Na zapadnoj strani stadiona Anfield u Liverpulu stoji spomenik koji nikada ne ostaje bez svežeg cveća. Plamenom večnog sećanja osvetljeno je 96 imena uklesanih u crveni mermer. Ovaj spomenik nije samo sećanje na mrtve, već neprekidni podsetnik na jednu od najvećih borbi za pravdu u modernoj britanskoj istoriji. 

Trideset pet godina kasnije, sećanje na "96" živi u svakom ćošku grada, kao rana koja odbija da zaraste. Svaki dan, raznolike grupe posetilaca – od lokalnog stanovništva do turista iz celog sveta – zastaju ovde u tihom poštovanju, pre nego što nastave dalje da fotografišu slavnu statuu legendarnog menadžera Boba Pejslija ili kupuju suvenire u klupskoj prodavnici.

Kobni 15. april 1989. godine

Tog sunčanog prolećnog dana, hiljade navijača Liverpula krenulo je na stadion Hillsborough u Sheffieldu, manje od dva sata vožnje od Liverpula. Očekivao ih je veliki sportski praznik – polufinale FA kupa protiv Nottingham Foresta. Uobičajeno uzbuđenje i iščekivanje velike fudbalske utakmice brzo će se pretvoriti u nezamislivu tragediju.

Ovo nije bio prvi put da se Liverpul i Notingem Forest sastaju u polufinalu FA Kupa na istom stadionu – godinu dana ranije odigrali su identičan meč na identičnom mestu bez ikakvih incidenata. Tom prilikom su ipak  uočeni određeni bezbednosni nedostaci, ali organizatori nisu uspeli da unaprede propusni sistem i bezbednosne mere.

Problemi su počeli mnogo pre prvog sudijskog zvižduka. Liverpulovi navijači, kojima je dodeljen manji deo stadiona na Leppings Lane tribini, suočili su se s ozbiljnim uskim grlom pri ulasku. Sa samo sedam ulaznih okretnica za 10.100 navijača sa stajaćim kartama, ulazak na stadion tekao je neprihvatljivo sporo. Navijači Liverpula tradicionalno dolaze ranije na utakmice, ali je iz nekog razloga takva praksa u ovom slučaju izostala, infrastruktura jednostavno nije mogla da podrži siguran ulazak tolikog broja ljudi u kratkom vremenskom intervalu.

Do 14:30 časova, svega 30 minuta pre početka utakmice, ušlo je tek oko 4.400 ljudi. To znači da je čak 5.700 navijača sa validnim ulaznicama trebalo da uđe na stadion za samo pola sata. Ispred ulaza se formirala ogromna gužva, jer je bilo puno navijača i bez ulaznica, koja je svakim minutom postajala sve veća i opasnija. Mnogi očevici opisali su osećaj da ih "nosi" masa, bez mogućnosti da kontrolišu sopstveno kretanje.

Policajci na terenu, koji su videli kako situacija izmiče kontroli, tražili su od komandanta utakmice Davida Duckenfielda dozvolu da otvori veliku izlaznu kapiju (Kapija C) kako bi se smanjio pritisak na ulazu. Zanimljivo je da je u istrazi kasnije otkriveno da se razmatrala mogućnosti odlaganja početka utakmice kako bi se omogućio bezbedan ulazak svim navijačima, ali se odustalo od te ideje – odluka koja će se pokazati kobnom.

Duckenfield, koji je na poziciju unapređen tek nekoliko nedelja ranije i imao je ograničeno iskustvo u vođenju fudbalskih utakmica, naredio je otvaranje kapije C u 14:52. Ova odluka, iako doneta pod pritiskom, nije bila praćena dodatnim merama za kontrolu kretanja navijača kada uđu na stadion – kobni propust koji će direktno dovesti do tragedije.

"Pronaći sopstvenu meru"

Oko 2.000 navijača odmah je pohrlilo kroz novootvorenu kapiju. Većina njih instinktivno je nastavila pravo kroz tunel jasno označen sa "Stajanje", ne znajući da vodi direktno do već prepunih centralnih sektora (3 i 4).

Posebno uznemirijuće je to što nisu postojale nikakve barijere ili policajci koji bi preusmerili dolazne navijače od već prepunih centralnih sektora. U ranijim godinama na velikim utakmicama, policija je često postavljala kordon kako bi blokirala pristup tunelu kada se centralni sektori napune, ali tog dana nije bilo takve prakse. Policijski oficiri kasnije su priznali da nisu bili upoznati s ovom rutinskom merom predostrožnosti.

