Partizan - Roma 1988. - Četiri gola za istoriju

Postoje pobede koje su toliko lepe da ih pamtiš kao najlepše slike. Ne kao izveštaje, ne kao statistike, nego kao žive, pune, nepovredive slike koje stoje u tvom sećanju kao fotografija zalepljena na zid i koja ne bledi koliko god je sunce obasjava.

Četiri gola na Stadionu JNA. Četiri gola postignuta pred skoro pedeset hiljada ljudi privrženih crno-beloj boji, protiv jedne od najboljih italijanskih ekipa, u evropskom takmičenju koje je tada bilo prestižno skoro kao i sam Kup Šampiona. Kup UEFA je bio turnir u kome su se rvali ponajbolji evropski klubovi, bivši i budući prvaci svojih zemalja.

Četiri gola koja su, te oktobarske noći, bacila Beograd u osećaj poznat samo onda kada tvoj klub uradi nešto što nisi mogao ni sanjati da može u tom trenutku.

Partizanova pobeda nad Romom od 4:2, odigrana 26. oktobra 1988. u Beogradu, bila je velika i nezaboravna pobeda.

I onda je Roma, dve nedelje kasnije, u revanšu, dala dva gola i overila prolaz.

Dva suva gola i sva ona beodradska lepota ostala je da lebdi negde u vazduhu iznad stadiona JNA, da čeka neku novu evropsku priliku.

Crno-beli u godini kontradikcija

Moramo razumeti Partizan u jesen 1988. godine. Ne Partizan kao ideju, ne Partizan kao instituciju nego Partizan kao živi, neurotični, protivrečni organizam koji je te sezone bio sve u isto vreme: sjajan i nesiguran, moćan i krhak, ponosan i izgubljen.

Sezona 1988/89 bila je odraz unutrašnje krize koja se nije mogla sakriti ni iza jednog gola, ni iza jedne pobede, ma koliko bila spektakularna.

Razumeti Partizan 1988. znači razumeti paradoks.

Partizan je bio klub koji je nosio u imenu i u tradiciji velike ambicije. To nije samo fudbalski klub, to je simbol, projekat, ogledalo. Titule su dolazile. Trofeji su osvajani. Igrači su prolazili kroz svlačionicu crno-belih i odlazili kao veće zverke nego što su stigli.

Atmosfera u klubu bila je napeta onom posebnom napetošću koja nastaje kada unutra postoji svest da ekipa ima kvalitet, ali da taj kvalitet nema put kojim bi izašao na površinu.

I upravo u toj napetosti, u toj pukotini između ideje i moći zakucala je Evropa.

U Kupu UEFA izbačena je sofijska Slavija sa dve petarde, a onda je stigla Roma.

Roma, ne neki anonimni skandinavski klub, ne neka ekipa iz drugog plana. Roma - grad kao klub, klub kao civilizacija, ekipa čije je ime nosilo u sebi čitavu jednu istoriju, rimsku i fudbalsku, isprepletenu do nerazluičivosti. I Roma je dolazila u Beograd sa svim teretom tog istorijata na leđima ali i sa svom snagom koju taj teret može dati.

Partizan - Ko su bili ti ljudi u crno-belom?

Partizanova ekipa te sezone imala je Fahrudina Omerovića na golu, Predraga Spasića i Vladimira Vermezovića u odbrani, dok su u sredini i napred bili Dragoljub Brnović, Goran Milojević, Nebojša Vučićević, Vladislav Đukić i Fadilj Vokri.

Ali pre svih njih, pre svake taktičke analize i svake rečenice o sistemu i formaciji - postoji jedno ime koje se mora izgovoriti prvo, jedno ime koje je te sezone bilo srž, centar, magnetna sila oko koje se sve ostalo okretalo.

Fadilj Vokri.

To je ona vrsta igrača koje fudbal rađa jednom u generaciji i koje onda ne zna šta da radi sa njima - jer su previše talentovani za sistem koji ih okružuje, previše slobodni za pravila koja im se nameću, previše sjajni za kalupe u koje ih svet pokušava smestiti.

Vokri je odrastao uz fudbalsku loptu kao što se uz nju odrastalo svuda na Balkanu - na ulici, bez akademija i trenažnih centara i nutritivnih planova, uz samo ono urođeno, nagonsko razumevanje fizike, prostora i lopte i trenutka koje se ne može istrenirati ni u jednoj školi fudbala na svetu. Bio je poznat po dijamantski brzom pokretu i snažnom udarcu.

