s Juga, organizovani, glasni, sa crno-belim zastavama i bubnjevima. Na donjem delu zapadne tribine smestila se pristojna grupa Škota, koji su do Mostara stigli s pesmom i dobrim raspoloženjem. Nasuprot njima, na delu istočne tribine, kao pravi domaćini pred tim stranim svetom, mostarski klinci koji su tog dana čuvali čast Mostara i podržavali Partizan, kao Jugoslovenski tim.

Pljusak, povreda i junačka pobeda

Temperatura tog dana bila je preko 27 stepeni Celzijusa. Mostar u septembru može biti kao rerna. Ali tačno pola sata pre početka utakmice, nebo se otvorilo. Pravi pljusak, onakav kakav u Bosni zna da traje samo petnaest minuta ali za to vreme da potopi pola sveta. Teren na Bijelom brijegu pretvorio se u pravo blato. Savršeni uslovi za Škote, koji u takvim prilikama bukvalno uživaju kao patke u bari.

Partizan je na teren istrčao u krnjoj postavi. A onda, već u devetom minutu, Škotski igrač brutalno ruši golmana Fahrudina Omerovića koji je izašao po loptu. Omerović mora vani zbog povrede. Na gol stupa mladi Pandurović.

Uprkos svemu tome, blatu, povredama, nepotpunoj postavi, Partizan je odigrao možda svoju najbolju utakmicu u dotadašnjoj sezoni. Totalno je nadigrao Seltik. Goran Milojević je u 21. minutu presekao dodavanje i nakon solo akcije, preciznim šutem matirao Bonera za 1:0. Erupcija oduševljenja i na Zapadu i na Istoku. Buka, dimovi i ovacije sa svih strana. Velika radost i zasluženo vođstvo.

Partizan nastavlja da napada , a Đorđević i Đurovski propuštaju velike prilike za miran odlazak na pauzu.

Kao kazna, Škoti su izjednačili u 42. minutu, lepim golom Majka Geloveja. To je bila jedina ozbiljnija situacija u kojoj su ugrozili Partizanov gol tokom čitave utakmice.

U nastavku, konačan rezultat postavio je neuhvatljivi Milan Đurđević u 53. minuti, nakon sjajne akcije, preciznim udarcem s ivice kaznenog prostora. 2:1 za Partizan. Do kraja su „crno-beli“ navaljivali tražeći treći gol koji bi situaciju pred revanš učinio daleko ugodnijom, ali ostalo je tih 2:1.

Seltik je mogao biti presrećan. Partizan je znao da je odigrao dobro ali i da će u Glazgovu situacija biti napeta, a prolaz u drugo kolo Kupa pobednika kupova, ravan podvigu.

Dve nedelje pakla

Partizan nije imao luksuz da duboko udahne posle Mostara. Pre revanša u Glazgovu čekala su ga dva ogromna derbija i u oba je, na ovaj ili onaj način, bio žrtva okolnosti koje su ostale urezane u sećanje navijača tog naraštaja.

Najpre večiti derbi, 17. septembra, na Marakani. Partizan je igrao dobro ali nije mu bio dan. Poništen mu je čist gol u prvom poluvremenu. Nije mu dosuđen više nego očigledan penal. A onda, u 89. minutu, primio je gol za poraz.

Zatim je na JNA stigao Dinamo iz Zagreba. Remi 1:1 i trener Momčilo Moca Vukotić podnosi ostavku odmah posle te utakmice.

Trener koji je dao ostavku. Dva loša rezultata u derbijima. Uzdrmano samopouzdanje. I za pet dana, gostovanje u Glazgovu, jednom od najstrašnijih fudbalskih zona na svetu. Teško je zamisliti mračniju sliku pred jedan takav evropski meč.

A onda se desilo nešto što i danas izaziva knedlu u grlu. Momčilo Vukotić, čovek koji je upravo napustio klupu, koji je imao puno razlog da ode kući i zatvori za sobom vrata, lično je došao na aerodrom da isprati ekipu.

Glazgov, 27. septembar 1989. – Noć koja se ne zaboravlja

Ima datuma koji su vam urezani u pamćenje bez obzira na to da li ste ih živeli ili samo čuli za njih. 27. septembar 1989. je jedan takav za sve koji su ikad voleli Partizan. I za mnoge koji nisu ali koji su u stanju da prepoznaju pravo fudbalsko čudo kad ga vide.

Na klupi je bio Ivan Golac, Mocin dotadašnji pomoćnik, u jednom od najtežih mogućih ispita. A u Srbiji i u Jugoslaviji, desetine hiljada navijača bile su uz radio-aparate jer televizijskog prenosa nije bilo.

Radio-reporter Jordan Ivanović bio je jedina veza između 50.000 razjarenih Škota na Parkhedu i sve te mase koja je sa strepnjom čekala svaku narednu reč. Samo glas. Samo taj jedan glas koji je iz Glazgova trebalo da prenese vest – ili u raj ili u pakao.

