Južnoamerički Ajaks – Dolina koja šalje u visine

Ekvador – zemlja banana i kakaa. Kada na nalepnici na ovom voću pročitamo “Ekvador”, znamo da se radi o dobrom kvalitetu. Iste bi mogli da nalepe i na fudbalere jer je u poslednje vreme gotovo svaki koji dolazi iz ove države provereno visokog kvaliteta.

Taj kvalitet, u najvećem broju slučajeva, obezbeđuje jedan klub – Independijente del Valje. Više od 75% reprezentacije čine polaznici njihove škole, pa od bitnijih reprezentativaca samo Pervis Estupinjan, Džon Jeboa, Džeremi Sarmiento i Ener Valensija nisu prošli kroz fudbalsku kliniku Independijentea. Priznaćete, to i nije baš normalno, pa se postavlja pitanje – šta je to toliko posebno sa ovim klubom?

IDV je iz Sangalkija, predgrađa Kita, i od svog osnivanja 1958. u većem delu svoje istorije tavorio je u nižim ligama i nije bio relevantan. Osnovan je kao Klub Deportivo Independijente od strane Hosea Terana, lokalnog fudbalskog zaluđenika, i par njegovih prijatelja, a boje su im tada bile crveno-bele, po uzoru na argentinski Independijente. Nakon smrti osnivača 1977, klub menja ime u Independijente Hose Teran.

Najveći uspeh u dotadašnjoj istoriji desio im se 2007. kada ulaze tek u drugi rang. Tada ponovo menjaju ime i postaju današnji Independijente del Valje, a inspiracija dolazi od samog geografskog položaja gradića sa manje od 100 000 ljudi u dolini Anda na oko 2500 metara, 300 metara niže od glavnog grada. U isto vreme menjaju i boje i postaju crno-plavi. Ali taj „uspeh“, što tada za njih to svakako jeste bio, i takve promene nisu se desile slučajno.

Inicijator svega toga i onaj kome ceo Ekvador mora da bude zahvalan jeste Mičel Deljer koji 1. marta 2006. godine preuzima klub. Jedan od najistaktnutijih ljudi iz glavnog grada, arhitekta, trgovac nekretninama, vlasnik šoping centara, čelnik KFC franšiže u ovoj zemlji i veliki ljubitelj fudbala rešio je da svoju ljubav prema ovom sportu i svoje poslovno umeće spoji u jedno. Nisu ga zanimali ekvadorski velikani iz Kita poput Emeleka, LDU-a ili Nasionala, već je želeo da krene od nule. Zato je, kao što čitamo na oglasima mnogih nekretnina, odabrao klub iz „mirnog dela grada“, ili u ovom slučaju predgrađa, i tamo počeo da gradi tim i sve oko njega onako kako je zamislio. Kako klub nema veliku bazu navijača, niti je bio relevantan, mogao je da radi bez ikakvog pritiska.

Već 2009. kreće sa izgradnjom klupskog „high-performance“ trening centra, a godinu kasnije Independijente ulazi u Seriju A. Posle nekoliko godina stabilizacije u elitnom rangu i dizanja trening centra i celog kompleksa na još viši nivo, kreću da ubiraju prve plodove marljivog rada. Tada se etabliraju kao standardna top 3 ekipa u ligi, a prvi kontinentalni uspesi dolaze 2016. kada IDV dolazi do istorijskog finala Kopa Libertadoresa kao najmlađa ekipa u istoriji. Iako ga tada nisu osvojili, napravili su prvorazredno iznenađenje ostavljajući iza sebe i po 10 puta vrednije argentinske i brazilske velikane. Iste godine i njihova U-20 selekcija pravi identičan uspeh. Bio je to samo početak i „obaveštenje“ da se na kontinentu pojavio novi veliki igrač. Već 2019. osvajaju Kopa Sudamerikanu, tri godine kasnije rade to ponovo i dodaju trofej Superkupa, a između toga osvajaju i prvu titulu šampiona Ekvadora.

Dve su ključne reči kada je IDV u pitanju – organizacija i mladost. U ovom prvom su među najboljima na svetu. Deljer je čovek koji zna šta hoće i doveo je ljude koji umeju da mu omoguće da to i ostvari, te njegov klub vrvi od talentovanih ljudi u svim sektorima i nivoima. U tome pomalo podseća na Mančester siti koji je na svom početku meteorskog uspona doveo Barselonine direktore Soriana i Begiristajna, koji su već znali kako treba da funkcioniše jedan vrhunski klub, a oni su potom potražili i postavljali ljude na drugim bitnim mestima i nadgledali ih. U Independijenteu je to Santijago Morales, koji se na mestu generalnog direktora nalazi još od 2008. godine, a od pre 2021. je i predsednik španske Numansije, čiji je Deljer takođe vlasnik. Morales, zajedno sa Frenklinom Teljom, sadašnjim predsednikom kluba, i Deljerom, čini trojac koji je zaslužan za sve uspehe Valjea van terena.