Pored Vokrija, Vladislav Đukić - mlad, gladan, neobično ozbiljan za svoje godine. Đukić je bio napadač koji je te sezone bio u onom posebnom, intenzivnom periodu kada sve prolazi: kada telo sluša, kada noga ne promašuje, kada svaki udar ima tačnost i snagu u savršenoj proporciji.

Goran Milojević je igrao sa onom vrstom fizičke snage koja ne izgleda kao sila nego kao priroda - nenametljiva i neizbežna.

Vladimir Vermezović bio je stub, onaj čije prisustvo u ekipi govori: niko neće proći ovuda besplatno.

Nebojša Vučićević bio je nemirni biser, onaj nepredvidivi deo igre koji je navijačima podizao krvni pritisak i protivničkim igračima oduzimao san.

Ovo nije bila kompletna ekipa u akademskom smislu. Imala je rupe, imala je slabe tačke tu i tamo. Ali bila je ekipa koja je bila sposobna da Romi da četiri gola.

Roma - Legenda sa Tibra

S druge strane bio je klub koji je nosio Rim u imenu. Roma je bila kontinuitet. Bila je grad koji je preživeo sve, careve i pape, razaranja i renesanse, fašizam i demokratiju i koji je u svakoj epohi pronalazio novi način da bude to što jeste: večan, ponosan, uvek malo teatralan i uvek duboko ozbiljan ispod te teatralnosti.

I fudbalski klub Roma nosila je nešto od svega toga - tu rimsku mešavinu grandioznosti i praktičnosti, patosa i pragmatizma.

Bruno Konti - svetski prvak iz 1982, čovek koji je nosio broj sedam na leđima kroz čitavu jednu deceniju rimskog fudbala - dolazio je u Beograd kao svedok iskustva, kao čovek kome je fudbal bio utkan u samo biće, a ne naučena veština.

Bio je čovek koji je 1984. s Romom stigao do finala Kupa Evrope, gde ih je Liverpool zaustavio na penalima i koji je, bolno, bio jedan od onih koji su promašili penal te kobne noći u Rimu.

Pored njega, Đuzepe Đanini koji je bio mozak na terenu. Đanini nije bio briljantan na načine koji te ostavljaju bez teksta - nije Konti, nije Vokri. Bio je briljantan na one tihe, nevidljive načine koji se vide tek kada ga nema.

Franco Tancredi na golu bio je golman starog kova, ne atleta, ne spektakularan, ali uvek na pravom mestu, uvek spreman, uvek spokojan.

Lionelo Manfredoni i Sebastijano Nela u odbrani bili su zid koji je bio sagrađen od iskustva i discipline.

Rudi Feler u špicu, večita opasnost, hitrina i upornost.

Bila je to Roma zrele faze, ne više mladalački ambiciozna kao četiri godine ranije pred Liverpool, nego iskustvena, smirena, taktički čvrsta. Ekipa koja je znala kako se gubi bez paničenja i kako se pobeđuje bez slavodobitnosti.

Ekipa koja je znala da dvomeč nisu dve odvojene utakmice nego jedna, kojoj je drugo poluvreme u njihovom gradu.

Stadion JNA, 26. oktobar 1988.

Beograd je te večeri mirisao na oktobar.

Na onaj oktobar koji već nosi u sebi tragove nastupajuće zime - hladan, malo vlažan. I taj oktobar je u Beogradu uvek bio mesec kada se fudbal vraća u svest kao nešto ozbiljno i važno.

Stadion JNA pun. Skoro pedeset hiljada ljudi koji su te večeri izabrali fudbal. Ne televiziju, ne kafanu, ne toplu sobu nego tribine stadiona JNA, taj otvoren, paklen, gromoglasan prostor gde se skupljao crno-beli Beograd, kada je imao razlog za skupljanje. I te večeri, razlog je bio više nego dovoljan: Roma.

Utakmica je počela bez uvoda, bez opipavanja, bez onih diplomatskih petnaest minuta u kojima ekipe jedna drugu procenjuju. Roma je počela odmah.

I odmah dala gol.

Deseta minuta. Bruno Konti nije imao milosti. Pribran i precizan nije dao šansu golmanu da ispravi greške odbrane.

JNA je ostao nem. Ali samo nakratko. Jer Partizan je bio kod kuće.

I kod kuće, sa takvom publikom, sa Vučićevićem i Đukićem koji su bili u onoj posebnoj napadačkoj formi koja se ne može programirati nego samo prepoznati kada se pojavi - odgovor nije bio pitanje volje, nego pitanje vremena.

