Pakao Humske: Kako je Partizan sa 50.000 Grobara slomio Engleze

Postoje klubovi koji igraju fudbal i oni koji su sportske institucije. A onda postoje oni koji su mnogo više od toga – koji su deo identiteta grada, naroda, generacija. To su oni klubovi koji pišu istoriju, koji su simbol hrabrosti, strasti i borbenosti. Fudbalski klub Partizan iz Beograda je upravo takav klub. Klub čija crno-bela boja kuca u srcima miliona ljudi, klub čija se istorija prepliće sa najznačajnijim trenucima jugoslovenskog i srpskog fudbala. A ako postoji jedna utakmica koja to savršeno oslikava, to je ona novembarska noć iz 1984. godine, kada je ceo Beograd verovao u nemoguće.

Priča počinje davnog 4. oktobra 1945. godine, u vreme kada se zemlja tek oporavljala od ratnih strahota. Grupa mladih generala i intelektualaca, boraca koji su upravo skinuli svoje uniforme, okupila se sa jednom jednostavnom idejom – osnivanje fudbalskog kluba. Bili su to Peko Dapčević, Svetozar Vukmanović "Tempo", Koča Popović, Otmar Kreačić "Kultura", Ratko Vujović "Čoče", Mijalko Todorović "Plavi" i drugi. Većina njih su bili učesnici španskog građanskog rata, heroji oslobodilačke borbe, intelektualci, ljudi čije je herojstvo bilo neosporno.

"Većina nas mladih generala koji smo igrali i voleli fudbal, okupili smo se i dogovorili da osnujemo klub," prisećao se Peko Dapčević decenijama kasnije. "Oko imena nije bilo dileme – bili smo partizani, bilo je prirodno da se klub zove Partizan."

Samo dva dana nakon osnivanja, 6. oktobra 1945. godine, crno-beli su odigrali svoj prvi meč u Zemunu. Prvi strelac u klubskoj hronici bio je Florijan Matekalo – ime koje će kasnije postati sinonim za razvoj mladih talenata Partizana kao što su Vasović, Šoškić, Jusufi.

Stadion JNA – Hram i istorija crno-belih

Ako je Partizan srce, onda je stadion u Humskoj broj 1 duša ovog kluba. Stadion Partizana je objekat sa najdužom sportskom tradicijom u srpskom i jugoslovenskom fudbalu. Smešten je na mestu koje je oduvek bilo epicentar najvažnijih fudbalskih događaja – tu je pre Drugog svetskog rata bio dom legendarnog BSK-a, Beogradskog Sportskog Kluba.

Odmah nakon oslobođenja, započela je gradnja novog stadiona na istom mestu. Prva utakmica odigrana je 9. oktobra 1949. godine, kada su se u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo sastale reprezentacije Jugoslavije i Francuske (1:1). Od tada do danas, na ovom terenu nastupali su najveći svetski klubovi. Lista je podugačka.

Stadion je nakon završetka gradnje primao preko 50.000 gledalaca, ali je danas, zbog poštovanja međunarodnih standarda bezbednosti i komfora, kapacitet smanjen na oko 32.000 sedišta.

Ali brojke ne oslikavaju suštinu priče. Stadion JNA je mesto gde se stvaraju legende. To je mesto gde 50.000 neumornih grla može da pretvori utakmicu u pakao za protivnike. Grobari, navijači Partizana, poznati su širom Evrope po svojoj strastvenoj podršci. Južna tribina stadiona JNA je mitsko mesto – tamo gde se rađaju pesme, gde se skandira 90 minuta bez prestanka, gde se ne predaje ni kada sve izgleda izgubljeno i gde se nikad ne okreću leđa klubu. Kada oni zapevaju, zemlja se trese i protivnici to znaju. Englezi iz QPR-a to su otkrili na najgori mogući način, ali o tome malo kasnije.

Kada prolaziš pored stadiona u Humskoj, osećaš težinu istorije. Kroz svojih punih osam decenija postojanja, Partizan je napravio kolekciju uspeha o kojoj većina klubova može samo da sanja. Crno-beli su nacionalni prvaci postajali čak 24 puta. Ta prva titula stigla je već 1947. godine, samo dve godine nakon osnivanja kluba. Kup Jugoslavije odnosno Srbije osvojen je 12 puta.

