Prase koje nikada ne umire ili zašto je 90 minuta Palmeirasa dugo vremena

To što su se Italijani u velikom broju početkom prošlog veka zaputili ka Južnoj Americi u potrazi za boljim životom donelo je fudbalu nekoliko kultnih klubova – priču o Boki Juniors i Đenovljanima svi znaju, a na sličan način rođen je i Palmeiras.

„Verdao“ (veliki zeleni), „Perikito“ (papagaj) ili „Porko“ (prase) osnovali su italijanski migranti 1914. i klubu dali nostalgično ime Palestra Italija. Ipak, tokom Drugog svetskog rata iz logičnih razloga ime je izbrisano i od tada živi Palmeiras.

Zaštitni znak u početku je bio papagaj iz obližnjeg ogromnog Parka Antarktika, a od osamdesetih prase jer su navijači ovog kluba na šmekerski način odlučili da prisvoje nadimak koji su im davali rivali, pre svega navijači „omraženog“ Korintijansa.

Od tada „Porko“ je postao simbol kluba – simbol ekipe koja odbija da umre.

„Devedeset minuta na 'Allianc parku' je dugo vremena“, pisali su brazilski mediji, a navijači danas nose šalove sa tim natpisom.

Koliko dugo može da bude 90 minuta u domu tima iz Sao Paula na bolan način ovog četvrtka je osetio LDU Kito, ekipa koja je nakon prvog meča bila ubeđena da je obezbedila plasman u finale Kopa Libertadores.

Ipak, pobeda od 3:0 u Ekvadoru „istopljena“ je u Brazilu – Palmeiras je sa 4:0 prošao u treće finale u poslednjih pet godina.

Palmeiras je sa 12 titula najuspešniji klub u Brazilu, a ukoliko krajem novembra u finalu Kopa Libertadores savlada Flamengo biće i klub iz ove zemlje sa najviše kruna Južne Amerike.

Bila bi to četvrta titula za „Verdao“, pa zvuči pomalo čudno da je sve do 1999. čekao prvu.

A, onda su se te godine kockice posložile – Luiz Felipe Skolari je napravio sjajan tim predvođen omalenim majstorom Aleksom, pa je Palmeiras trijumfom nad Deportivom iz Kalija prvi put kontinent gledao sa vrha.

Tri godine kasnije Skolari će sa Brazilom pokoriti i svet, a „Verdao“, koji je konačno stao među velikane, ipak još dugo čekati novo slavlje… Tačnije, morao je sa druge strane Atlantika da stigne „mesija“ koji će od ekipe napraviti besmrtnu mašineriju.

U novembru 2020. iz Portugala je na mesto trenera stigao Abel Fereira, perspektivni stručnjak, ali za kojeg u Brazilu niko nije čuo pošto je pre Palmeirasa vodio Bragu i PAOK.

„Da, sećam se dobro tih dana – ljudi su se pitali ko sam, zašto je doveden čovek koji ništa nije osvojio“, pričao je kasnije Abel.

A, onda je već u januaru urezao svoje ime u srca navijača – u finalu Kopa Libertadores koje se tada odužilo zbog korone srušio je još jednog brazilskog velikana, Santos. Titula Južne Amerike konačno je ponovo stigla u „Park Antarktik“, a Abel je postao tek drugi stručnjak van kontinenta koji je osvojio pehar – nakon Žoržea Žezusa.

Bio je to još jedan od mečeva koji je pokazao koliko dugo traje 90 minuta Palmeirasa, pošto je Breno Lopes u devetom minutu sudijske nadoknade srušio gradskog rivala.

Ako se druga titula čekala dugo, treća je stigla ekspresno – Palmeiras je odbranio pehar, a ponovo je u finalu bio bolji od brazilskog tima, ovog puta od Flamenga. I ovog puta je „Verdao“ pokazao koliko je mentalno jak – Dejverson je golom u produžecima rešio meč.

Sada će treći put u kratkom roku igrati finale, a još jednom će rival biti ekipa iz njegove zemlje, ponovo Flamengo.

Kako god meč da se završi, jedna činjenica se neće promeniti – Palmeiras je trenutno (baš uz Flamengo) najbolje organizovan tim Brazila i Južne Amerike.