Arsenalov makijavelizam – da li cilj uvek opravdava sredstvo?

Delo „Vladalac“ Nikola Makijavelija već šest vekova mnogi svetski lideri koriste kao priručnik kako osvojiti, učvrštiti i zadržati vlast. Kroz njega se pronosi ideja da cilj uvek opravdava sredstvo i da bi se do njega došlo potrebno je odbaciti sve moralne i etičke norme.

Knjiga je u potpunosti ogolila sve slabosti ljudske prirode i naišla na veliku osudu javnosti, a našla se i na Indeksu zabranjenih knjiga katoličke crkve. Ponašanje ljudi sa takvim aspiracijama dobilo je svoje mesto i u psihologiji, pa makijavelistički tip ličnosti, zajedno sa psihopatskim i narcističkim, čini „crnu trijadu“. Ovakve osobe zanemaruju moral, nemaju empatiju i fokusiraju se isključivo na ličnu dobit.

Sve opisano u tom delu ne mora se striktno vezati za politički teren, već može i za fudbalski. Jer, menadžer Arsenala, Mikel Arteta, zaista deluje kao neko ko je pročitao Makijavelijevu knjigu i naučeno koristi za ostvarenje svog cilja koji glasi – postati vladar Premijer lige.

Baskijac je celo svoje trenutno bivstvovanje posvetio osvajanju titule i ne bira način na koji će doći do nje. Prethodnih sezona mu je izmicala iz ruku, a u svakoj je u nekom trenutku delovalo da je ima. Frustracija koja se za te tri godine nataložila u njemu i njegovim igračima zaslužna je za njihovu transformaciju iz miljenika neutralnih gledaoca u antiheroje.

Vidi se po izrazima njihovih lica i ponašanju da su spremni na sve i da su iz svog vokabulara izbrisali reč fer-plej. Situacije protiv Čelsija kada Rajs tokom izvođenja kornera loptu postavlja van trougla, iako sa tih par centimetara ne ostvaruje nikakvu prednost, i kada Đekereš pada u kaznenom prostoru bez kontakta sa Čalobom, možda i najbolje oslikava činjenicu da su moralne kodekse, bar do maja, ostavili po strani.

Oni imaju svoju misiju i ukoliko treba da unište Premijer ligu da bi je osvojili, uništiće je. Zapravo, možda i već jesu time što su ubedili slabije timove da fudbalska sadašnjost i bar bliska budućnost leže u prekidima, pa je većina krenula da ih kopira. Epilog toga jeste ogroman broj aktivnih i penzionisanih velikana ovog sporta koji ovu sezonu Premijer lige ocenjuju kao dosadnu i tešku za gledanje.

Takav stav ima utemeljenja. Po ugledu na „tobdžije“, većina klubova sada na svaki prekid troši mnogo više vremena na pripremu i postavljanje nego ranije. U tome, naravno, prednjači sam Arsenal koji je na to potrošio više od dva sata ove sezone, odnosno prosečno 4.18 minuta po meču. Procenat aktivne igre tokom meča je, zato, najmanji u poslednjih deset godina, što odaje navedeni utisak.

U „Vladaocu“ stoji rečenica koja glasi „Bolje je da te se plaše nego da te vole, ako već ne može oba“. Osim sopstvenih navijača, ovakav Arsenal zaista još retko ko voli, ali ih se definitivno svi plaše.

Plaše ih se tokom svakog prekida jer ono što rade tokom njih nije normalno i nije viđeno dosad – postigli su 21 od svojih 59 golova na ovaj način, od čega 16 iz prekida. Već posle 29 odigranih utakmica izjednačili su rekord koji su držali Oldam i Vest Brom po broju golova iz kornera u jednoj sezoni.

Šesnaesterac su skratili na peterac, ali nije samo do igrača koji u njemu skaču, već i do vrhunskih centaršuteva Rajsa i Sake. Dobro, i do konstantnih sitnih faulova, blokova i guranja protivničkih golmana. I do sudija koji sve to sve vreme tolerišu. Posledica toga je nemali broj menadžera i analitičara koji su javno pozivali da se preispitaju trenutna pravila i pruži veća zaštita golmanima.