Ali tokom vremena bilo je puno legendarnih utakmica i puno neizbrisivih zapisa u sećanju navijača Partizana. Velikih uspeha ali i gorkih neuspeha. Jedan uspeh koji je istovremeno i najveća slava i najveći bol u istoriji kluba svakako je finale Kupa šampiona u Briselu protiv Real Madrida.

Brisel 1966 – Finale koje je slomilo srca

Sezona 1965/66 bila je magična i taj dan u Briselu, 11. maj 1966, trebalo je da bude kruna svega. Partizan je u Kupu šampiona išao kao fudbalska mašina koja briše protivnike sa terena. Najpre je pao francuski prvak Nantes (2-0 u Beogradu, 2-2 u Nantu), zatim nemački Werder iz Bremena (3-0 kod kuće, 0-1 u gostima). U četvrtfinalu je bila prava drama – poraz 1-4 u Pragu protiv Sparte činilo se smrtonosnim. Ali pred 55.000 navijača na stadionu JNA, Partizan je razbio Čehe rezultatom 5-0 i prošao u polufinale.

Tamo ih je čekao Manchester United. Pobeda 2-0 u Humskoj, pa herojska odbrana na Old Traffordu uz poraz 0-1 – finale je bilo tu! Prvo finale Kupa šampiona za jedan jugoslovenski klub. Protivnik: Real Madrid, kralj Evrope.

Ekipa je bila spektakularna. "Matekalove bebe" – Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bajić, Vasović, Hasanagić, Kovačević, Pirmajer, Rašović, Bečejac, Galić i ostali. To je bila generacija kakva se rađa jednom u pola veka. Ekipa koja se šetala domaćim šampionatom, osvajala titule, dominirala, znala da je najbolja.

Ali taj dan u Briselu pokazao je da kvalitet nije dovoljan. Uprava kluba nije bila svesna veličine i značaja trenutka. Problem je bio u organizaciji, u fokusu, u disciplini. Neki igrači su stigli avionom, neki sopstvenim automobilima. Dan pre utakmice igračima je dozvoljen šoping po Briselu, a strani menadžeri su vršljali po kampu, nudili ugovore, odvlačili pažnju.

Partizan je čak i poveo u finalu, golom Velibora Vasovića. Ali radost je trajala samo petnaestak minuta. Prvo je Amancio greškom Vasovića izjednačio, a Serena je zatim postavio konačnih 2-1 za Real.

Partizan tada nije bio spreman za svoju najbolju generaciju i čekaće dugo na svoj sledeći veličanstveni trijumf. U glavama navijača možda i veći od toliko željene pobede u finalu Kupa šampiona. Pobeđen je engleski klub i to na kakav način.

London, 24. oktobar 1984

Kvins Park Rendžers (QPR) nije bio gigant engleskog fudbala. Ali nije bio ni običan tim. Prethodne sezone završio je na petom mestu Prve engleske lige, sa samo sedam bodova manje od šampiona Liverpula, ispred Arsenala, Totenhema, Evertona. To je bio ozbiljan protivnik.

Partizan je stigao u London pun samopouzdanja. U prvom kolu rutinski je eliminisao malteški Rabat Ajax (2-0 i 2-0), pa je ekipa Nenada Bjekovića mislila da može protiv svih. I stvarno je mogla – u prvom poluvremenu na Hajberiju (QPR je morao da igra tu, jer je UEFA zabranila njihovu veštačku travu na Loftus Roadu) crno-beli su briljirali.

Klinčarski je izjednačio na 1-1, a onda je Dragan Mance postigao gol koji se prepričava i dan-danas. Sa nekih 30 metara, projektil koji je prokrčio put uprkos engleskom vetru i završio u mreži. Manceove ruke ka nebu. Partizan je vodio 2-1!

