„Oklen siti“ je naziv koji su parodično svom gradu nadenuli stanovnici Banjaluke nesrećnih 90-ih kada se u nju slila reka naroda sa svih strana tih krajeva jer bi umesto „Dobar dan“ često prvo išlo „Oklen si ti?“. I to nije jedini region i dijalekat gde se može čuti ta okrnjena, modifikovana verzija sintagme „Odakle si ti?“.

A Oklend siti? E, oni su sa Novog Zelanda - verovatno su se mnogi podrugljivo pitali odakle su i kako su se dokopali Svetskog klupskog prvenstva - i poluprofesionalni su klub. Možda je baš to „polu“, pogotovo nakon Bajernove desetke, mnogim galamdžijama bio jedan od vodećih razloga da intenziviraju bacanje drvlja i kamenja na novo takmičenje zbog učesnika, termina i mesta održavanja. Iako prostora za sugestije i poboljšanje ima, treba mu dati šansu. No, prosto, u ljudskoj prirodi je da se kritikuje i omalovažava sve što je novo. Pa i najbolji izumi sveta su pretrpeli kritike i nepoverenje kada su ugledali svetlo dana. 

Elem, da se vratimo na Oklend. Jedan su od 32 kluba koji su se našli na ovom prvenstvu i jesu najslabiji tamo, bez ikakve sumnje. Jednostavno nemaju uslova (čitaj novca) kao gradski im rival Oklend FK ili Velington Finiks sa južnog ostrva koji su se pridružili australijskoj ligi. No, iako postoje tek 21 godinu, osvojili su nestvarnih 48 trofeja. Ipak, i dalje, oni ne mogu svoje fudbalere da plate dovoljno da ne moraju raditi dodatne poslove i da za iste te igrače obezbede celu logistiku iza sebe koja bi ih učinila snažnijim, bržim i obučenijim da se suprostave onima iz naprednijih regiona. Ali su i takvi najbolji u svom delu sveta i zaslužili su svoje mesto na svetskoj smotri da odmere snagu. 

Jer, i Okeanija je deo sveta. Nemaju, doduše, dovoljno kopnene mase da se nazovu kontinentom, ali je to malo što imaju raj na zemlji. Svoje mesto na Svetskom klupskom prvenstvu zaradili su osvajanjem Lige šampiona Okeanije u aprilu pobedom nad Hekari junajtedom sa Papue Nove Gvineje. Bio im je to 13, a 4. uzastopni trofej, i u tom delu sveta su ono što je Real u Evropi. Oni svoje elitno takmičenje neretko igraju na samo par desetina metara od Pacifika. Da, kvalitet fudbala tamo nije na zavidnom nivou, ali sve okolo fudbala, sav taj doživljaj i egzotika čine njihovu Ligu šampiona tako divnim takmičenjem i svakako manje sterilnim od uštogljene Evrope. 

Uostalom, zar i nije poenta svakog prvenstva prilika da se na istom mestu nađu različite kulture, stilovi fudbala i mentaliteti? Tako je to u grupnim fazama – uvek će biti onih slabih i najslabijih. I oni će imati šansu da dokažu da to nisu. Ili da jesu, ali će nas kupiti borbenošću ili nečim drugim. Tome grupe i služe, ne mogu se odmah igrati klasici. Doći će oni kasnije, zajedno sa svem onom publikom koja „ne želi da gleda ovo neozbiljno takmičenje“. 

Deluje da takvi kritičari i ne vole fudbal već samo glamur. I to je u redu, neka ostave sve oklende, uzbekistane i jordane u grupnoj fazi prvenstava fudbalskim sladokuscima, zaluđenicima i romantičarima da uživaju u nečemu novom, nepoznatom, da vide nešto što su pre toga retko gledali. 

Pomalo to podseća na Olimpijske igre gde tad jedva čekamo i samo tad pogledamo neke sportove koje nismo imali priliku da gledamo tokom perioda Olimpijade (da, Olimpijada je period između Olimpijskih igara, često pogrešno korišćen). Tako i ovde imamo priliku da konačno pogledamo tu egzotiku, te poluamatere koji služe za podsmeh. Želimo da vidimo koliko mogu, gde su u dodiru sa nedodirljivim. Pa makar primili i 10 komada. A ko još i ne voli da vidi dokle neko može da napuni mrežu protivnika? Budite iskreni, koliko ste puta samo videli slučajno na telefonu da neko ubedljivo gubi i pustili na TVu tu utakmicu, za koju pre toga niste imali interesovanje, da vidite šta se dešava i dokle će to ići?

Na kraju krajeva, po 8 ili 9 komada primaju svake sezone u najjačim evropskim ligama ili kontinentalnim takmičenjima i klubovi čiji igrači su na kraju svake sezone bogatiji za bar milion evra. Ne tako davno je i Arsenal primio 8, Sautempton je imao svojih sezonskih 9 komada, pa isti taj Bajern je prošle sezone u novoj (o ne!) verziji Lige šampiona dao 9 golova Dinamu, a na kraju taj i takav Dinamo samo zbog gol razlike nije prošao u narednu fazu. Da li su ta takmičenja onda takođe neozbiljna?