Policija tog dana nije imala sistem kojim bi osigurala ravnomernu raspodelu navijača po sektorima. Kako su kasnije objasnili, očekivali su da će navijači "pronaći sopstvenu meru ", odnosno rasporediti se po tribinama tražeći komotan prostor. 

Međutim, to je bilo gotovo nemoguće jer su prolazi između sektora bili uski i loše označeni. Inženjeri u kasnijem izveštaju potvrdili su da signalizacija nije bila u skladu ni sa tadašnjim standardima.

Utakmica je počela u 14:59, dok su se navijači i dalje borili za dah u prepunim sektorima. Ljudi u centralnim ogradama bili su toliko sabijeni da nisu mogli pomeriti ruke, a neki su već počeli da gube svest. Barijera u sektoru 3 popustila je pod pritiskom, što je izazvalo stravičan domino efekat – ljudi su padali jedni preko drugih, bez mogućnosti da se podignu. Preživeli su kasnije opisivali ovo kao "ljudsku lavinu" – jednom kada bi pali, nije bilo šanse da se podignu zbog konstantnog pritiska odozgo.

Šest minuta užasa

Tek u 15:06, šest dugih minuta nakon početka, policijski supervizor Roger Greenwood istrčao je na teren i zaustavio utakmicu. Tada je već bilo kasno za mnoge.

Očevici opisuju prizore koji će ih proganjati celog života. Ljudi su umirali pred njihovim očima, plavi u licu, bez mogućnosti da udahnu. Oni koji su imali snage penjali su se preko ograde kako bi izbegli gnječenje, dok su drugi pomagali izvlačeći unesrećene na gornje redove tribina.

U haotičnim trenucima koji su usledili, navijači su preuzeli inicijativu. Kidali su reklamne panoe kako bi napravili improvizovana nosila. Ljudi bez medicinskog znanja pokušavali su da pruže veštačko disanje i masažu srca onima koji su već bili bez svesti. 

Policajac koji je bio prisutan tog dana, kasnije je svedočio: "Sve što sam mogao videti bili su ljudi pritisnuti o žičanu ogradu... lica izobličena od pritiska, promenjene boje, udavljeni... video sam jednog čoveka koji je pokušavao da se izvuče... a onda je nestao pod gomilom tela." Ovakve prve izjave policajaca kasnije su sistematski menjane da uklone kritiku organizacije.

Nedostatak hitne reakcije

Odgovor službi za vanredne situacije bio je katastrofalno spor i neorganizovan. Policija je kasnila sa proglašenjem velikog incidenta, a isto su učinili i predstavnici hitne pomoći na terenu. Samo 14 od 96 preminulih te subote je primljeno u bolnicu, što svedoči o kritičnim propustima u pružanju hitne medicinske pomoći.

Tek u 15:30, gotovo 25 minuta nakon što je utakmica prekinuta, incident je zvanično proglašen "velikim incidentom" koji zahteva mobilizaciju svih dostupnih resursa za spasavanje. U tim kritičnim momentima svaki minut je značio život ili smrt za one koji su bili zarobljeni ili povređeni.

Samo dva vozila hitne pomoći su uspela da stignu do Leppings Lane tribine. Pristup većini vozila bio je otežan jer je policija i dalje prijavljivala "probleme sa masom" i potencijalne nerede, iako je stvarna situacija bila masovna medicinska katastrofa, a ne huligansko nasilje.

Porodice stradalih i danas pamte da je organizatorima trebalo skoro 30 minuta da preko razglasa pozovu lekare i medicinske sestre. 

"Nije bio pravi čovek za taj posao"

David Duckenfield, komandant utakmice tog dana, kasnije je priznao da "verovatno nije bio najbolji čovek za taj posao". Unapređen na tu poziciju samo nekoliko nedelja pre kobne utakmice, nikada ranije nije vodio fudbalski meč takvog kalibra, a na sopstvenom saslušanju 2015. godine priznao je da nije bio dobro upoznat sa stadionom i njegovim specifičnostima.

Duckenfield je neposredno nakon tragedije izneo lažnu tvrdnju da su navijači Liverpula silom otvorili izlaznu kapiju, što je kasnije priznao kao neistinu. Ova laž, preneta višim policijskim zvaničnicima i medijima, postala je osnova za višedecenijsku kampanju okrivljavanja žrtava. Tek 2015. godine, 26 godina nakon tragedije, Duckenfield je javno priznao da je lagao i da je njegova odluka da otvori kapiju bez pratećih mera bila direktan uzrok tragedije.