Devet golova i jedna noć koja je ušla u legendu

Glazgov, 27. septembra 1989. Hladna jesenja večer. Reflektori bacaju oštre senke na mokru travu. Na tribinama je buka kakva može biti samo na britanskim stadionima - duboka, fizička, gotovo opipljiva. Partizan istrčava u crno-belim dresovima, Seltik u svom prepoznatljivom zeleno-belom.

U osmom minutu, Milko Đurovski izvodi korner s leve strane. Lopta leti u šesnaesterac i tamo, niko ne zna baš kako, pronalazi Budimira Vujačića koji glavom šalje loptu kraj Bonera, pod prečku. 1:0 za Partizan. Na Parkhedu, muk.

Poluvreme se završava 1:1, posle izjednačenja Đekanovskog. A onda počinje pravi vatromet.

Darijuš Đekanovski te je večeri bio nešto posebno. Poljak, dečko koji je u Glazgov stigao kao stranac a za godinu dana je postao kult. Postigao je četiri gola i igrao utakmicu svog života.

Đekanovski pogađa za 2:1. Aleksandar Đorđević odgovara za 2:2 – tri minute kasnije, precizno završenom kontrom. U 55. minutu opet Đekanovski - 3:2. Milko Đurovski se u 60. minutu probija kao nož kroz maslac i izjednačava na 3:3. Voker u 65. minutu - 4:3 za Seltik. Petnaest minuta relativne tišine. A onda Đekanovski u 80. minutu za 5:3.

Na stadionu erupcija. Na radio-aparatima u Srbiji tišina i neverica. Partizan je postigao tri gola u gostima i biće eliminisan. Matematika je nepogrešiva.

Ali fudbal nije matematika.

89. minut. Goran Petrić sjajnom loptom izbacuje Predraga Spasića na levom krilu. Spasić prima loptu, namešta je, šalje centaršut, lopta već beži iza zadnje stative, ka gol-autu. Čini se da je gotovo. I onda Milko Đurovski, stiže. Na samoj liniji, u padu, vraća je nazad u peterac.

Tamo se, u tom istom trenutku, nalazi Slađan Šćepović. Lopta ga nalazi u vazduhu. On je šalje glavom. Golman Boner jedva je dodiruje ali samo toliko da je usmeri pravo pod prečku.

5:4. Partizan ide dalje.

Na Parkhedu neverovatna, gotovo nadrealna tišina. Sudija svira kraj. Partizanovi igrači su poludeli od sreće. A iz radio-aparata u Srbiji i Jugoslaviji, glas Jordana Ivanovića poklonio je istoriji rečenicu koja se i danas, skoro četiri decenije posle, ne može izgovoriti bez jeze:

„GOL! GOL! GOL! Šćepović! Bravo, Partizan lavljeg srca!“

Groningen i prezimljavanje u Evropi

Posle Glazgova, Ivan Golac je prestao da bude „privremeno rešenje“. Nema logike tražiti novog trenera kad onaj koga imaš eliminiše Seltik na takav način. Golac je zvanično preuzeo klupu i u narednim mesecima potvrdio da je noć na Parkhedu bila pogled u budućnost, a ne samo srećan izuzetak.

Žreb za osminu finala doneo je holandski Groningen, nikog naročito ni željenog ni neželjenog. Meč u Groningenu (4:3 za domaćina) bio je mala repriza Glazgova: gomila golova, neizvesnost do kraja, Partizan koji gubi, izjednačava, ponovo gubi i ponovo se vraća. Strelci za Partizan: Milorad Bajović i kapiten Milko Đurovski. Posle gola za 4:2 u 78. minutu, mnogi su mislili da je gotovo. Đurovski je u 83. minutu bio na pravom mestu i postavio konačnih 4:3, rezultat koji je pred revanš u Beogradu ostavljao solidnu osnovu.

JNA, 1. novembar 1989.

Beograd, prepun JNA, 50.000 ljudi, hladni novembarski dan. U 15. minutu, Milko Đurovski prima loptu na desnoj strani, probija se kao šilo, i iz gotovo mrtvog ugla „bockicom“ desnom nogom šalje loptu preko golmana u suprotnu mrežu. Savršenstvo fudbalske igre. Takav je bio Milko Đurovski. Pedeset hiljada ljudi eksplodira. Urnebes. Ludnica. Beograd ključa.

Drugo poluvreme donelo je nerviranje kakvo „crno-beli“ navijači odavno nisu osetili: Partizan počinje da se brani, vreme prolazi, Groningen postaje sve opasniji. U 80. minutu izjednačenje. Šok na JNA. Ali Partizan se tada, kao i u Glazgovu, razbudio na najlepši mogući način. Goran Milojević u 83. minutu posle kornera trzajem glave postiže gol za 2:1. A u 90. minutu, Šćepović petom proigrava Milana Đurđevića koji preciznim udarcem postavlja konačnih 3:1.