Jedan od glavnih argumenata koje dovodi u pitanje ozbiljnost ovog prvenstva jeste taj što se od zemalja bivše nam republike prenosi samo u Crnoj Gori. To što ga niko drugi ovde ne prenosi više je do nekih drugih faktora u koje nećemo ulaziti. A onaj ko želi da gleda, naći će način. Mnogi od kritičara su samo oni koji ne umeju uz par jednostavnih klikova pustiti utakmicu na internetu, inače bi ga rado gledali i našli in vivo nove zamerke. 

Drugi je, ako ga već puste ili vide slike čak i na sportskim portalima koji su se utrkivali da omalovaže ovo takmičenje, mali broj gledaoca na tribinama. I tu je samo greška FIFA-e što su SAD domaćin, ali su želeli da ovo samo bude predigra za akciju narednog leta. A greška kod Amerikanaca je bila što su, pomalo ambiciozno, za stadione većinom odabrali one na kojima se igra američki fudbal i na kojima se lako popuni svih 60-70-80 000 mesta u tom sportu, umesto isključivo one koji pripadaju klubovima iz MLSa od po 30-ak hiljada koji bi bili sasvim dovoljni. Ali i to će se popraviti kako takmičenje bude odmicalo. Već naredno bi trebalo da bude u mnogo „fudbalskijoj“ atmosferi u Brazilu ili Maroku gde se fudbal obožava.

Da, reći će mnogi da bi radije na ovom prvenstvu gledali Barselonu, Liverpul i ostale tradicionaliste koji jedini imaju prava da igraju fudbal i osvajaju trofeje. Legitimno, ali to ne sme biti nauštrb Oklend sitija. Pod udarom bi pre trebalo da budu Porto, koji svake godine zaradi na desetine miliona evra samo od prodaje igrača, a posle dva kola i dalje nema pobedu u najlakšoj grupi i ne može da pobedi neozbiljni Inter Majami sa vajld-kardom. Ili Salcburg, koji više nije najbolji ni u Austriji. 

Prosto, kriterijumi za takmičenje su bili takvi kakvi jesu. Sama ta Barselona, Liverpul i ostali velikani nisu u kontinuitetu imali dobre rezultate u Evropi tokom prethodne četiri godine. Ali da, mogao je Đani Infantino sa svojim savetnicima da ih izmeni tako da se i ovi nađu na takmičenju po nekom „najtradicionalniji“ ili „najprofitabilniji klub“ kriterijumu umesto tih „sledećih najboljih po koeficijentu“ Salcburga i Porta. Nikako umesto Oklenda, jer su oni svoje mesto pošteno zaslužili.

I nisu baš tolike neznalice kakvim su predstavljeni. Redovni su bili i na starim verzijama Svetskog klupskog prvenstva, a 2014. su bili čak i na korak od finala pošto ih je u polufinalu savladao San Lorenco sa 2:1 tek nakon produžetaka. Osvojili su tada 3. mesto jer su bili bolji od meksičkog Kruz Azula posle izvođenja penala, a pre toga su eliminisali marokanski Mogreb i alžirski Setif.

Na sve to što su, nesporno, najslabiji tim na prvenstvu, imali su i tu nesreću da budu deo jedne od najtežih grupa na prvenstvu – dva evropska kluba, od kojih je jedan „aždaja“, i Argentinci koji će, već solidno jaki, uvek dati 100%. Protiv Benfike su se već mnogo bolje držali, frustrirali protivnike koji 45 minuta nisu probili njihov bedem i samo ih je jedan nespretni faul za penal u poslednjim trenucima prvog poluvremena delio od nerešenog rezultata na pauzi. Za očekivati je da i zvezda tog meča, mladi golman i student Nejtan Gerou, donese klubu možda i rekordnu prodaju klubu. On je zamenio nesrećnog kolegu, inače viljuškaristu, iz prvog meča i pokazao da, iako nije ni profesionalac, na centaršuteve istrčava i rešava ih na mnogo bolji način nego mnogi golmani u najjačim evropskim klubovima. 

Jer Oklend i njegovi fudbaleri predstavljaju personifikaciju fudbalske želje, borbe i upornosti. Verovatno najbolji primer toga je njihov igrač Žu Tong koji je molio svoj medicinski tim i ljutito insistirao da želi da nastavi meč protiv Benfike nakon sudara glavama par minuta pre primljenog gola, iako su ga oni savetovali da to ne radi zbog potencijalnog potresa mozga. Mnogi od njih su uzeli odmor na svojim radnim mestima zbog ovog takmičenja i ovo je njima sve, ovo je suština.

I takvi, Novozelanđani su postali ni krivi, ni dužni dežurni krivci svih onih koji su kivni na moderan svet, svih koji ne znaju da li su protiv ovih najboljih sa parama ili su stava da je fudbal za svakoga. Pogotovo oni, tačnije ovi, sa naših prostora nemaju pravo da kažu bilo šta protiv ovog tima jer su naši klubovi u kvalifikacijama za evropska takmičenja, a potom i grupama ako se kojim čudom nađu u njima, upravo ono što je Oklend siti na ovom Klupskom svetskom prvenstvu. Ako ovo takmičenje i zaslužuje neke kritike, ovaj klub, ili bilo koji drugi iz njihove konfederacije, ne sme da bude ni u naznakama ijedne. 

Pa ako ih neko upita „a oklen’ si ti i otkud ovde“, barem kapiten Mario Ilič, može odgovoriti „Mi smo sa Novog Zelanda, šampioni smo Okeanije i pošteno smo zaradili naše mesto, a isto tako se i borimo“.