Dinamovo proleće, med i mleko i jedan beli šal

Sećate li se onog osećaja kada se san konačno ostvari? Kada posle godina čekanja, posle toliko razočaranja, sve kockice konačno upadnu na svoje mesto? Takva je bila 1982. godina za Zagreb. To je bilo proleće kada je Maksimir, konačno, grmeo kao nikad.

Šezdesete godine - to je bilo zlatno doba. Ne zbog pehara, već uprkos nedostatku pehara. Pet puta viceprvaci Jugoslavije. Pet puta toliko blizu, a opet toliko daleko. Pamti se 1967. godina, pamti se Leeds United koji je pao u finalu Kupa velesajamskih gradova. Evropa je tog dana naučila da poštuje Plave. Ali titula u Jugoslaviji? Ona je i dalje izmicala, još od posleratnog perioda.

A onda je došla sezona 1978/79, Vlatko Marković u ulozi dirigenta, grupa sjajnih igrača, igra koja je oduzimala dah. I titula. Konačno. Nakon tolikih godina.

Ali…

Edmond Tomić. Dva žuta kartona iz prošlog kluba. Utakmica u Rijeci. Sudska saga koja se vukla godinama. Titula oduzeta u poslednjem kolu, predata je Hajduku, a kasnije Dinamu vraćena sudskom presudom, ali nikada nije zvanično priznata.

To je bio trenutak koji je Zagreb naučio da ne veruje u pravdu. Trenutak kada se shvatilo da će morati sami, na terenu, bez ičije pomoći, izboriti ono što im pripada.

I upravo je taj bol, ta nepravda, postala gorivo za ono što je usledilo.

Hram na Maksimiru

Ako ste ikada stajali ispred Maksimira u nekom tihom plavom sumraku, onda znate. Ovaj stadion nije samo betonska konstrukcija. To je živo biće koje pamti, a pamti dugo. Pamti 1912. godinu i prvu odigranu utakmicu. Pamti i 60.000 ljudi koji su nekada mogli ispuniti tribine stadiona preko puta parka Maksimir. Pamti sve golove, sve suze, sva slavlja.

Maksimir je dom. Nije važno što je kapacitet danas manji, što su neke tribine srušene, druge obnovljene. Važno je da je tu. Siguran, postojan, večan.

I upravo je taj Maksimir, te 1982. godine, postao svedok nečeg što se retko viđa - trenutka kada se ljubav stadiona i ljubav grada stopila u jedno, posle dugo dugo vremena.

Iako je Dinamo kroz decenije imao ogromnu navijačku podršku, Bad Blue Boysi - formalno su organizovani tek 1986. Ali njihova duša odavno već je bila tu. Na onoj severnoj tribini koja je drhtala, pevala, plakala, slavila.

Prema legendi, inspiracija za naziv navijačke grupe došla je iz tada veoma popularnog filma "Bad Boys" sa Seanom Pennom u glavnoj ulozi. "Upamćena" su njihova gostovanja u Splitu, Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Nišu, Titogradu, Skoplju... Putovali su bivšom državom ponosno, uzdignute glave, prenoseći ime Dinama. To su bili oni koji su znali da Dinamo nije samo klub - Dinamo je način života.

Čovek sa belim šalom

Decembar je 1980. godine. Dinamo je na 14. mestu tabele. Sve izgleda mračno. I onda se pojavljuje on - Miroslav Ćiro Blažević. Čovek koji puši i dimi kao fabrika, spava dva sata noću, alkohol ne pije. Čovek sa belim šalom i stisnutom šakom. Čovek koji će promeniti sve.

Nije to bilo odmah. Prvo je bio put do Australije, daleko od očiju javnosti. Tamo, negde na drugom kraju sveta, Ćiro je počeo da gradi nešto novo. I polako, veoma polako, počinje da se stvara jedna blistava ekipa. počinje da se stvara jedna porodica. Jer Ćiro nije pravio samo tim. On je pravio organizaciju. On je stvarao religiju. U svakom treningu, u svakoj reči, u svakom pogledu - bilo je nešto što ti je govorilo: "Veruj. Samo veruj."

Sezona 1981/82. počinje sa četiri remija. Nije to obećavalo mnogo. Ali onda... Onda se nešto prelomilo. Osam pobeda do kraja polusezone. Dinamo je drugi, dva boda iza Crvene zvezde.

Bila je to sjajno selektovana i vrhunski ukomponovana ekipa. Vlak na golu - čovek koji je branio sve što se braniti moglo. Bračun i Zvjezdan Cvetković - dva neumorna beka. Bručić, Mustedanagić - defanzivci koji nisu znali šta je strah. Hadžić i kapiten Zajec u sredini. Bilo je prosto uživanje gledati Zeka kako gospodski kontroliše svoju polovinu terena. Njegova igra je odisala umetnošću – viši nivo fudbala. A u napadu - Deverić, Mlinarić, Kranjčar, Cerin - imena koja će ući u legendu.

