Skaut sport u Engleskoj: Emirejts dve decenije čeka da Arsenal poleti

Osim kiše, prvi znak da smo stigli u London bio je dobri britanski humor. Naručeni taksi bio je na aerodromu na vreme, kiša je neprijatno sipila. Kada smo ubacili kofere u gepek crnog mercedesa karavana, po navici sam krenuo na desnu stranu auta, a visoki, mršavi taksista se nasmejao i dobacio: „You can drive if you want to...“

Vožnja do hotela trajala je više od sat i vremena za chit-chat bilo je sasvim dovoljno. Šoferove istetovirane ogromne šake i predimenzionirano lice Spada iz Trejnspotinga nisu se uklapale u profi odelo koje je nosio. Naravno da je jedno od njegovih prvih pitanja bilo „da li smo došli zbog fudbala“ i naravno da je jedno od prvih naših pitanja bilo „za koga navija“.

Ispostavilo se da je veliki navijač Totenhema i kada smo mu rekli da će nam prva destinacija na turneji biti Emirejts samo se nasmejao i nakratko ućutao – bio je to jasan znak.

Novo jutro donelo je ono što nas je pratilo tokom oba odlaska u London ove zime – sunčano vreme, a s obzirom na to da je kiša padala „samo“ kada smo išli na Engleska – Srbija i Nots Kaunti – Herogejt, jasno je da smo odlično prošli.

Temzilinkovim vozom, pa metroom od Kings Kros Sent Pankrasa do stanice Holovej roud stigli smo na 500 metara od Arsenalovog stadiona. Još toliko severnije u severnom Londonu je čuveni Hajberi, naselje po kom se zvao stari Arsenalov stadion na čijem mestu je već više od 15 godina stambeni kompleks.

Uskoro će biti 20 godina od poslednje utakmice tadašnjeg finaliste Lige šampiona na zdanju koje mu je bilo dom skoro vek. Poslednji gol dao je kralj Hajberija, Tijeri Anri, iz penala, za 4:2 protiv Vigana, što je bio njegov poslednji het-trik u omiljenom dresu.

Tada je poljubio Hajberijev travnjak, na čijem mestu je danas park luksuznog Hajberi skvera u kom se jasno vide istočna i zapadna tribina stadiona, preuređene u stambene objekte.

Kao svetski brend, jedini tim sa zlatnim peharom Premijer lige, učesnik finala Lige šampiona, Arsenal je morao da širi kapacitete. Do 1993. godine i Tejlorovog izveštaja, Hajberi je primao gotovo koliko Emirejts danas. Međutim, kada su mesta za sedenje postala obavezna, kapacitet je gotovo prepolovljen, a klub veličine Arsenala dugo je kaskao za konkurencijom sa severa Engleske ili Evrope. Proširenje nije bilo moguće, sa sličnim problemima u moderno doba muku muči i Čelsi, pa je rešenje bio novi, moderni stadion.

Emirejts je, jasno je, dobio ime po sponzoru, svetskom avio-brendu, i do danas je balast kluba, koji je, ipak čuvajući istoriju i tradiciju kroz krupne stvari i detalje, došao do toga da otvorenih očiju sanja prvu titulu u novom domu.

Do njega smo stigli Hornsi roudom, ulicom koja odiše Arsenalom i koja vam, kako joj se bliži kraj, otkriva pogled na ogroman stadion na platou. Kod malog kružnog toka scena je filmska, sa crvenim dabl dekerom, kolosalnom zapadnom tribinom i „The Armoury-em“ iznad kog piše ARSENAL.

Plato ispred stadiona je savršen, sređen, a pošto smo stigli u jutarnjim satima imali smo ga praktično za sebe. Na njemu pločice sa imenima navijača i dodir klase – klupe sa istaknutim ličnostima iz klupske istorije i velikanima koji su bili vezani za „tobdžije“ na različite načine.

Prvi utisak je bio sjajan, to je u svemu važno. Naredni takođe – stadionska tura počinje prolaskom kroz „The Armoury“, šop koji je u skladu sa svime – prostran, moderan, bogat i naravno skup.