Za akademiju i teren zasluge idu nekadašnjem sportskom direktoru, Luisu Rođeru. Matematički genije, kako ga je nazvao predsednik, postavio je temelje sportske strukture koja se zasniva na modelu da je akademija najvažnija i pronašao ljude koji će pronalaziti talentovanu decu. Mislilo se da severni deo Južne Amerike, mimo Kolumbije, nije tako talentovan kao njen jug, ali se ispostavilo da samo niko nije znao da pronađe i usmeri taj talenat. Sve dok se nisu pojavili ljudi iz IDV-a.

Skauti ovog kluba obišli su svaki pedalj Ekvadora, svaki toponim, svaki kraj i školsko igralište. Kao po pravilu, najtalentovanije obično pronađu u najsiromašnijim kvartovima. Uz dozvolu i blagoslov roditelja, najbolji se pridružuju najboljoj akademiji u zemlji: „Shvatili smo veoma rano da u Ekvadoru postoje ogromni talenti, ali niko nije stvarno investirao u te ljude“, govori Deljer. „Mi dajemo deci tu priliku. Zato su njihovi roditelji saglasni da ona napuste dom u tako ranom dobu i dođu da žive u našoj akademiji. Ovo je njihova šansa za bolji život. Mi trošimo puno vremena, energije i novca u obrazovanju. To je esencija onoga što radimo i veliki deo našeg uspeha.“

Obećano im je i ispunjeno da će im najbitniji biti ljudski aspekt i da će se svi oni pravilno razvijati – fizički, mentalno i u pogledu svojih fudbalskih veština.

U tome je možda i ključna tajna uspeha Independijenteove akademije – holistički pristup. Da, tamo imaju nekoliko terena sa pogledom na Ande, moderne teretane, svoje sobe i prostore za razonodu, polikliniku i šta još sve ne, pa će tu fudbalski svakako napredovati. Ali još važnije je to što će napredovati i na ličnom planu. Pored nutricionista koji će za svakog igrača pojedinačno osmisliti plan ishrane i doktora i fiziterapeuta koji se staraju za njihovo zdravlje, oporavak i regeneraciju, tu su i psiholozi koji ih pripremaju na sve što ih čeka u fudbalu i profesori koji će, bar kada su ta deca u pitanju, oboriti onu teoriju da fudbaleri i nisu baš najpametniji ljudi. Njihov zadatak je da se svi oni, pre svega, razviju u dobre ljude i prihvate koncepte solidarnosti, empatije i jedinstva, ali i da razviju kritičko razmišljanje i životne veštine van fudbala.

Ono što je od velikog značaja, posebna pažnja se posvećuje učenju engleskog jezika da, jednom kada pređu u Evropu, jezička barijera ne bi usporila njihovu integraciju u novi tim. Nismo retko imali slučajeve gde mladi fudbaleri, iako imaju nesporni fudbalski kvalitet, zbog nemogućnosti sporazumevanja sa saigračima ne igraju na svom novom početku. Zato, skoro svaki Ekvadorac u Evropi gotovo uvek odmah postane standardni član prve postave.

Za onaj drugi aspekt zašto tako brzo upadaju u startnih 11 – fudbalsku pismenost – zaduženi su moderni treneri od prvog tima, pa sve do najmlađih kategorija Independijentea. Kako to rade moderni klubovi, a i reprezentacije, sve selekcije igraju isti stil fudbala kako bi svaki prelazik na viši stepenik bio što lakši. A stil fudbala koji se zahteva je baš onakav kakav traže i najbolji evropski klubovi – igra sa velikim posedom sa svrhom, visokim intezitetom i presingom. Plan je da im svi igrači, a posebno krila, budu dinamični, igraju 1 na 1 i iskažu svoje veštine.

Okvirni plan kada je prvi tim Independijentea u pitanju je da uvek imaju balans između igrača poniklih u svom pogonu i iskusnijih koji će te mladiće usmeriti i biti im mentori i zaštitnici na terenu. Impozantna je činjenica da svake sezone imaju dovoljno kvalitetnih omladinaca koji uskoče u seniorsku ekipu i čine je kompetitivnom ne samo sa najboljim klubovima u zemlji, već i na kontinentu. A logično, što imaju više šansi da protiv takvim dokažu da vrede, tako raste i njihova tržišna vrednost i broj zainteresovanih klubova.