Umesto da aktivira plan za velike incidente sa masovnim žrtvama, on je dozvolio da situacija potpuno izmakne kontroli. Kada su ga kasnije pitali zašto nije proglasio veliki incident ranije, odgovorio je: "Ne znam." Tužioci su kasnije dokazali da Duckenfield nije bio upoznat ni sa osnovnim sigurnosnim protokolima stadiona niti planom za vanredne situacije.

Penzionisao se 1990. godine sa punom penzijom, izbegavajući bilo kakve značajne pravne posledice sve do 2017. godine, kada mu je konačno suđeno za ubistvo iz nehata. Nakon dva suđenja, oslobođen je 2019. godine, što je duboko uznemirilo porodice žrtava.

Ukupno 97 ljudi izgubilo je život kao rezultat događaja tog dana – 96 na sam dan tragedije, a Andrew Devine, koji je doživeo teške povrede u stampedu, umro je 2021. godine od posledica povreda, 32 godine nakon tragedije. Izuzetno dirljiv detalj: najmlađa žrtva tog dana bio je desetogodišnji Jon-Paul Gilhooley, rođak budućeg kapetena Liverpula Stivena Džerarda.

Preko 760 ljudi je povređeno, a traumatski stres su doživeli hiljade, uključujući preživele, svedoke, spasilačke ekipe i porodice žrtava. Mnogi preživeli još uvek se bore sa post-traumatskim stresnim poremećajem i osećajem krivice preživelog.

Kampanja okrivljavanja žrtava

Ono što je usledilo nakon tragedije bilo je gotovo jednako traumatično za porodice stradalih kao i sam događaj. Policija Južnog Jorkšira, tabloidi i tadašnja vlada započeli su organizovanu kampanju okrivljavanja žrtava.

Nakon tragedije, tabloid The Sun objavio je naslovnicu pod nazivom "Istina" u kojoj su iznete monstruozne laži o navijačima. Tvrdili su da su navijači Liverpula krali od mrtvih, urinirali po policajcima koji su pomagali unesrećenima i fizički napadali policajce koji su vršili reanimaciju. Ove gnusne neistine ostavile su trajnu mrlju na grad Liverpul, koji i danas odbija da prodaje ovaj tabloid. Čak 35 godina kasnije, većina prodavnica u Liverpulu ne prodaje The Sun, a kampanja "Don't Buy The Sun" (Ne kupujte The Sun) i dalje je aktivna.

Urednici The Sun-a koristili su "izvore" iz policijskog rukovodstva i lokalnih konzervativnih političara za svoje lažne tvrdnje. Urednik Kelvin Mekkenzie, koji je potpisao zloglasnu naslovnicu, odbijao je da se izvini preko 20 godina. Kada je konačno 2012. godine ponudio izvinjenje, mnoge porodice su ga odbile kao neiskreno i zakasnelo.

Policija je sistematski menjala izjave svojih službenika, uklanjajući kritike na račun rukovodstva i dodajući navode o pijanim i agresivnim navijačima. Preko 160 policijskih izveštaja je naknadno izmenjeno kako bi se krivica prebacila na žrtve. Sve ovo urađeno je s namerom da se zaštite institucije na račun istine i pravde za stradale.

Tadašnja premijerka Margaret Tačer, koja je posetila mesto tragedije dan nakon događaja, navodno je izrazila uverenje da je "alkohol bio glavni faktor" – stav koji je dodatno podgrejao narativ o krivici navijača. Njen portparol Bernard Ingham je 1996. godine u pismu jednom od roditelja stradalih napisao da Liverpul treba "da prihvati da su pijanice uzrokovale tragediju". Ovakve izjave oslikavaju institucionalni prezir prema navijačima Liverpula i odlučnost državnog vrha da izbegne odgovornost.

Višedecenijska borba za istinu

Porodice stradalih nisu prihvatile zvaničnu verziju događaja. Udružile su se u grupu "Hillsborough Family Support Group" i započele višedecenijsku borbu za istinu.

Margaret Aspinall, koja je izgubila 18-godišnjeg sina Jamesa, postala je jedan od najglasnijih zagovornika pravde. Njena borba je inspirisala mnoge – od prvog dana odbijala je da prihvati zvaničnu verziju događaja i postala je simbol nepopustljivosti pred institucionalnom nepravdom. "Nisam mogla sahraniti svog sina znajući da su ga oklevetali", izjavila je godinama kasnije. "Borba za njegovu čast bila je način da nastavim biti njegova majka."

Anne Williams, čiji je 15-godišnji sin Kevin stradao, sama je istražila okolnosti smrti svog deteta. Utvrđeno je da je Kevin bio živ i nakon 15:15, što je direktno protivrečilo zvaničnoj odluci prvog istražnog sudije, koji je proizvoljno zaključio da su sve žrtve bile mrtve do 15:15. Njen neumorni aktivizam trajao je do njene smrti 2013. godine, samo nekoliko dana nakon 24. godišnjice tragedije.

