Arteta se na klupi Arsenala nalazi od decembra 2019. Preživeo svoj najgori period kada su „tobdžije“ dve sezone zaredom završavali sezonu na 8. poziciji. Usledio je kontinuiran uspon – 5. mesto, pa dvaput 2. Uzimajući u obzir da je Arsenal u obe sezone imao prednost koju je ispustio, a njegov trenerski otac to vešto iskoristio, možda su te dve sezone bile bolnije nego kada su bili 8. jer je nada ta koja ubija čoveka. Sva je prilika da će i treći put zaredom biti 2, a verovatno najbolji rezime Artetinog vremena u Arsenalu dali su navijači Liverpula prošlog vikenda na Enfildu jednim povećim banerom na kome je bila njegova slika i reči fraze „Uvek deveruša, nikad mlada“. 

I to zaista nije daleko od istine. Uvek su deo tog velikog događaja, uvek u trci do nekog trenutka, samo što to nikada nije njihov veliki događaj i njihovo slavlje. A takve deveruše posle nekog vremena postanu ljubomorne na tuđu sreću i besne su na ceo svet pitajući se kada će doći njihov dan. I uvek se, kada je Arsenal u pitanju, čuju ili pročitaju te ključne reči „Sledeća sezona je naša“, pa i ne čudi što ih protivnički navijači često nazivaju „FK Netfliks“.

Pravdali su se time da ne mogu da se bore protiv kluba iza kojeg stoji jedna država bogata naftom. A onda se baš u njihovom prvom sezonskom duelu povredio ključni fudbaler tog kluba – Rodri. Ispostavilo se da je završio sezonu, slavili su navijači londonskog kluba tu povredu, a zenice su im se sve više širile u maštarijama da će ova sezona konačno biti ta. 

Prvi korak ka samouništenju je svakako bio radovanje povredi protivničkog fudbalera jer je karma neumoljiva i kao bumerang se vratila brže od očekivanog – jedan za drugim su ispadali iz stroja Merino, Edegor, Timber, Kalafiori, Vajt, Saka, Žezus, Martineli, Haverc i na kraju Gabriel Magaljaeš. Drugi je napravio upravo Arteta koji je dozvolio odlaske Emila Smit-Roua, Fabija Vijeire, Risa Nelsona i Edija Enketije čime je oslabio napadački deo rostera za sezonu koja je imala još više utakmica nego prethodna i koji bi sigurno poslužili u rotaciji, mada znamo da je Španac uvek bio loš sa doziranjem svojih igrača. Time je došao u situaciju da u ključnom trenutku sezone ima tri zdrava ofanzivna igrača, od čega je jedan bio tada maloletni Envaneri, a jedan Rahim Sterling kao takav, pa smo dobili Mikela Merina – momka za sve iz Artetinih nemirnih snova. 

Kosile su, međutim, povrede i Siti, pa je već u decembru postalo jasno da se „građani“ ne mogu boriti za titulu u takvim okolnostima. Konačno je pao dželat Arsenalove sreće, konačno su ispali iz trke za titulu. I umesto da upravo Arsenal iskoči kao glavni favorit u toj trci na 3800 metara, ispostavilo se da nije mogao da bude ni pejsmejker pošto je Liverpul preuzeo stvari u svoje ruke. Slot, koga niko nije smatrao za obiljno nakon Ten Hagovog fijaska, došao je do titule bez perioda adaptacije u svojoj prvoj sezoni u najboljoj ligi na svetu. Sve to dok je trajala Artetina faza broj 6.

Možda i najveći problem Arsenala koji ga već neko vreme prati jeste glorifikacija neuspeha, odnosno remija i poraza, što je češće osobina koju imaju manji klubovi, a koja se neprimetno uvukla u sve njihove pore. Utisci o dobroj, kvalitetnoj igri bez pobede nisu dovoljni i ne donose poene, niti titule. Donose samo neobjektivnu sliku o sebi, posebno kada ta dobra igra ne traje konstantno, što je neophodno za toliko željene titule. Sve dobro iz derbija prospu protiv slabijeg protivnika, a onda se i sami igrači i, pogotovo, navijači spuste na zemlju, shvate poentu Halandovog „Stay humble“ i vrate u realnost. Ali sve do sledećeg puta, definišući tako njihov perpetuum mobile. 

Izgleda da je jedini koji ostaje da živi u toj deluziji Mikel Arteta, izustivši posle dvostrukog poraza od PSŽa da je najbolji od četiri tima ispao, a te njegove izjave pomešane su sa sve čudnijim ponašanjem pored terena i na pres-koferencijama koje postaje zabrinjavajuće. Ono što zabrinjava jeste i smer u kome njegov stil fudbala ide i postaje sve više sadistički.

Shvatio je preozbiljno onu staru „Napadi donese pobede, odbrane osvajaju titule“, posebno povređen što u sezonama u kojima je njegov tim plesao po terenu nije nagrađen titulom. Kao da se u njemu tada probudilo nešto, kao da je prešao na mračnu stranu, zamrzeo napadački fudbal i postao njegov najveći protivnik. Ove sezone je, na dva kola do kraja, postigao 66 golova, dok je prošlu završio sa 91 datim golom, a sezonu pre toga 88. I ne potvrđuju samo brojke to da Arsenalov napad više nije isti, već se to vidi i golim okom. 

Ove sezone je možda i više u kadru tokom utakmice proveo Arsenalov trener za prekide Nikola Žover nego Arteta i to na najbolji način opisuje njihovu sezonu. Utisak je da su više vremena trošili na napadačke akcije iz američkog fudbala za prekide nego na bilo šta drugo. Protiv Parižana je Tomas Parti bio zadužen za stvaranje šansi iz auta kao da je Rori Delap, Arsenal Stouk, a Arteta Toni Pjulis. Ukoliko ovako nastave, fraza „može li to da uradi tokom hladne, kišne noći u Stouku“ bi mogla da zaživi u izmenjenom obliku.

Ostaje da se vidi koji su im kranji dometi u tom slučaju, a to će umnogome zavisiti i od prelaznog roka. Ukoliko i ovog leta zadrže sve nosioce i nadograde ih sa par pojačanja, pre svega na mestu levog krila i napadača, njihovi navijači će imati osnovane razloge za novu euforiju. Ali ostaje i pitanje – da li bi se onda sa tim pojačanjima u ofanzivnom delu Arteta vratio sa mračne strane na njegov napadački fudbal od ranije i da li je uopšte više sposoban za to?

Iako je sa njima uvek sledeća sezona ta, ova naredna bi bila zaista onda bila „biti ili ne biti“ za klub. Ne uspeju li da osvoje titulu ili Ligu šampiona, biće to jasan znak da je Arteta dosegao svoj limit i da ne može da ih podigne na poslednji stepenik. Ostalo bi tad na upravi da odluči – ostanak Artete, ali odlazak najboljih igrača u lov na trofeje na nekim boljim lovištima ili dovođenje najzvučnijeg mogućeg imena na klupu i jasna poruka igračima da ne idu nigde jer klub želi još veći nivo. 

Nekad je Arsenal bio poznat po 4. mestu i bio predmet podsmeha zbog toga, a sada je ista situacija kada su poznati po 2. Da li će u bliskoj budućnosti postati poznati po titulama ili je ovo maksimum posle kog sledi povratak na 4. mesto, na njima je da pokažu. Dotad i sam Arsenal mora da odluči ko je, šta je i da li je biti večita deveruša uspeh za njih.