Mnogi evropski skauti sada već standardno „vise“ po utakmicama mladih timova IDV-a sa ciljem da pre svih iskopaju novi dragulj. Kao što i vi uvek na pijaci kupujete kod svog proverenog prodavca sa kvalitetnim proizvodima, tako i najbolji svetski klubovi sve više svraćaju na pijacu u Ekvador kod najkvalitetnijeg proizvođača fudbalera. Svraćaju jer znaju da dobijaju više od nebrušenog talenta, dobijaju maltene gotov proizvod. I nisu svi oni samo umešni sa loptom, već i fizički veoma snažni, a što ulazi u priču o tome da se u akademiji brine o svakom aspektu.

Nije bilo lako izgraditi tu reputaciju, ali je sada već broj igrača poniklih u „dolini“ toliko veliki da se nepogrešivo može izvući zaključak. Neka Independijenteova deca, kao što su Čelsijev Kaisedo, PSŽ-ov Pačo, Arsenalov Inkapije, Flamengov Gonsalo Plata, Spartin desni bek Presijado, su već na velikoj sceni. Nadolaze oni nešto mlađi koji su trenutno na usputnim stanicama ka velikom klubu, a neki su već i kaparisani, kao što je to primer sa 18-godišnjim ofanzivnim vezistom Kendrijem Paesom, sada igračem Strazbura, i 16-godišnjim štoperom Deinerom Ordonjezom, do kojih je prvi stigao Čelsi, ali i Džastinom Lermom, 17-godišnjim plejmejkerom kojeg je pokupio Dortmund.

Očekuje se da ubrzo na tu veliku scenu stupe i štoperi Klub Briža i Famalikaa, Džoel Ordonjez i Leo Realpe, kao i ofanzivni dvojac iz Župile lige – 22-godišnje krilo Serkl Briža Alan Minda i, od njih nešto stariji, napadač Uniona o kome se mnogo priča, Kevin Rodrigez.

U seniorskoj reprezentaciji su i levi bekovi Lansa i Genka, Džoaner Čavez i Jaimar Medina, vezisti Džordi Alsivar i Patrik Merkado, koji su i dalje članovi IDV-a, kao i Alan Franko i Pedro Vite, sada igrači Atletiko Mineira i Pumasa.

Sve ukupno, od prodaje svojih igrača zaradili su preko 100 miliona evra, a više od 20 su dobili samo na osnovu klauzule od 20% od naredne prodaje kada je Kaisedo prešao u Čelsi iz Brajtona. I pored ogromnog novca koji se slio u kasu, ne razbacuju se i ne troše ga na dovođenje novih igrača. Rekordna suma koji su izdvojili za fudbalera i dalje iznosi samo 610 000 evra, a sveukupno su potrošili samo 4 230 000 evra na dovođenje igrača od kada su debitovali u najvišem rangu.

Ali zato veliki deo zarade ulažu u unapređenju postojećeg kompleksa i izgradnjom novih akademija širom zemlje. „Ideja je da razvijemo centre u najproblematičnijim delovima Ekvadora. Počećemo da radimo sa decom od 5 do 9 godina kako bi imali dobar obrok i obrazovanje svakog dana. Želimo da kontrolišemo šta se dešava sa njima tokom dana, a potom mogu ići kući da spavaju.“, naveo je Deljer, sada počasni predsednik kluba.

Jedan od centara je nikao u Esmeraldasu, gradu na severu gde više od 50% stanovništva živi na ili ispod granice siromaštva. Nije slučajno odabrana baš ta lokacija jer su već imali odlična iskustva sa talentovanim fudbalerima koje su pronašli u tom gradu. Drugi je u završnoj fazi i to u Gvajakilu, gradu odakle je jedan od najvećih klubova zemlje, Barselona. Ne libi se Independijente da zađe u „neprijateljsku“ teritoriju i pobije se za najtalentovanije klince sa juga države. Plan je da ubrzo otvore i jedan u Kolumbiji.

Kako deluje da će IDV nastaviti sa kvalitetnim radom minimum još narednu deceniju, jasno je da će se Ekvador ubrzo pozicionirati kao jedna od 3 najveće fudbalske sile na kontinentu i samim tim biti među najjačim selekcijama sveta. Već sada imaju jednu od najboljih defanziva, a očekuje se da ubrzo eksplodiraju i ofanzivci. Reprezentacija ove države na severozapadu Južne Amerike debitovala je na Svetskom prvenstvu 2002. i od tada su propustili samo 2 Mundijala – 2010. u Brazilu i 2018. u Rusiji. Gledaćemo ih i na svetskoj smotri naredne godine, a njihov narod će sa pravom imati ogromna očekivanja.

I sve te snove omogućio im je jedan čovek, jedan klub i njegova akademija.