Skaut sport u Engleskoj: Nots Kaunti – najstariji profesionalni fudbalski klub na svetu

„The world's oldest professional football club – Proud founding members of the Football League“ – moćne reči na velikoj tabli na kojoj je i grb Nots Kauntija dočekaju vas kada prođete kroz kapiju između zapada i juga Medou Lejn stadiona, na samom kraju „Derek Pejvis stenda“, bliže reci Trent. Moćnije od toga, ili možda neverovatnije, bilo je ono što je nas dočekalo ispred hotela i hotelske sobe.

Igrom slučaja smeštaj smo bukirali na mestu istorije – hotel „Merkjur“ u kom smo odseli nalazi se u zgradi najstarijeg hotela u gradu, „The George IV Family Hotel and Posting House“, koji postoji u centru Notingema nešto više od dva veka. Njegovi gosti bili su Lord Bajron, Čarls Dikens, Elizabet Tejlor i Ričard Barton, a u podzemlju se nalaze srednjovekovne pećine kojima se, kažu, kretao i sam Robin Hud.

Sve nas to nije fasciniralo koliko vest da je 1862. godine baš na tom mestu formiran Nots Kaunti, a naša soba broj 102 prostor je u kom je nastao najstariji profesionalni klub na svetu. Uverili smo se u to zahvaljujući tabli koja je postavljena 2012. godine, povodom 150 godina postojanja kluba, na zidu uz sama vrata sobe. Ako ikada krenete u posetu Notingemu, eto preporuke!

To je soba kojoj bismo dali sedam zvezdica, ali ne zbog luksuza – čak je prilično skromna – već zbog dodira istorije i priče koju decenijama piše crno-belim bojama. U tom tonu je i sam enterijer, sa klupskim simbolima: na zidovima su fotografije, dresovi, isečci iz novina, čak i dve svrake, ptice sa grba, koje u paru donose sreću, kažu stihovi engleske tradicionalne pesme.

Priču o sreći i razlogu zašto su na grbu dve svrake, ili Magpies, kako u Engleskoj i zovu tim Nots Kauntija, ispričao nam je čovek koji je mnogo puta sam doneo sreću navijačima Kauntija – najbolji strelac u klupskoj istoriji, Les Bred, rođen nedugo posle Drugog svetskog rata.

Strelac koji je na više od 400 utakmica sa grbom Nots Kauntija dao 136 golova danas je vodič stadionske ture kakvog samo možete poželeti. Sa 78 godina zrači posebnom harizmom, a kažu da je takav bio i na terenu krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina, osim što je bio snažan i izuzetno opasan kod centaršuteva.

Na grbu Nots Kauntija dve svrake šire krila stojeći na fudbalu – tako je od 1986. godine, teškog perioda za drevni klub, koji je godinu ranije ispao u Treću diviziju, a prema legendi, na dizajn grba uticalo je sujeverje.

Po folklornoj engleskoj pesmi, uspavanki za decu, kada vidite jednu svraku, čeka vas loša sreća, a dve donose radost – „One for sorrow, two for joy…“ I tako su na grbu uparene svrake, po kojima igrači i navijači nose nadimak, zbog boja, baš kao i Njukaslovi. Nekada su Nots Kaunti zvali „The Lambs“ i „The Lacemen“ – „jaganjci“ i „majstori čipke“. Prvi nadimak bio je ironija na grubi stil igre Nots Kauntija i inspirisan je notingemskom bandom iz 19. veka, a drugi je nastao jer je Notingem bio svetski centar za izradu čipke u doba industrijske revolucije.

Match nights at Meadow Lane 🖤 pic.twitter.com/kPJ4xgAt3l

— Notts County FC (@Official_NCFC) December 9, 2025

Današnji crno-beli „jaganjci“ nemaju narav igrača koje su zvali po pripadnicima grupe predvođene Vilijamom Tompsonom, bokserskom legendom iz 19. veka, poznatim pod nadimkom Bendigo i majstorom golorukog pesničenja. Članovi četvrtoligaša danas više „vezu“ na terenu i nadaju se povratku u Ligu 1 nakon decenije čekanja.