Bile su to utakmice koje nisu mogle da se gledaju ravnodušno: devet golova u Glazgovu, sedam u Groningenu, drama do poslednje sekunde. „In“ je bilo biti navijač Partizana te jeseni. Svi su pričali o „crno-belima“.

Četvrtfinale: Bukurešt i Titograd i gorki kraj

Naredni žreb je donio Dinamo Bukurešt. Bio je jak, bio je tvrd, i bio je domaćin u prvoj utakmici. Mečevi: 7. marta u Bukureštu, 21. marta u Titogradu. Jer Partizan je bio ponovo „isteran“ van Beograda.

Ovog puta je za domaće gostovanje izabran Titograd, između ostalog i zbog dolaska Predraga Mijatovića.

Bukurešt je tih dana bio grad na ivici. Revolucija iz decembra 1989. je bila sveža, Čaušesku je pogubljen, nova vlast je bila krhka, narod siromašan i uznemiren. U takvo okruženje stigao je Partizan, a s njim i skoro 3.000 njegovih navijača, vozovima, autobusima, privatnim automobilima.

Utakmica je bila loša. U prvom poluvremenu Partizan je delovao smušeno i pasivno. Florijan Radučoju je u 17. minutu postigao gol za domaćina, a u 57. minutu dodao je i drugi. 2:0 za Rumune. Navijači Partizana su na tribinama zapalili baklje, nastali su neredi jer rumunska policija, posle decembarske revolucije, nije bila raspoložena za praštanje.

A onda, u 70. minutu, u tom opštem haosu, Partizan je postigao gol koji je izgledao gotovo neverovatno u kontekstu svega što se dešavalo. Šćepović prima loptu na levom krilu, oštrom loptom servira prema prvoj stative. Milko Đurovski ulazi u akciju i u gužvi Predrag Spasić gura loptu, koja miruje tik do gol linije, pravo u mrežu. 2:1. Partizan je živ i optimističan pred revanš.

Titograd, 21. mart 1990. Rasprodatih 15.000 mesta. I jedna od onih utakmica koje Partizan nije umeo da dobije, ma koliko talenta imao na terenu. Mijatović je imao dve prave prilike, jednu stopostotnu ali lopte nisu htele u mrežu. Omerović je odbranio penal Rumunima, ali uzalud. Radučoju je postigao i treći gol u dvomeču. Dinamo Bukurešt je pobedio 2:0 i prošao dalje.

Partizanova evropska premijera u Kupu pobednika kupova završila se u četvrtfinalu. Tuga. Razočaranje. Ali i ponosna glava. Jer sve što je prethodilo Titogradu - Mostar, Glazgov, Groningen, JNA ostalo je urezano zauvek.

Mostar, Glazgov i jedna jesen koja živi večno

I pored gorkog kraja u Titogradu, sezona 1989/90 u Kupu pobednika kupova mora se oceniti kao trijumf. Ne nužno sportski, mada je i plasman u četvrtfinale respektabilan. Ali trijumf na onom dubljem nivou. Trijumf karaktera, identiteta, fudbalske duše.

„Crno-beli“ su prezimili. I to kako su prezimili: golovima u 89. minutu, golovima iz nemogućih uglova, golovima koji su rađani iz čistog otpora predaji. Od Vardara do Triglava o Partizanu se pričalo s ushićenjem i ponosom. Bile su to utakmice koje su fudbal pretvarale u priču vrednu pričanja.

Mostar, koji je bio nametnut kaznom ali i izborom, čuvao je svoja sećanja na tu utakmicu na poseban način. Grad u kome su se susreli Grobari, Škoti i jedna generacija mostarskih klinaca koja je fudbal živela drukčije nego današnja - bez telefona, bez striming-platformi, samo s radijom i ulicom.

Glazgov je, sa suprotne strane, čuvao svoju tugu. Tugu koja je, paradoksalno, bila najlepši mogući dokaz veličine njihivog suparnika.

I na samom kraju, jedna jedina stvar stoji iznad svega ostalog. Dok su navijači Seltika u tišini napuštali Parkhed, dok je Jordan Ivanović još uvek govorio u mikrofon u Srbiji i u Jugoslaviji, uz radio-aparate, plakalo je od sreće na hiljade i hiljade ljudi. Zbog jednog kluba. Zbog jedne ekipe. Zbog jednog trenutka koji se desio u 89. minutu jedne hladne glazgovske večeri.

Zbog jedne rečenice koja se i danas, gotovo četiri decenije posle, ne može izgovoriti bez jeze:

„Bravo, Partizan lavljeg srca!“