Ukoliko postoji naznaka da „Portret Dorijana Greja“ Oskara Vajlda nije samo fikcija, onda je Tijago Silva glavni osumnjičeni. Stariji od vanzemaljaca Ronalda i Mesija, na elitnom nivou na Svetskom klupskom prvenstvu, i u 40. godini prikazuje nestvaran nivo fudbala, a na licu, bar upola mlađem od onoga što piše u krštenici, nema nijednu boru, niti sedu dlaku u kosi. I zato, kako ne posumnjati da njegov portret ne stari umesto njega na nekom tavanu dok on za to vreme, kao što je Dorian svojom lepotom zavodio dame, svojim partijama i dalje zavodi ljubitelje fudbala?

Znate, može se diskutovati da li je ovo prvenstvo dobro ili ne, ali mu se veliki plus piše zbog toga što je, često nedovoljno cenjenog, Silvu barem na nekoliko utakmica vratilo na veliku pozornicu. Vratilo da sve nas koji nismo verni gledaoci brazilske lige i južnoameričkih klupskih takmičenja podseti kakav je to igrač bio i ostao, a i kakav će to trener postati kada jednom neko pronađe njegov portret i završi karijeru.

Posebno je iznenađujuće što deluje tako mladoliko jer se teške životne borbe ljudima obično ocrtaju na licu i posle njih deluju mnogo starije. Ali izgleda da to za Tijaga Silvu ne važi, a vodio ih je i te kako.

On je još jedan primer, pogotovo iz plejade iskusnijih igrača, da najbolji fudbaleri obično nisu imali lako detinjstvo. Otac ga je napustio kada je Tijago imao 5 godina, pa su njegove formativne godine protekle bez oslonca. Kao i mnoga deca u Brazilu, spas je tražio u fudbalu. Kako je pohađao školu koja je sarađivala sa Fluminenseom, čijeg je jednog od trenera mlađih kategorija impresionirao u prijateljskoj utakmici kao zadnji vezni, stigao je kod njih na probu. Ipak, nije dobio mnogo šansi tamo, pa je svoju sreću tražio dalje, između ostalih, i u Flamengu i Botafogu, ali je svuda nailazio na odbijanje. 

Šansu mu je dao niželigaš slavnog imena iz njegovog kraja, Barselona. Ali to je bila samo usputna stanica, sanjao je veće snove. Na turniru u Sao Paulu spazili su ga emisari trećeligaša Pedrabranke gde postaje profesionalac sa 18 godina i upisuje promociju u drugu ligu. Pritom, sve vreme igra na poziciji zadnjeg veznog. Usledio je turnir u Italiji gde je zapao za oko Brunu Kontiju koji je želeo da ga dovede u Romu, ali Silva odbija ponudu. Umesto Rome, potpisuje za brazilskog prvoligaša Žuventud.

I tu dolazi do susreta sa ključnim figurom, ne samo njegove karijere, već i života – Ivom Vortmanom, tadašnjim trenerom tog kluba. Ono što je za Dorijana Greja Bazil Holvord, autor njegovog portreta i njegov prijatelj, to je Vortman za Silvu. On je čovek koji je u velikoj meri naslikao i oblikovao njegov fudbalski put. On ga je prebacio sa zadnjeg veznog na poziciju štopera, čime je njegova blistava karijera počela da dobija obrise. I on mu je nešto kasnije na neki način spasio i život i karijeru. 

U Žuventudu dolazi u kontakt i sa superagentom, Žoržom Mendešom. On ga šalje u Porto koji se spremao za život posle Žozea Murinja. Tamo nikako ne uspeva da se navikne na evropski fudbal i pruži svoj maksimum, a dodatni problem posle nekog vremena počinju da mu prave konstantni simptomi gripa - uporni kašalj, umor i temperatura. Doktori u Portugalu ne otkrivaju ništa čudno, pa ga, pomalo od njega umorni, Porto šalje na pozajmicu u moskovski Dinamo, odakle ga je sa novog posla tražio njegov trener iz Žuventuda, Ivo Vortman. 