Taj teren videli smo izbliza, zagazili na tepih Medou Lejna, koji je dom Nots Kauntija od 1910. godine. U pitanju je savršeni hibridni travnjak koji se u tmurnom i kišovitom ambijentu Midlendsa „sunča“ modernom tehnologijom – LED svetlima koja pomažu boljem rastu trave.

Sve to je korak ka poboljšanju infrastrukture i uslova za napredak, a naredni je ugradnja podzemnog grejanja vrednog više od milion funti, što je simbol nastavka uspona kluba pod vođstvom danskih vlasnika. Danas su, dakle, obezbeđeni vrhunski uslovi za nivo fudbala u Ligi 1, a pre desetak godina rast trave u Nots Kauntiju ubrzavali su lampama konfiskovanim sa farmi kanabisa širom Notingemšira.

Vratimo se spoljašnjosti stadiona – tabla sa velikim natpisom sa početka teksta nije jedina impresivna stvar na glavnoj tribini, „Derek Pejvis stendu“. Njen zid prošaran je pločicama koje postavljaju odani navijači, naslednici porodične tradicije, koji u istorijsku slagalicu Nots Kauntija ugrađuju i svoje lične deliće.

Među njima je i čovek koji je bio naša veza sa Notingemom i Nots Kauntijem, Džulijan Moris, koji od 1975. godine fanatično prati „svrake“ i gotovo nikada ne propušta utakmice, širom Ostrva i na kontinentu.

Upravo nas je Džulijan povezao sa Lesom Bredom, čovekom kog je kao dečak gledao u najboljim golgeterskim sezonama. Gospodin Bred je, mimo svog rasporeda, došao na stadion da nas provede kroz istoriju, a turu smo počeli u hodniku koji je imao toplinu doma, kao i sve u unutrašnjosti Medou Lejna.

Po ulasku pažnju nam je zaokupila zastakljena vitrina sa peharima. Među njima nije bio jedini veliki trofej u istoriji Nots Kauntija – FA kup iz 1894. godine. On zapravo i ne postoji, pošto je godinu kasnije ukraden u Birmingemu i, prema priznanju pljačkaša, istopljen u kovanice. Replika Nots Kauntijevog trofeja nalazi se u Nacionalnom fudbalskom muzeju u Mančesteru.

Poslednjeg dana marta 1894. godine „svrake“ su, predvođene Džimijem Loganom, pobedile Bolton Vonderers 4:1 u Liverpulu, a Logan je na Gudison Parku ispisao istoriju takmičenja – škotski napadač postigao je het-trik u finalu, što su uspela još samo dvojica fudbalera, a niko od Blekpulovog golgetera Stena Mortensena 1953. godine.

Today marks the 130th anniversary of our FA Cup victory 🏆

A hat-trick from Jimmy Logan, along with a goal from Arthur Watson, consigned Bolton Wanderers to a 4-1 defeat at Goodison Park on 31 March 1894.

Notts: George Toone, Fay Harper, Jack Hendry, Charlie Branley, David… pic.twitter.com/y7cZn4O2YZ

— Notts County FC (@Official_NCFC) March 31, 2024

Loganova sudbina je tragična, ali odnos navijača Nots Kauntija prema klupskoj ikoni još je jedan putokaz kako treba voleti klub.

Dve godine nakon istorijskog trenutka u dresu Nots Kauntija, sa svega 25 godina, Logan je preminuo od posledica upale pluća. Zdravstveni problemi za Škota počeli su nakon gostovanja Njuton Hitu, današnjem Mančester junajtedu, za koje je njegov tadašnji tim Lafboro izgubio dresove, pa su igrači po jakoj kiši igrali u običnoj odeći i nakon poraza 2:0 krenuli na put ka kući dug 100 milja.