A onda je počeo brodolom. Do kraja prvog poluvremena QPR je vratio vođstvo na 3-2. U nastavku, kao da Partizanova odbrana nije postojala, Englezi su, u njihovom stilu, zakucali još tri gola. John Gregory, Wayne Fereday, Simon Stainrod, Warren Neill, Gary Bannister (dva puta) – razbili su snove o prolazu. Tako se barem činilo. Konačnih 6-2 za Kvins Park Rendžers na Hajberiju!

Povratak u Beograd bio je tmuran. Zaostatak od četiri gola činio se nepremostivim. Svi su mislili da je gotovo. Engleski mediji već su slavili, trener Alan Mallery govorio je o "sjajnoj mladoj ekipi koja će daleko dogurati.".

Ali oni nisu poznavali Partizan. Nisu poznavali Grobare. Nisu poznavali šta znači igrati na stadionu JNA kada 50.000 ljudi veruje u čudo.

7. novembar 1984 – Noć za pamćenje

Atmosfera pre utakmice bila je naelektrisana. Čitav Beograd pričao je o tome. Humska ulica i svi prilazi njoj su bili puni ljudi, usputnih prolaznika. Neki su bili realistični – "Ne može se to, razlika je prevelika." Drugi su verovali – "Može, zašto ne? Partizan je već radio čuda." A navijači? Navijači su jednostavno bili tu, svih 50.000. Govorilo se da je to bio optimizam koji se graničio sa ludilom. Ali možda je to najbolja vrsta optimizma.

QPR je stigao u Beograd ipak svestan opasnosti, a kada su igrači izašli na zagrevanje sat vremena pre početka, doživeli su šok svog života. Sa svih strana osećali su neopisiv pritisak, gestikulacije, zvižduci, pretnje. Buka je postajala sve jača kako se približavao početak. Trener Mallery kasnije će priznati: "Nikada nisam video publiku koja stvara takav naboj. Bilo je to previše za naše mlade momke."

Bili su zastrašeni. I utakmica je to pokazala od samog početka.

Treći minut! Centaršut Klinčarskog sa leve strane, a iz gužve se podigao Dragan Mance. U padu, glavom, šalje loptu u mrežu. 1-0! Stadion je eksplodirao! Samo tri minuta a Partizan je već počeo da melje!

Englezi su bili šokirani, ali su se dobro držali do 40. minuta. A onda je Zvonko Živković oboren u kaznenom prostoru. Penal!

Odgovornost preuzima Dragi Kaličanin, štoper i egzekutor penala. Ne greši. Lopta je u mreži, 2-0 na poluvremenu! Taman koliko je trebalo. Računica je sada bila jasna – još dva gola u drugom poluvremenu i Partizan ide dalje.

Drugo poluvreme počelo je kao da je scenario već napisan. 61. minut – Miodrag Ješić dobija loptu negde oko sredine terena. Odlučuje da pokuša iz daljine. Sa nekih 30 metara šalje projektil ka golu, lopta pravi "žabicu" ispred Hakkera. Engleski golman je čak i dodiruje, ali mu izmiče. Polako se kotrlja u mrežu. 3-0!

Apsolutno ludilo na tribinama! Još samo jedan gol! Još jedan jedini gol!

Nije trebalo dugo čekati. 63. minut – Zoran "Čava" Dimitrijević šalje centaršut sa desne strane. Lopta preleće gomilu igrača oba tima. I onda, iz drugog plana, natrčava Zvonko Živković – momak koji je samo tri dana ranije skinuo vojničku uniformu nakon služenja vojnog roka. Elegantno je poslao loptu glavom u gol.

4-0!

TOTALNO LUDILO!

Živković trči ka južnoj tribini, sapliće se o reklamni pano, pada, ustaje, nastavlja – i tone u zagrljaj Grobara koji su verovali u čudo! Tu nastaje legendarna fotografija – Zvonko Živković u moru navijača, zatečen sopstvenom slavom, obuzet emocijama.

Utakmica je praktično bila gotova. QPR nije imao snage ni za pokušaj. Bili su totalno uništeni, poniženi, razbijeni. Engleski mediji kasnije će pisati: "Nikada nismo videli tim koji se tako raspao. Kao da su zaboravili kako se igra fudbal."