Plaše ih se i jer je postalo simptomatično da gotovo sve sporne odluke idu u njihovu korist. Samo u poslednje dve utakmice protiv Brajtona i Čelsija sudije su ostale neme u bar tri situacije u kojima su lako mogli da pokažu na penal za protivnika. Protiv Totenhema, Kolo Muaniju je poništen gol zbog navodnog faula. Za nekog ko gradi imidž žestokog momka, Gabrijel je prelako pao... Ali, kako već Makijaveli kaže, dobar vladar zna da iskoristi sreću, iako se ne oslanja na nju. S tim da budući vladar Premijer lige to dobrano radi.

Sve je to deo „mračne umetnosti“, umeću sitnih prevara, koriščenja sivih zona i maksimizaciji rupa u pravilima, a čiji je muzej postao Emirejts. A kada se radi o umetnosti, makar i takvoj, lepota je u oku posmatrača i, ako će ih to dovesti do te titule, Arsenalov fudbal se ne mora se svideti ni autoru ovog teksta, niti čitaocima, ni gledaocima, pa ni menadžeru Brajtona Hurceleru, koji koristi baš svaku priliku da istakne koliko se sve što klub iz severnog Londona ove sezone radi kosi sa njegovim moralnim načelima.

https://x.com/FabrizioRomano/status/2029316928410448130 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— FabrizioRomano (@FabrizioRomano) December 7, 2023

Pobedom nad njegovim timom, uz novi kiks Sitija, Arsenal je sada na korak od titule. I osvojiće je, nije sporno, i ostaće iza njih da su se kao lideri u završnici mečeva branili protiv poslednjeplasiranog na tabeli i protiv timova koji imaju igrača manje. Ali da li se ikada desilo da ovoliko menadžera, jer on nije jedini, diže glas protiv jednog kluba? Da li će neko dete gledajući ovaj tim zavoleti fudbal? Da li su ove sezone dobili ijednog novog navijača zbog načina na koji igraju? Da li je sve to nevažno naspram te proklete titule?

Jer, čekali su je dugo i drugi, duže od te 22 godine. Liverpul ju je 2021. osvojio posle 30 godina suše, a Siti 2012. posle čak 44, ali su šampioni postali na igrački ubedljive načine. A šta tek reći o Leverkuzenu koji je pre dve godine osvojio svoju prvu u istoriji i to tako što je igrao čak i lepši fudbal od moćnog Bajerna. Jedno je sigurno, ova titula neće ličiti na takve bajke.

Porediće se, zato, sa Atletiko Madridom i taktikom Čola Simeonea. Te 2014. su osvojili titulu, ali i dan danas ne mogu da se oslobode tog tereta prljavog, defanzivnog tima kog niko ne voli da gleda.

No, ipak, sve što rade apsolutno je legitimno i, za sada, dozvoljeno. Svi mi imamo potpunu slobodu da do cilja dođemo na način na koji želimo. Ali isto tako, taj način odrediće i posledice tog odabira.

Titula bi ostala zabeležena, ali bi, bar u današnjoj digitalnoj eri tvitova, mimova i video isečaka, ostalo zabeleženo i kako je osvojena. Arsenalovi navijači će se tom srebrninom ponositi i isticati je, a svi ostali će na svako isticanje imati asterisk i fusnotu u kojoj će pisati obrazloženje zašto ih zovu najgorim šampionima ikada.

Posledice će verovatno biti i promenjena pravila za faulove nad golmanima i trošenje vremena tokom prekida. I posledica će biti beleg koji će Arteta nositi sve dok nam ne pokaže da titulu može osvojiti i drugačije – oslanjajući se na otvorenu igru, a ne samo na golove iz prekida, i tako što će je osvojiti u sezoni u kojoj šampion neće biti onaj ko je manje loš, već onaj ko je stvarno najbolji.

Dotle će se, izgleda, zadovoljiti time što će zajedno sa Hoseom Bordalasom biti jedan od dvojice banditosa, odmetnika od španske škole napadačkog fudbala i poklonika fudbalske „mračne umetnosti“.

Jer, u mraku se najlakše vlada. Tu možeš da biješ, varaš, kradeš, radiš sve što poželiš i misliš za sebe da si najbolji. Sve dok neko ne upali svetlo.