Trebalo je 27 godina da porota na novoj istrazi 2016. godine konačno utvrdi da su 96 navijača bili "protivpravno ubijeni" usled grubog nemara policije i organizatora, a ne zbog sopstvenog ponašanja, kako se tvrdilo decenijama. Porota je jednoglasno zaključila:

• Greške policije izazvale su opasnu situaciju na ulazima
• Propusti komandnih oficira doveli su do stampeda na tribinama
• Postojale su greške u policijskoj kontroli pri izdavanju naredbe za otvaranje izlaznih kapija
• Kvarovi na stadionu doprineli su tragediji
• Bilo je grešaka u sigurnosnoj sertifikaciji stadiona Hillsborough
• Policija je odlagala proglašenje velikog incidenta
• Reakcija hitnih službi, uključujući i hitnu pomoć je kasnila

Ključan momenat u borbi za istinu dogodio se 2012. godine, kada je Nezavisna komisija za Hillsborough, uspostavljena 2010. godine, objavila svoj izveštaj. Komisija je konačno dobila pristup hiljadama do tada skrivenih dokumenata. Ovi dokumenti razotkrili su razmere zavere – sistematsko uređivanje policijskih izjava, prikrivanje dokaza i organizovanu kampanju okrivljavanja žrtava. Tadašnji premijer David Kameron uputio je formalno izvinjenje u ime Vade za "dvostruku nepravdu" – tragediju samu i dugogodišnje skrivanje istine.

Tek tada, posle skoro tri decenije, utvrđeno je ono što su porodice od početka znale: njihovi najbliži nisu bili krivi za sopstvenu smrt.

Nasleđe tragedije

Tragedija na Hillsboroughu fundamentalno je promenila engleski fudbal. Tejlorov izveštaj, naručen nakon katastrofe, preporučio je uklanjanje stajaćih tribina sa stadiona i prelazak na isključivo sedeća mesta. Ovo je dovelo do kompletne transformacije fudbalskih terena u Engleskoj – stari, opasni stadioni zamenjeni su modernim, bezbednim objektima.

Hillsborough je direktno doprineo osnivanju Premier lige 1992. godine. Novi format elitnog takmičenja omogućio je veći priliv novca od TV prava, što je pomoglo klubovima da finansiraju obnovu stadiona prema novim, strožim bezbednosnim standardima. Napuštanje stajaćih terasa i prelazak na isključivo sedeća mesta promenilo je i demografiju publike, dovodeći postepeno do više porodično orijentisane atmosfere.

Svi aspekti organizacije fudbalskih utakmica danas – od prodaje ulaznica i kontrole navijača do medicinskih protokola i planiranja u slučaju vanrednih situacija – oblikovani su lekcijama naučenim iz Hillsborougha. Danas je nezamislivo da se veliki sportski događaj organizuje bez detaljnog bezbednosnog plana i treniranih medicinskih timova.

Jedan od dugoročnih rezultata tragedije bila je i revolucija CCTV nadzora na stadionima i izvan njih. Tokom istrage postalo je jasno da je nedostatak video nadzora otežao rekonstrukciju događaja. Danas je visokokvalitetni CCTV standard na svakom profesionalnom stadionu.

Ali još važnije od fizičkih promena jeste kulturno nasleđe ove tragedije. Ona je podstakla revoluciju u odnosu prema navijačima. Od opakog narativa o "huligan kulturi" 1980-ih, koji je navijače tretirao kao potencijalne kriminalce, došlo se do shvatanja navijača kao srca fudbala, kao zajednice koja zaslužuje bezbednost, poštovanje i glas.

Osnivanje grupa poput Football Supporters' Association direktna je posledica Hillsborougha – navijači su shvatili da moraju imati organizovani glas koji će se zalagati za njihove interese i bezbednost. Danas su navijačke organizacije ključni akteri u fudbalskom upravljanju, konsultovane o pitanjima od cena ulaznica do bezbednosnih protokola.

Hillsborough je, na najstrašniji mogući način, dokazao da je sistemska nepravda moguća čak i u demokratskom društvu. Pokazao je kako institucije mogu da štite sopstvene interese na štetu istine, i kako moćni mogu preuzeti kontrolu nad narativom da bi izbegli odgovornost.