Svemu je, da bi užitak bio potpun, falilo ljudsko lice – modernizacija ne donosi automatski samo dobro, pa smo na stadionu jednog od najvećih engleskih timova dobili uređaj za „self-guided“ turu – slušalice i mali gedžet na kom birate prostorije i priče o onome što vidite, kao što je slučaj u muzejima umetnosti u svetu.

Previše je istorije bilo na Hajberiju tokom 93 godine fudbala na njemu, pa i ulazak u direktorsku ložu odiše njom. Mermer, stari pehari i slike uvod su u hodnik ispred „Dijamantskog kluba“. U njemu su biste trenerima revolucionarima, Herbertu Čepmenu i Arsenu Vengeru, i klupskoj legendi Kenu Frajeru.

Po ulasku u „Dijamantski klub“, prostor za one sa skupljim kartama, prvo vidite još jedan omaž Hajberiju, veliki sat koji ga je krasio stoji na zidu unutrašnjosti „Vest stenda“ i čini najluksuzniji prostor na tribini još više posebnim. Ipak, nešto još dragocenije od toga videli smo kasnije u istoj prostoriji.

Repliku sata možete da vidite i po izlasku na „Vest stend“, odakle se pruža pogled na crveno more tribina. Na „Ist stendu“ prekoputa je veliki simbol kluba, beli top, sa desne strane popularni „Klok end“, koji nosi ime po satu, a sa leve strane „Nort benk“, još jedno podsećanje na Hajberi. Posebnost tribina je nepravilni oblik linije na njihovom vrhu, koja daje utisak talasa.

Crveno more je izbledelo vremenom – stolice su spremne za zamenu, a uskoro se očekuje da će ih biti mnogo više od trenutnih 60.704 – u planu je proširenje, ali i formiranje sektora za „sigurno“ stajanje, čime u crvenom delu Londona veruju da mogu da poboljšaju atmosferu. Naravno, planirano je poskupljenje sezonskih karata, petu godinu zaredom.

Presvučena sedišta direktorske lože iskoristili smo da upijemo energiju ogromne fudbalske arene i vedrog neba iznad nje, a po povratku u unutrašnjost „Dijamantskog kluba“ zabljesnuo nas je još jači sjaj. Na putu ka stepeništu koje vodi u tunel za igrače ugledali smo zlatni pehar Premijer lige, relikviju uspeha koju ima samo Arsenal.

Sezonu 2003/4 Vengerova mašinerija završila je bez ijednog poraza, a niz je produžen i u narednu sezonu, sve do 49 utakmica – „half century“ sprečio je najveći, pravi rival, Mančester junajted u oktobru 2004. godine.

To je bilo dovoljno, tu smo mogli da završimo turu.

Ipak, nastavili smo dalje, do svlačionica i terena. Novim hodnikom stigli smo do tunela kroz koji izlaze igrači. Moćan, moderni brending, uz audio-vizuelne efekte, čini poseban doživljaj. Svemu, međutim, fali neko ko može da odgovori na milion pitanja koja naviru. Znate li da je Arsenal prvi klub koji je koristio beli fudbal?

Izlaz na teren sjajan je doživljaj. Ima nešto u bojama. Zeleni, savršeni travnjak, crvene tribine i plavo nebo iznad njih perfektna su kombinacija. Možete zamisliti kako je gledati fudbal u tom ambijentu. A kako je tek biti na klupi ili istrčati na teren koji je u trenutku naše posete bio netaknut 15 dana, pošto je Arsenal bio u seriji gostovanja, pa je usledila reprezentativna pauza.

Gostujuća svlačionica nije imala dodir klase poput Čelsijeve. Prazan prostor, uredan i prostran, mesto u kom biste poželeli da budete gost, a domaća svlačionica je mesto zbog kog biste bili ponosni što ste domaći tim.

Najveća u kojoj sam bio, sa ogromnim grbom na podu i prostorom za sedenje za članove dva cela tima. Pored su prostorije za masažu i hladnu kupku, kao i soba Mikela Artete. U njegov prostor mogli smo samo da provirimo, dovoljno da vidimo prostoriju u kojoj biste mogli bez problema da provedete dan, udobnu garnituru, veliku trenersku tablu, aparat za kafu i nekoliko piva i flaša vina u frižideru.