Ali to još niko ne zna. Jer proleće još nije stiglo.

Dani kada je nebo palo na najveće rivale

Miljan Miljanić, selektor reprezentacije Jugoslavije, sedeo je na tribinama Maksimira tog dana. I nije mogao da veruje. "U Maksimir se danas dolazi u leptir-mašni i lakovanim cipelama," reći će kasnije, očaran onim što je video.

Jer ono što se dogodilo tog dana nije bilo uobičajeno. Za 33 minuta, Dinamo je razbio Crvenu zvezdu 3:0. Tri gola. Jedan za drugim. Kao lavina koja se obrušava nemilice.

Kranjčarova "lastavica". Taj skok unazad, taj udarac glavom, i lopta u mreži. I dan-danas, kada stariji navijači pričaju priče, upravo taj gol prvi pominju. Jer nije to bio samo gol. To je bila poezija.

Nosile su ih tribine, a Ćirin presing slamao je svaki vid protivničkog otpora. Za samo 33 minuta bacili su Zvezdu na kolena. Maksimir je te večeri grmeo kao retko kada. Jer svi su osetili - nešto se rađa. Nešto veliko.

Sedam dana kasnije, 10.000 Dinamovih navijača stižu u Split. Grad broji 200.000 stanovnika, stadion Poljud prima 55.000. I svi su tu. Svi hoće da vide kako će Hajduk zaustaviti ove lude Zagrepčane.

Slišković, Zlatko Vujović, Gudelj - Hajduk ima sve. Ima kvalitet, ima atmosferu, ima pritisak publike. Ali Dinamo ima nešto drugo. Dinamo ima Ćirin presing. I taj presing ne bira - lomi sve pred sobom. Veliki hrvatski derbi je pred očima.

Zajec pogađa u petom minutu. Svoj jedini gol u sezoni. Ali kakav gol! "Dinamovo med i mleko" - tako su ga zvali. I te večeri, bio je baš to - slatkoća za sve koji vole plavu boju.

A onda dolazi Štef Deverić. I pravi nešto što se prepričava još i danas. Uzima loptu, prodire između trojice Hajdukovih igrača  i topovski šutira pod prečku. 2:0. To je bio možda i najlepši gol cele sezone. I dok se u Splitu tugovalo, u Zagrebu se slavilo. Jer titula polako postaje opipljiva. Za to je treblao proći čeličenje u Beogradu.

Stadion JNA. Partizan. 0:0. Moglo je to zvučati dosadno. Ali nije bilo. Jer svaki duel bio je kao bitka. Svaka lopta kao da je težila tonu. A Dinamo nije poklekao. Izdržao je.

A onda je došlo Skoplje. I Vardar koji je igrao - kako bi to rekli - na ivici ili bolje reći preko ivice. Igrali su brutalan fudbal. Grublje teško da je moglo. Dinamo je i to izdržao. I tada su znali da ih niko više ne može zaustaviti. Cerin i Kranjčar rešili su sve za 35 minuta. I Dinamo je postao pravi, kompletan i moćan tim. U fudbalskoj lepoti i u borbi bez uzmicanja.

18. April

Tog dana, Željezničar iz Sarajeva dolazi sa sjajnim igračima, sa Ivicom Osimom na klupi. Dolaze da se bore. I bore se časno, fer, otvoreno. Drže 0:0 punih 70 minuta.

A onda...

70. minut - Sve je krenulo od Zajeca, a  završio je Cerin za 1:0.

71. minut - Kranjčar nakon prodora šutira topovski i 2:0.

Dva minuta. Dva gola. I jedan stadion i celi grad koji eksplodiraju od radosti.

Bio je to dan kada su maksimirski navijači već slavili titulu prvaka, dan kada su Dinamovi fudbaleri jednom rukom već primili pehar... 50.000 ljudi na Maksimiru je bilo u transu. Hiljade njih na terenu nakon meča. Suze, zagrljaji i pesma. Hiljade plavih zastava i šalova.

Stadion je grmeo "Dinamo, Dinamo", tresući se u nezapamćenom transu i euforiji, jer utakmicu ovakvog značaja i naboja maksimirski klub čekao je dugo, predugo. Na klupi Dinama sedeo je genijalni, i neponovljivi "bijeli šal", tada 47-godišnji Ćiro Blažević, čiji je zamah stisnutom šakom dizao ceo stadion na noge.

Ćiro je od bojažljivih igrača napravio lavove.

U sledećem kolu Dinamo gubi u Nišu 3:0. Ali istog dana, negde na putu ka Zagrebu, igrači u autobusu slušaju radio. I čuju - Osijek pobedio Zvezdu 2:1. Autobus staje. Tamo, na nekom parkingu, nastaje prva šampionska fešta.

Prava se odigrala 2. maja.