"Nikada nećete hodati sami"

Čuveni moto Liverpool FC-a – "You'll Never Walk Alone" (Nikada nećete hodati sami) – dobio je novo, dublje značenje nakon Hillsborougha. Ova pesma, koja se peva pre svake utakmice na Anfieldu, postala je himna solidarnosti ne samo za navijače Liverpula, već i za sve koji se bore protiv nepravde.

Svake godine na godišnjicu tragedije, 15. aprila, Liverpool FC zaustavlja sve aktivnosti. Na dan godišnjice, klub ne zakazuje utakmice, a na Anfieldu se održava komemorativna služba. Navijački rivaliteti tada nestaju – predstavnici Evertona, Manchester Uniteda i drugih tradicionalnih rivala prisustvuju komemoraciji u znak poštovanja.

Jedan od najdirljivijih primera solidarnosti dogodio se 1989. godine, samo nekoliko dana nakon tragedije. Navijači gradskog rivala Evertona organizovali su lanac šalova dugačak jednu milju  koji je povezao stadione Anfield i Goodison Park, simbolično ujedinjujući rivalske klubove u žalosti.

Kenny Dalglish, tadašnji menadžer Liverpula, postao je moralni kompas kluba u danima nakon tragedije. Lično je prisustvovao desetinama sahrana, pružajući podršku porodicama stradalih. Kasnije je otkrio da ga je psihološki teret tog perioda doveo do iscrpljenosti koja je rezultirala njegovim iznenadnim odlaskom sa mesta menadžera kluba 1991. godine.

Trideset pet godina kasnije, porodice žrtava vode kampanju za uvođenje "Hillsborough Zakona", koji bi žrtvama sistemske nepravde dao više moći protiv vlade i institucija. Njihova borba nikada nije bila samo za njihove voljene – bilo je to traženje istine i pravde za sve.

Zakon, ako bude usvojen, ustanovio bi nezavisnu komisiju sa značajnim istražnim ovlašćenjima za slučajeve kada se sumnja na prikrivanje od strane državnih organa. Predlog zakona takođe predviđa pravnu pomoć žrtvama tokom istražnih postupaka – nešto što nije bilo dostupno porodicama Hillsborougha, dok su policija i druge institucije imale pristup vrhunskim advokatima plaćenim javnim novcem.

Svakog 15. aprila, na stadionu Anfield održava se komemorativna služba. Sat na Kopu, najslavnijoj tribini stadiona, zaustavljen je na 15:06, u trenutku kada je utakmica prekinuta tog kobnog dana. Navijači, igrači i osoblje kluba stoje zajedno u tišini, odajući počast preminulima.

Jurgen Klopp, bivši menadžer Liverpula, jednom je rekao da je Hillsborough "najvažnija utakmica u istoriji Liverpula, iako nikada nije odigrana do kraja". Ova izjava savršeno sažima kako tragedija nastavlja da oblikuje identitet kluba i grada.

Pouke za budućnost

Tragedija na Hillsboroughu i višedecenijska borba za istinu ostavili su nam nekoliko ključnih pouka:

1. Sigurnost navijača mora biti apsolutni prioritet na sportskim događajima – nijedan sportski rezultat ne opravdava rizikovanje ljudskih života
2. Institucije ne smeju štititi same sebe na račun istine – transparentnost i odgovornost moraju prevladati nad institucionalnim samoodržanjem
3. Glas žrtava i njihovih porodica mora se čuti i poštovati – oni koji su pretrpeli gubitak imaju pravo na istinu
4. Istina, koliko god bila bolna, uvek mora biti iznad političkih interesa – ni jedan politički cilj ne opravdava distorziju činjenica
5. Zajednica ujedinjena u borbi za pravdu može, na kraju, pobediti čak i najmoćnije protivnike – upornost i solidarnost su ključni u borbi protiv institucionalne nepravde
6. Mediji imaju etičku odgovornost da proveravaju činjenice i ne šire glasine, posebno u trenucima krize – netačno izveštavanje može naneti trajnu štetu
7. Sportska kultura mora vrednovati ljudski život iznad svega – nijedna tradicija ili praksa ne sme ugroziti bezbednost

Hillsborough nas uči i koliko je važno čuvati sećanje i podseća da pravda nije samo ideal, već neophodnost za isceljenje i napredak društva.

Dok prolazite pored spomenika žrtvama na Anfieldu, zastanite na trenutak. Ta imena predstavljaju mnogo više od statistike – oni su bili sinovi i kćeri, braća i sestre, majke i očevi. Otišli su na fudbalsku utakmicu i nisu se vratili kući.

Njihova priča podseća nas da sport nikada ne sme biti važniji od ljudskih života i da istina, koliko god dugo bila potisnuta, na kraju uvek izađe na videlo.