Ukupnim rezultatom 6-6, zahvaljujući golovima u gostima, Partizan je prošao dalje!

Trener Mallery je zaključao igrače u svlačionici 40 minuta pre nego što se pojavio pred novinarima. Izjavio je: "Ovo je najgori poraz u mom fudbalskom životu. Poraženi smo u Beogradu više od sat vremena pre nego što je utakmica počela. Video sam kako se lica igrača menjaju kada smo izašli na teren. Bilo je neverovatno."

Manje od mesec dana kasnije, Mallery je dobio otkaz. Nikada se nije oporavio od te noći u Beogradu.

Legenda koja živi večno

Utakmica Partizan - QPR 4:0 ušla je u istoriju kao jedan od najvećih preokreta ikada! Eurosport je tu utakmicu uvrstio na 70. mesto liste najboljih 100 utakmica u istoriji fudbala. To nije samo priznanje jednom klubu, to je priznanje jednom gradu, jednom načinu razmišljanja koji kaže: "Nikada ne odustaj."

Partizanovi junaci te večeri bili su: Fahrudin Omerović, Nikola Marjanović, Slobodan Rojević, Miodrag Ješić, Dragi Kaličanin, Ljubomir Radanović (Vermezović), Admir Smajić, Zvonko Živković, Dragan Mance, Zoran Dimitrijević (Nebojša Vučićević) i Nikica Klinčarski.

Ali dva imena se posebno ističu – Dragan Mance, koji je svojim golom i manguplukom u prvom poluvremenu uneo strah u kosti protivnika, i Zvonko Živković, koji je tri dana nakon odsluženja vojnog roka odigrao partiju života i postigao presudan gol o kome se priča i dan-danas.

Nažalost, dva junaka te večeri više nisu među nama. Dragan Mance je poginuo u maju 1985. Godine u saobraćajnoj nesreći. Zoran "Čava" Dimitrijević preminuo je 2006. godine. Njihova dela žive večno u srcima navijača.

Sutradan su novine pisale o grandioznoj pobedi "parnog valjka", a priča se i četiri decenije kasnije.

Partizan nije samo fudbalski klub. Partizan je emocija, identitet, nasleđe koje se prenosi sa kolena na koleno. To je način života. To je klub koji su osnovali heroji, ljudi koji su svoje živote stavili na kocku za slobodu. Klub koji je prerastao svoje osnivače i postao simbol Beograda, Srbije i jugoslovenskog sporta.

Stadion u Humskoj nije samo teren sa travom i tribinama. To je hram gde se stvaraju legende, gde se rađaju heroji, gde 50.000 grla može da pretvori utakmicu u pakao za protivnike i u slavlje za svoje miljenike. Ono što Partizan čini posebnim je nešto neuhvatljivo – to je osećaj kada stadion postaje živo biće koje diše, kada grad zastaje i sluša rezultat.

Finale u Briselu 1966. naučilo nas je da kvalitet nije dovoljan bez discipline i organizacije. Da talenat bez karaktera ne znači ništa. Ta lekcija bila je bolna, ali je Partizan naučio iz nje.

A noć 7. novembra 1984. godine pokazala nam je nešto drugo – pokazala nam je da nema nemogućeg. Da kada grad, navijači i igrači postanu jedno, kada 50.000 ljudi diše kao jedan organizam, onda se dešavaju čuda. Ta noć je bila dokaz da Partizan živi u srcima, da nije samo rezultat, već osećaj koji prebiva u duši.

Danas, više od četiri decenije kasnije, ta utakmica se još uvek prepričava. Deca koja su rođena mnogo posle 1984. znaju za Mancea, za Živkovića, za pakao Humske koji je slomio "policajce" iz Londona.

To je moć Partizana. I zato, dok god bude ljudi koji veruju u čuda, biće i večeri poput one 7. novembra 1984. Dok god bude mladih momaka koji sanjaju o dresu sa brojem 9 i golovima ispod južne tribine, tradicija će živeti.

Partizan je večan.