U maju 1896. godine, tadašnji škotski reprezentativac sahranjen je na groblju u Lafborou, na neobeleženom mestu za siromašne. Tek 2016. godine navijači Nots Kauntija postavili su spomen-ploču u čast čoveka koji im je doneo najveći pehar u istoriji.

Džimijeva sudbina kao da oslikava tešku istoriju Nots Kauntija, ali je i simbol vernosti navijača i ljubavi prema svim delovima notingemskog velikana.

U skromnoj vitrini sa peharima ističe se trofej Anglo-italijanskog kupa, takmičenja koje je od 1970. do 1996. godine okupljalo engleske i italijanske drugoligaše. Nots Kaunti ga je osvojio u finalu na Vembliju 1994. godine protiv Askolija, tima za koji je igrao Oliver Birof. Bio je to sudar crno-belih timova, ali sa drugim italijanskim velikanom Nots Kaunti ima posebnu vezu.

Dobro je poznato da su Kaunti i Juventus bratski klubovi, kao i da je „stara dama“ prešla sa roze na crno-belu garnituru zahvaljujući klubu iz Notingema početkom prošlog veka. Stoga je na otvaranju današnjeg Alijanc stadiona 2011. godine gostovao upravo Nots Kaunti u Torinu, a osam godina kasnije Anjeli je ponudio pomoć prijateljima u teškoj situaciji, u trenutku kada je Nots Kaunti ispao u peti rang takmičenja. Zbog sponzorskog ugovora sa Pumom, na Medou Lejnu nisu mogli da prihvate donaciju iz Torina u vidu Adidasovih crno-belih dresova, ali gest Juventusa ostaje važan – u Torinu nisu zaboravili uspehe do kojih su došli u Kauntijevim bojama.

Na spratu nas je dočekao zid sa klupskim legendama – jedna je još uvek među nama. Les Bred nam je ispričao načine pripreme za mečeve, opisao borbu sa snažnim i na sve spremnim štoperima, u uslovima koji su danas nezamislivi.

Na fotografijama u prirodnoj veličini, oko Bredove, videli smo i istorijske ličnosti kluba – Tomija Lotona i Džekija Suela, a preko puta fotografiju jednog od najvoljenijih i najboljih trenera koje je Nots Kaunti imao, Džimija Sirela.

Čovek poznat po rečenici: „Pitaj bilo koje dete šta zna o Nots Kauntiju i reći će ti da je to najstariji klub na svetu, ali kada završim posao ovde, znaće mnogo više“, u tri navrata bio je na klupi stadiona čija istočna tribina nosi njegovo ime od 1993. godine. Baš kao u što Brajan Klaf ima svoj dio stadiona Notingem Foresta. Njihov zajednički Mural nalazi se na obližnjoj zgradi na obali reke.

Džimi Sirel preminuo je 2008. godine, upravo u gradu u kom se, u blizini Medou Lejna, nalazi njegova statua zajedno sa još jednom legendom, Džekom Vilerom. Omiljen među „svrakama“, od kada je 1957. godine stigao u Nots Kaunti, nije propustio nijednu utakmicu prvog tima.

Viler je bio trener, skaut, kratko i menadžer, imao je doživotnu člansku kartu i mesto u direktorskoj loži, a po njemu se danas zove salon za goste sa skupljim kartama, namenjen onima koji žele ekskluzivnije iskustvo na dan utakmice. Ulaznice za taj užitak kreću se od 60 funti, dok bi vas poseta luksuznijem direktorskom salonu i loži „Klub 1862“ koštala 10 do 20 funti više.

Ove „pre-match“ prostorije, kao i direktorske kancelarije, nalaze se na „Derek Pejvis stendu“, glavnoj tribini, koja nosi ime po nekadašnjem prvom čoveku kluba koji je vratio Nots Kaunti u najjači rang engleskog fudbala, uoči početka ere Premijer lige. Prosto je neverovatno da se na ovom mestu u eliti igralo samo 11 sezona, od ukupno 30 koliko je Nots Kaunti proveo u Prvoj diviziji i Fudbalskoj ligi, kao i da se pre samo tri sezone igrao non-league fudbal.