Sedamnaesta minuta. Vladislav Đukić.

Đukić nije bio igrač koji je tražio pažnju. Bio je igrač koji je tražio gol i koji je tu razliku razumeo bolje od mnogih. Dok su drugi nalazili poziciju, on je nalazio mrežu. Dok su drugi razmišljali, on je reagovao. Gol koji je postigao u 17. minutu nije bio skulptura, nije bio umetnost bio je čin razumevanja između njega i Verezovića koji mu je poslao briljantu loptu. Bio je instinkt, bio je onaj poseban dar napadača koji kaže "nađi me tamo gde treba".

1:1. Stadion JNA je oživeo kao da mu je neko uključio struju. Neverovatna vibracija.

Trideset i prvi minut. Vladimir Vermezović.

Vermezović je bio na pravom mestu u pravo vreme, na suprotnom kraju terena od onog koji mu je bio dodeljen. Iza leđa odbrane Rome. Partizanu vodi 2:1.

Poluvreme je dolazilo, a JNA je već znao da ova noć može biti posebna.

Nastavak je doneo ono što se retko viđa na utakmicama visokih uloga - otvorenu igru, pravi dvosmerni fudbal u kome su obe ekipe zaigrale bez kalkulacija, bez straha, bez preterane taktičke ograde.

Partizan je napadao. Roma je odgovarala. I teren se otvorio na način koji je navijačima s obe strane davao razlog za disanje i zadržavanje daha naizmenično, svakih nekoliko minuta.

Pedesetčetvrta minuta. Goran Milojević.

Milojević je postigao treći gol za Partizan. Vučićević je te večeri delio lopte kao rukom, a bilo je samo pitanje ko će od napadača Partizana sprovesti te lopte u mrežu Rome.

Stadion je proključao. Dva gola prednosti pred revanš u Rimu, to je bila aritmetika koja je delovala kao zaštitni zid koji neće lako pući.

Ali tada se vratio Konti.

Šezdeseta osma minuta.

Bruno Konti je postigao drugi gol. Konti koji ne odustaje, koji ne prihvata da je utakmica izgubljena dok sudija ne odsvira kraj. Silovit udarac.

Nije to bio gol koji je u tom momentu izgledao kobno. 3:2, to je i dalje bila dobra prednost.

A onda delirijum. Đukić je u 77. minutu, nakon geške golmana Rome, postigao četvrti gol za Partizan i zatvorio računicu te večeri. 4:2 za Partizan. Sjajan rezultat.

I 50.000 gledalaca otišlo je te noći kući sa osmehom i prednošću od dva gola pred revanš. Niko od njih nije sasvim ozbiljno razmišljao o onom što je Roma ostavila iza sebe. O ona dva gola. O onoj niti koja je bila tanka, ali koja je bila tu, i koja je čekala rimske ruke da je uhvate.

Olimpiko, novembar 1988. - Kad je Rim isporučio račun

Olimpiko u Rimu jedan je od onih stadiona koji imaju vlastitu gravitaciju.

Nije najlepši. Nije najtopliji. U tom momentu se renovira i nema puni kapacitet. Delovalo je kao hendikep za domaćina.

Partizan je dolazio na taj stadion sa prednošću od dva gola.

Izašao je na Olimpiko sa onim posebnim psihološkim opterećenjem koje 4:2 daje ekipi pred revanš. To opterećenje nema ime u fudbalskom rečniku, ali svaki igrač koji ga je osetio zna tačno šta je to. Osećaj da je skoro gotovo, da je prolaz gotovo tu, da je samo pitanje da se ne napravi neka katastrofalna greška. Ali taj osećaj je šarena laža. Teško je sačuvati 4:2 iz prve utakmice pasivnom igrom. Partizan je morao biti spreman da grize.

Roma nije imala taj osećaj. Roma je imala jasnu matematiku koja je govorila: moraš. To su bila jedina vrata. Uska, ali otvorena.

Roma je od prvog minuta u Rimu igrala fudbal koji je bio potpuno drugačiji od onog u Beogradu. Nije to bila Roma koja riskira, koja otvara igru — bila je to Roma koja je imala plan, precizno, hladno, odmereno.

Đanini je bio svuda. Konti je trčao neumorno. Feler je bio miran i neumoljiv.

Roma je pobedila 2:0. Zbir dvomeča bio je 4:4. Roma je u Beogradu dala dva gola, Partizan u Rimu nije dao nijedan.