Tada se u Rusiji još nisu striktno pridržavali prakse koju je FIFA uvela dve godine ranije da fudbaleri imaju medicinske preglede pri transferu, pa se Silva samo pridružio trenizima. Imao je sreće da je došao kod Vortmana koji je znao šta Silva ume, da to ne prikazuje na treninzima i da nešto nije u redu. Nakon priprema za nastavak sezone i slabosti koju je osećao, lekari vrše detaljne analize i otkrivaju da mu tuberkulozu u poodmakloj fazi. Bakterija je već 6 meseci boravila u njegovim plućima pre nego što je otkrivena. Tada kreće njegova borba daleko od kuće, u zemlji u koju je tek stigao. Bez dozvole da napusti Rusiju ili da prima posetioce, nedelje je provodio u maloj sobi koja je imala samo frižider i kupatilo. Imao je samo 19 godina tada i samo on zna koliko mu je bilo teško.

Primao je četiri injekcije dnevno i gutao 10-15 lekova svakog dana. Nedeljama. Ali stanje mu se pogoršavalo. Vortman je tih dana bio jedino poznato lice i oslonac u Rusiji i dolazio je u bolnicu, ali ga je mogao videti samo kroz prozorčić. Jedva da je mogao da ga prepozna. Bio je deformisan, otečen i imao 10 kilograma više zbog lekova. 

Razloga za brigu je uskoro bilo još više kada je njegovom treneru doktor rekao da Tijago ima rupu u plućima i da mora na operaciju. Upozorili su ga i da ne očekuje da se vrati treninzima, već da bi najbolje bilo da prekine karijeru. Kažu da je hospitalizovan samo dve nedelje kasnije, mogao je umreti. 

Umesto tri meseca, koliko obično treba za oporavak, skoro godinu dana proveo je u bolnici u Moskvi. Tamo je stigla i njegova majka koja je zajedno sa Vortmanom i Mendešom konačno uspela da ga vrati u Porto gde je krenuo sa oporavkom. I zaista je isprva nameravao da posluša doktore i prekine karijeru. No, ko nas bolje poznaje od majke? Razgovarala je sa njim i uspela da ga ubedi da se vrati fudbalu jer je znala da je to njegov život. Podsetio se stava koji je zauzeo na startu ove teške životne epizode: pretvoriću pesimizam u izazov, a očajanje u odlučnost. Ali imao je i rezervni plan - ako ne mogu da igram, biću trener.

Nije, pak, bilo potrebe za rezervom jer se opet pojavio njegov anđeo čuvar - Ivo Vortman. Brazilski stručnjak se 2006. vraća u Fluminenze i zahteva od uprave da povede i Tijaga Silvu, iako nije ni blizu svog maksimuma. Mada su timski imali slabu sezonu, tek oporavljeni Silva, i bez odstranjenog dela plućnog krila, bio je jedan od najboljih defanzivaca lige. Tada dobija nadimak „O Monstro“ iliti „Monstrum“. Već sledeće sezone Flu beleži bolje rezultate, a „Monstrum“ nastavlja da briljira i upisuje prvi od 113 nastupa za reprezentaciju Brazila.

Sa 25 je usledio povratak u Evropu, ali je ovog puta odlučio da pokaže šta sve zna. Italija mu je izgleda bila suđena. Nije Roma, ali 2009. prelazi u Milan gde svoje umeće dodatno obogaćuje trenirajući i igrajući pored Maldinija i Neste. I nije samo on bio impresioniran takvim majstorima, već i oni njime, pa je Alesandro izjavio da će mu igranje pored Silve produžiti karijeru. Nema legende Kalča koja nije biranim rečima govorila o njemu.

Sa oreolom najboljeg štopera Serije A i jednog od najboljih na svetu, 2012. prelazi u PSŽ i njihov novi projekat. Tada je već imao 28 godina i Parižani su se verovatno nadali da će od njega dobiti 3-4 godine vrhunskog fudbala pre nego dovedu novu super-zvezdu. Ali od zauvek mladog Silve dobili su čak 8 i kapitena koji je uneo dušu u pomalo sterilno okruženje. 