Stadion je već bio pun, mnogo pre početka poslednje utakmice jugoslovenskog prvenstva, te 1982. godine. Svih 60.000 ljudi je ispunilo tribine stadiona Maksimir. U srcima spokoj i radost zbog velikog trijumfa koji se čekao toliko dugo.

Gde god pogledate - plavo. U vazduhu - 500 golubova.

Na tribinama - transparent: "Dinamo, Mladost, Monting i Cibona - četiri naša šampiona." Jer ova 1982. bila je čarobna za ceo Zagreb - košarkaši Cibone, košarkašice Montinga, odbojkaši Mladosti - svi prvaci.

Ali Dinamo? Dinamo je bio nešto posebno.

Tog dana gostovala je Budućnost iz Titograda, današnje Podgorice. Kranjčarov gol glavom u 32. minutu bio je pečat na jednu blistavu sezonu. I kada je sudija svirao kraj, kada su suze radosnice počele da teku - svi su znali.

Ovo je dan koji će pamtiti zauvek.

"Nebo se plavi, bijeli se Zagreb grad, Maksimir slavi, prvi smo, prvi sad..."

Trenuci koji ne blede

Prošlo je preko četrdeset godina od tog proleća. Četrdeset godina je dug period. Ljudi stare. Uspomene blede. Svеt se menja. Ali neke stvari traju. Neke stvari ostaju zauvek. Neki trenuci su više od sporta. Neki trenuci postaju deo identiteta.

Iako je u arhivama FSJ zapisano da je pehar iz 1982. bio prvi Dinamov naslov prvaka nakon 24 godine, sudska odluka ipak sugeriše malo drugačije. Dinamu je presudom pripao i pehar iz 1979. pa je po tom kriteriju trofej na proleće 1982. došao nakon tri, a ne nakon 24 godine.

Dinamo 1982. - nije to bio samo fudbalski klub koji je osvojio titulu. To je bio pokret koji je objedinio grad, simbol prkosa i ponosa, dokaz da se snovi, ma koliko udaljeni, ipak mogu ostvariti kada se sjedine talenat, rad, vera i ljubav prema plavoj boji.

Zagreb i Dinamo - to su dve reči koje ne možeš razdvojiti. To je grad koji diše modrim plućima. Grad koji nosi klub u srcu. Klub koji nosi grad u duši.

Kroz skandale i nepravde, kroz godine iščekivanja i razočaranja - ta ljubav je samo jačala. I kada je konačno, tog proleća 1982, sve došlo na svoje mesto, slavilo se ne samo zbog trofeja. Pravda je zadovoljena na terenu, i ceo Zagreb je poneo pehar na svojim ramenima. Uprkos svemu.

Maksimir tog proleća nije bio samo stadion. Bio je hram. Bad Blue Boysi još nisu bili formalno organizovani, ali njihov duh već je bio tu - na severnoj tribini koja je pevala, klicala, plakala, slavila.

Ćiro sa belim šalom i stisnutom šakom nije bio samo trener. Bio je prorok koji je video ono što drugi nisu. Bio je arhitekta koji je znao kako složiti mozaik od različitih komadića.

Zajec, Mlinarić, Kranjčar, Cerin, Deverić, Bručić, Vlak, i svi ostali - nisu bili samo fudbaleri. Bili su junaci jednog vremena, simboli jedne generacije koja je verovala da je moguće.

I bili su u pravu.

Heroji jedne generacije

Marijan Vlak - 32 utakmice između stativa. Čovek koji je branio nemoguće.

Milivoj Bračun - 25 nastupa. Desni bek koji je tutnjio kao grom.

Zvjezdan Cvetković - 26 utakmica. Levi bek..

Dragan Bošnjak - 28 puta na terenu. Elegancija u odbrani.

Velimir Zajec - kapiten. 28 nastupa. "Med i mleko" Dinama. Čovek koji je klizio između protivnika kao voda.

Džemal Mustedanagić - 29 utakmica. Neumorni zadnji vezni. Onaj koji radi prljav posao da bi drugi sijali.

Petar Bručić - 32 nastupa. Mogao je igrati svuda. Radilica. Vojnik. Junak bez puno reči.

Snješko Cerin - 26 utakmica, 19 golova. Prvi strelac lige. Dečko iz Trnja koji je osećao gde će lopta biti pre nego što tamo stigne.

Stjepan Deverić - 25 nastupa, 11 golova. Brzina. Snaga. Gol protiv Hajduka koja se i dan-danas prepričava.

Marko Mlinarić - 32 utakmice. Desetka. Srce Dinamovog napada. Driblinzi, dodavanja koja ti oduzimaju dah. Najbolji igrač ekipe. Onaj zbog kojeg se dolazilo na stadion.

Zlatko Kranjčar - Cico. 17 utakmica, 12 golova. Leteći gol glavom protiv Zvezde. Legenda.

Zoran Panić - 19 nastupa, 8 golova. Došao iz Napretka. Krilo koje je rezalo odbrane.

Ćiro - arhitekta snova