Nula.

Nula Partizanovih golova na Olimpiku. Nula pokušaja koji su mogli promeniti računicu. Nula šansi u kojima bi bilo ko od onih sjajnih, moćnih crno-belih igrača uspeo da stavi loptu tamo gde je trebalo.

I u toj nuli, u toj savršenoj, brutalnoj nuli, leži čitava pouka priče.

Šta se zapravo desilo?

Ovo pitanje zaslužuje poštenu analizu. Bez sentimenta, bez alibija ali i bez hladnoće koja ne razume kontekst.

Partizan 1988. bio je ekipa koja je imala sve alate da pobedi jednog protivnika u jednoj utakmici. Ekipa koja menja trenera na početku sezone, ekipa koja nema stabilnost ni u formaciji ni u rezultatima. Ta ekipa je pobedila Romu sa 4:2.

Ta kontradikcija nije bila slučajna. Bila je simptom ekipe koja je imala izražene individualne slojeve bez kolektivnog kontinuiteta. Ekipa koja je mogla da zasvetli u jednoj noći, ali koja nije mogla da tu svetlost zadrži duže od jedne noći.

Roma je to prepoznala. Ekipa sa iskustvom vrha Evrope, ekipa koja je bila izgrađena da bude konzistentna a ne samo sjajna, ekipa koja je izgubila finale 1984. ali je iz tog gubitka izašla sa znanjem koje se ne uči iz pobeda. Ta ekipa je videla u sopstvenom porazu ono što Partizan nije video u sopstvenom slavlju.

Videla je da Partizan može zablistati. I da sjaj nije isto što i čvrstina.

Možda je bio i psihološki faktor koji se ne može izmeriti. Euforija od prednosti deluje na ekipu kao blagi narkotik - ne onesposobljava, nego usporava, ne zarobljava nego samo malo opušta ono što je trebalo ostati zategnuto.

Roma nije imala tu euforiju. Roma je imala deficit koji se morao nadoknaditi, a deficit koji se mora nadoknaditi je možda i najjači motivacioni faktor koji u sportu postoji. To je ono što je guralo Partizan u prvom meču.

Jedna reč koja objašnjava razliku između beogradskog i rimskog Partizana: glad. U Beogradu, Partizan je bio gladan, dokazivao je sebi i svetu da može, da ima više u nogama nego što se može zamisliti. U Rimu, Partizan je bio sit.

A Roma je bila gladna.

Epilog: Lekcija koja se ne uči jednom

Partizan – Roma iz 1988. ostaje dvomeč koji se drugačije čita u zavisnosti od toga odakle gledaš.

Ako gledaš iz Beograda - vidiš spektakl. Četiri gola protiv Rome, pred skoro pedeset hiljada ljudi.

Vidiš dokaz da jugoslovenski fudbal nije autsajder, da ima šta da pokaže Evropi, da crno-beli Beograd može igrati ravnopravno sa Rimom i svima ostalima kada mu se ukaže prilika.

Ako gledaš iz Rima, vidiš profesionalizam koji je bio nagrađen. Vidiš ekipu koja je u gostima ostala mirna kada sve oko nje nije bilo mirno, koja je dala dva gola i odlučila da to bude kapital koji će iskoristiti kod kuće, koja je u revanšu odigrala tačno onako kako je planirala da odigra - bez sjaja, bez spektakla, ali sa tačnošću hladnog proračuna koji se isplatio.

A ako gledaš sa vremenske distance koja daje perspektivu vidiš lekciju. Jednu od onih lekcija koje fudbal uči stalno, i koje se stalno zaboravljaju, i koje se stalno ponovo uče na isti bolan način.

Lekciju da jedno sjajno veče nije dovoljno.

Da fudbal nije sport krakog poleta. Da je fudbal sport koji traži dah - dug, ravnomeran, uporan dah koji ne prestaje kada proslava počne, koji ne popušta kada prednost deluje sigurno, koji se ne gasi kada tribine pevaju i kada se čini da je već sve gotovo.

Partizan je imao vatru. Roma je imala dah. Vatra je bila lepša te oktobarske noći i na terenu i na tribinama. Ali dah je trajao duže.

I na kraju.. ona noć na Stadionu JNA, krajem oktobra 1988. bila je lepa. Bila je puna i živopisna i nezaboravna. Bila je jedno od onih večeri zbog kojih se voli ovaj sport i zbog kojih se voli Partizan.