Sa divne terase zapadne tribine pogled se pruža na „Kop“, gde smo narednog dana, na utakmici sa Herogejtom, stajali i pevali zajedno sa zaljubljenicima u najstariji profesionalni klub na svetu. Karta za meč Lige 2 bila je 22 funte.

Preko puta je „Džimi Sirel stend“, sa prepoznatljivim trouglom po sredini, koji stadionu daje šmek pravog engleskog. Ta tribina namenjena je uglavnom gostujućim navijačima, a nasuprot Kopa nalazi se tribina „Hajdn Grin“, idealno mesto za uživanje u ambijentu sa pogledom na ostatak stadiona, čiji je kapacitet gotovo 20.000 sedišta.

U okviru ture posetili smo i svlačionice. Domaća je takva da iz nje teško možete izaći ravnodušni, uz motivacione poruke na zidovima i jasno istaknuta pravila ponašanja. Prilično moderna, sa nešto manjim, ali vrlo prijatnim klupama, koje su veoma blizu jedna drugoj, u formi nezavršenog kruga. Na mestima su bili spremni dresovi za igrače, uz kapitensku traku za nekadašnju nadu Aston Vile, Džejkoba Bedoa. Spremnog za terapiju u toplo-ledenoj kupki sreli smo i napadača novajliju, novog miljenika navijača, Metjua Denisa, koji će kasnije postići gol za bod protiv Herogejta, kao i talentovanog fudbalera na pozajmici iz Totenhema, vezistu Tajriza Hola.

U gostujućoj svlačionici situacija je drugačija – poprilično je jednostavna i hladna, poput onih u školskim salama. Prema rečima Lesa Breda, nedavno je bila još manja i neprijatnija, jer je želja nekadašnjeg trenera, igračke legende Boltona, Njukasla i Vest Hema, Kevina Nolana, bila da se gosti ne osećaju ugodno. Ipak, klub je morao da je proširi kako bi ispunila standarde Engleske fudbalske lige.

Kroz tunel Medou Lejna ka travnjaku su izlazila brojna velika imena, kako igračka, tako i trenerska. Od Sirelovog doba klub su vodili EFL velikani poput Nila Vornoka i Sema Olerdajsa, a uz Nolana i veliki premijerligaški fudbaleri kao što su Pol Ins ili Hari Kjuel.

Danas, uz podršku, ideje i konkretne poteze braće Aleksandra i Kristofera Redica, danskih entuzijasta koji su 2019. godine preuzeli klub i izvukli ga iz petog ranga fudbala, sa mladim trenerom Martinom Petersonom, „crno-beli“ ciljaju povratak u Ligu 1 nakon deset sezona.

U klubu u kom je uvek burno, ali u kom je ljubav prema grbu veća od svega, sve to možete da osetite – paradokse, tugu zbog teških decenija potrage za povratkom u društvo u kom je, po logici stvari, mestu najstarijem profesionalnom klubu. Netrpeljivost prema mlađem, ali mnogo uspešnijem, ponovo premijerligaškom komšiji koji je tik preko reke, ali i gordost i ponos na učinjeno u vreme kada je fudbal nastajao i polako preuzimao primat nad kriketom i šintijem u 19. veku.

I kako onda da ne zavolite Nots Kaunti i da ga ne počnete pomno pratiti iz kola u kolo? Da se ne radujete retkim prenosima, golovima Metjua Denisa, Gabonca Džate i saigrača? Da se ne ljutite na golmana Kelea Rosa zbog nesigurnosti ili ne žalite za ispuštenim prilikama u derbiju sa Volsalom, da ne budete razočarani zbog teškog poraza u Česterfildu?

Vaši Skaut nisu ostali imuni, a poseban znak dobili smo po povratku sa stadionske ture u hotel, videvši sobu 102. Kako onda da pomislimo da je sve puka slučajnost ili da je priča o dve svrake samo sujeverje? Mada, još uvek one nisu donele radost u koju na Medou Lejnu veruju da ih čeka.