Sa 35 godina odlučio se na hrabar korak i prelazak u Premijer ligu gde su se i mnogo mlađi, brži i snažniji loše proveli. Teško da je, i pored kvaliteta koji Silva poseduje, bilo ko očekivao išta više od kratkoročnog krpljenja rupe u odbrani i mentorstva za mlađe saigrače. Ali za najbolje u svom poslu nije važno gde i protiv koga igraju. Jeste, ruku na srce, bilo ponekih sumnji nakon košmarnog debija i grešaka protiv Vest Broma na Hotornsu, ali je svakim sledećim mečom demonstrirao svoju klasu. I u Čelsiju je, umesto godinu ili dve, ostao čak četiri, sve do svoje 39. godine, igrajući kao starter u gotovo svim utakmicama u kojima je bio dostupan.

I onda se prošle godine ponovo vratio u svoj Fluminense. Mnogi fudbaleri u suzama na rastanku pre odlaska u veći klub obećaju da će se jednog dana vratiti u matični klub, ali samo retki to obećanje i ostvare. Nije bilo ni promila šanse da čovek poput Tijaga Silve prekrši svoju reč i ne vrati se. I nije se vratio na zalasku karijere da bude teret i zauzima mesto mlađima, već i u 40. komanduje odbranom i brani svoj gol životom. Mada, kako igra, niko ne sme da se zakune da mu je ovo zalazak karijere.

Gde god da ode, taj klub ne dobija samo fudbalera, samo njegovo telo, broj i fudbalske kvalitete. Taj klub dobija kapitena, pobednika, ođu, uzora i oslonac. I kao dodatni bonus: genijalca, trenera na terenu. To je demonstrirao u prethodnim mečevima. Protiv Intera su vodili 1:0, ali su Italijani sve više pritiskali. Usledila je pauza za osveženje, a reč je uzeo Silva. Prvo je promenio formaciju iz 5-3-2 u 5-4-1. Ariasa, koji je inače igrao kao povučeniji i kreativniji od dvojice napadača, ostavio najisturenijeg jer je bio umoran, a opet neophodan na terenu. Everalda, napadača koji je tek ušao, prebacio na stranu da bi više trčao i pomagao u blokiranju centaršuteva, a Limu ostavio da markira desnog beka Intera. Trener Renato Gaučo je samo rekao: “Okej, ‘ajmo”. Epilog? Sačuvali su svoj i postigli još jedan gol za potvrdu prolaska u četvrt-finale. Slično se dogodilo i protiv Al Hilala gde je ponovo davao instrukcije. Treba, doduše, odati priznanje i Gauču što nema nimalo sujete da mu prepusti reč i da mu toliku slobodu.

https://x.com/DAZNFootball/status/1940551022956761286 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— DAZNFootball (@DAZNFootball) December 7, 2023

Nema, dakle, ni trunke sumnje da će fudbal dobiti vrhunskog trenera kada jednom odluči da završi karijeru. Iako mu je 40, ne vidi da se u njegovoj igri nešto promenilo, osim brzine koju nadoknađuje inteligencijom, pa nema razloga da je uskoro prekida. A dotle je na dobitku njegov Fluzao kog je doveo do polufinala svetske klupske smotre. Još veći podvig je što tom putu na tri od pet utakmica nisu primili gol, od čega su dve bile protiv Intera, ovogodišnjeg finaliste Lige šampiona, i Dortmunda, sa istom ulogom prošle godine. Sledeći na redu je njegov bivši klub, Čelsi. U eventualnom finalu ga može čekati još jedan, Pari Sen Žermen.

I verujte da će uraditi sve da do tog finala stigne. Lider kakav jeste, održaće ponovo govor takav da bi posle njega saigrači život dali za pobedu. Isto kao što je bilo i pred meč sa Interom: 

https://x.com/MenInBlazers/status/1941300836375855601 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— MenInBlazers (@MenInBlazers) December 7, 2023

Njegove reči o prolaznosti života i da ništa osim trenutka u kom živimo nije zagarantovano upalile su vatru u njegovim saigračima i nosile ih svih 90 minuta. A ako neko može da im priča o prolaznosti, to je čovek čije fudbalsko umeće ne prolazi, ali koji je bio na ivici provalije koja deli život i smrt. 

I jeste sve prolazno, Dori… Pardon, Tijago. Čak i život. Ali klasa nije. Klasa je večna.