Sve na stadionu je predimenzionirano, gotovo američki megalomanski, ali ponovo sa ukusom i merom velikog kluba. Drugačije nije ni kada je u pitanju pres sala – broja sedišta, nagiba i ambijenta amfiteatra ne bi se postidele bioskopske sale.

Kroz podzemni parking, kroz koji smo došli do „Vest stenda“, vratili smo se nazad u šop, a nakon dobrog poluvremena u njemu napustili smo stadion i krenuli u obilazak okoline. Znali smo da imamo šta da vidimo. Statue klupskih legendi, Tijerija Anrija i Denisa Bergkampa na dva kraja, a potom trenera koji je menjao istoriju u Hadersfildu tokom 1920-ih godina, zatim i u Arsenalu, verovatno osobe koja je napravila najviše da klub bude svetski brend, Herberta Čepmena.

Kružeći oko stadiona pratite jasno isplanirane grafite koji predstavljaju fudbalere koji su pisali svoju priču u crvenom i belom, uz njihove citate ili moćne poruke o njima. Nakon Čepmena stiže vas statua gospodina Arsenala, Tonija Adamsa, čoveka koji je celu karijeru posvetio londonskom topu i koji je bio spona starog i modernog Arsenala.

Baš tu sreli smo, a neki od nas su upoznali Džulijana Morisa, čoveka koji je postao počasni član Skaut sporta.

U želji da budemo efikasni i stignemo na prvu pintu piva u gradu, požurio nas je da vidimo statuu Arsena Vengera, a mi smo ga ugurali sa nama u klupski muzej. Šteta bi bilo da takva fudbalska enciklopedija ne vidi slagalicu Arsenalove istorije.

„Karta“ za muzej su slušalice koje smo dobili na početku i možda je, verovali ili ne, najmanje impresivan na celoj turi. Ili smo prosto bili previše „žedni“.

Naučili smo da se kaže Vulič, ne „Vulvič“ Arsenal, i čuli priču o njegovoj selidbi u severni London, stvaranju velikog kluba pod vođstvom Ser Henrija Norisa, koji je preko veza stečenih tokom aktivnosti za vreme Prvog svetskog rata izgurao Totenhem iz igre za ulazak u Prvu diviziju, u korist svog Arsenala u koji je doveo Čepmena.

Veliki inovator i ekscentrik po dolasku na Hajberi 1925. godine kazao je da će „ovo napraviti najvećim klubom na svetu“. Od njegove prve šampionske krune 1931. godine, Arsenal nikada nije čekao na titulu ovoliko dugo.

Iz muzeja zaputili smo se ka metro stanici Arsenal, jedinoj koja nosi ime po fudbalskom klubu. Ka njoj smo prošli pored spomenika Kenu Frajeru, počasnom predsedniku kluba, koji je od svoje 12. godine, kao kurir, bio član crvene porodice. Koliko je važna ličnost u pitanju govori i to što, da biste došli do Hajberija, morate preći preko pešačkog mosta koji nosi Frajerovo ime.

Sa mosta, pa ulicom Dejton Park, stižete u Gilespi roud, po kom se metro stanica zvala do 1932. godine, kada je dobila ime u čast Arsenala, kluba čiji je stadion bio udaljen samo 200 metara. Zanimljivo je da je i pariški metro imao stanicu Arsenal, nevezano za sami klub, a još zanimljivija je veza Arsenala i Francuza.

Silazak u londonski „tube“ bio je početak sjajne Skautove priče u Engleskoj, kroz koju smo zajedno obišli šest stadiona, uključujući onaj najstarijeg profesionalnog kluba na svetu, londonskog i notingeamskog prvaka, dom reprezentacije Engleske i Vimbldona.

Putopisni serijal bez previše rigidnog koncepta, sa dosta putovanja „napred-nazad“, zaključujemo pričom o koraku Arsenala koji ga je skupo koštao. Stadionu zbog kog je Arsenal ostajao bez legendi i ordenja, ali na kom nikada nije zaboravio istoriju i dom i na kom svakog trena čeka berbu plodova žrtve i ulaganja.