Skaut sport u Engleskoj: Džulijan Moris – Uvek prati! Nikada ne prestaj da pratiš!

Tokom fudbalskog putopisa iz Engleske, u kojem smo vas odveli na Vembli, ali i na kultna mesta u Notingemu, često smo spominjali ime jednog čoveka. Džulijan Moris bio je naš domaćin i vođa na engleskoj turneji na koju smo pošli na inicijativu grupe njegovih prijatelja iz Crne Gore i Srbije. U engleskim pabovima, tokom predugih šetnji u atletskom ritmu koji je sam Džulijan diktirao, i na stadionima, prosto smo ostali očarani njegovom iskrenom ljubavlju prema Nots Kauntiju.

Nakon naše novembarske zajedničke priče Džulijan je postao jači za još nekoliko drugara sa Balkana, još nekoliko navijača Partizana, jednog Crvene zvezde kog je prihvatio uprkos tom „smrtnom grehu“, pa je na više brojeva nego lane ove godine poslao čestitku za Božić, sedmog januara, i dobio više poruka sa +381 i +382 brojeva nego lane za katolički Božić.

Komunikacija je postala iskrena, dublja od kurtoaznih čestitki, svi su makar zvezdicom označili Nots Kaunti na aplikacijama za rezultate, da bi pratili dešavanja na Medou Lejnu i kako bi mogli da navijaju za povratak „svraka“ u treći rang engleskog fudbala.

Upravo je Džulijanova iskrenost, često surova, ponekad bolna, na ivici uvrede, ono što je kupilo sve. Jer srdačno nas je dočekao, kao stare prijatelje, i potrudio se da osetimo sve čari njegovog života kao navijača. Dobro, ne baš sve, jer bilo je svega i svačega u višedecenijskom stažu.

Džulijan živi u gradu u kom je odrastao, Notingemu, a najveće ljubavi su mu Nots Kaunti, porodica, pivo, fudbal i Engleska, ne obavezno tim redom. U životu je bio i panker i rejver, danas je porodični čovek, koji održava kontakt sa svojim merakom kroz fudbal i putovanja, često u kombinaciji.

Obišao je oko 90 zemalja, često prateći fudbal, iako priznaje samo Nots Kaunti i Englesku. Mundijal na zapadu narednog leta biće mu deveti u životu, prvi u Americi, jer se Engleska nije kvalifikovala 1994. godine, a Džulijan je bio među navijačima „tri lava“ na ostalih osam svetskih prvenstava, počev od Italije 1990. godine. U Italiju je putovao da bi gledao „svrake“ sa Juventusom ili Askolijem, a „Gordi Albion“ je imao Džulijana Morisa kao navijača na 10 Evropskih prvenstava.

Stalo mu je do istorije i tradicije, što potvrđuje i predanost Nots Kauntiju, za koji je spreman sve da da.

„Moja porodica je oduvek navijala za Nots Kaunti. Od kasnih 1880-ih godina, do tada sam uspeo da ispratim priču da smo navijali za Nots Kaunti. Dakle, skoro od samog početka kluba, 1862. Moja prabaka je rođena 1883. godine i znam da je njen otac podržavao Nots Kaunti i to je bilo nešto što si morao da poštuješ. Rečeno ti je da navijaš, ali si srećan što ti je rečeno da navijaš baš za Kaunti“, počeo je svoju priču, uz ko zna koji staut tog dana.

Na pitanje da li voli još neki klub osim Nots Kauntija odgovorio je kao iz topa.

„Nikog. Zapravo volim Partizan“, setio se brzo, a morao je, pošto smo razgovarali baš u „Partizan taverni“, pabu čiji je vlasnik Toni Perkins, takođe navijač Nots Kauntija i veliki ljubitelj Partizana. Tonijeva veza sa Partizanom traje od devedesetih godina i meča omladinaca dva kluba na turniru u Rijeci. Džulijanova je kraća, ali prisnija.

„2011. godine bio sam u Crnoj Gori da gledam reprezentaciju Engleske. Upoznao sam neke ljude u Podgorici koji navijaju za Partizan – Nika, Dražena, Vlada, Borka, Mirka koji navija za lokalni tim u Podgorici. Tada smo postali prijatelji i uz njih počeli smo da pratimo Partizan. Kada sam ih upoznao u Podgorici 2011. godine, rekao sam da je Toni iz Notingema navijač Partizana. Od tada smo prijatelji do danas.“

U Crnoj Gori to gostovanje Engleske 2011. godine pamte po velikom remiju 2:2 i golu Andrije Delibašića, baš Partizanovca koji je proleto dobio besmrtni status.

Džulijan i njegovi prijatelji imali su nezaboravne trenutke, uprkos kišovitim oktobarskim danima i rezultatu koji nije bio idealan, pa su se u Crnu Goru vraćali više puta, a u Beograd putovali da vide Partizan.

„Zašto sam zavoleo Crnu Goru? Prava je. Nije neko fensi mesto, kao Pariz, Madrid, Barselona... Bio sam u oko 90 zemalja. Svidela mi se Crna Gora jer je normalna. Nije kao ostala mesta u koja idemo. Crna Gora i Podgorica su pravo mesto. Stvarni ljudi koji vode stvarne živote. Beograd mi se sviđa, ali prošli put kada sam bio bio je previše skup. Skuplji od Notingema. Ali sviđa mi se Beograd. Zato se nadam da će, kada naredni put dođem u Crnu Goru, pivo ostati jeftino“, našalio se na račun jedne od ključnih prednosti Crne Gore – višestruko jeftinijeg piva nego u Notingemu, a bogami i Beogradu.

Kao i Beograd, Notingem je podeljen na crni i crveni deo. Kao i Partizan, Nots Kaunti ima večitog rivala u crvenom, koji je nekadašnji evropski prvak i trenutno je u boljoj poziciji u odnosu na „crno-bele“. Džulijan „šumare“ zove „red dogs“ i prezire tu boju. Kombinacije na dresu i grbu bile su presudne i kod simpatija ka Partizanu.

„Naravno. Neću navijati za tim koji igra u crveno-belom... ili u crvenom.“

Uspeh privlači, svestan je toga i ponosni Džulijan, a još više ponosnim čini ga činjenica da ljubav prema Kauntiju raste uprkos teškim danima koji predugo traju, dok je Forest ponovo u Evropi.

„Notingem je danas više crveni grad, ali u poslednjih pet godina naša podrška je sve veća, udvostručena je. Od proseka od pet hiljada navijača porasla je na 10–11–12 hiljada u poslednjih par godina i mnogo mladih ponovo navija za Nots Kaunti“, iznosi podatke i u svom stilu, šmekerski dodaje: „Mislim da je stvar sledeća: deca žele da gledaju fudbal, za Forest je teže doći do karata, a imaju sreću da je drugi tim za čije mečeve mogu doći do karata najveći tim.“

Priča o Kauntijevom statusu kao najstarijem profesionalnom klubu često izaziva zabune. Ta titula kluba sa reke Trent kod Džulijana izaziva posebne emocije.

„Ludački sam ponosan na to. Postoje manji, četiri ili pet amaterskih timova koji tvrde da su stariji. Možda samo jedan to može da potvrdi – to je Šefild FC. Ne Junajted, ne Venzdej, to su drugi klubovi. Ovo je Šefild FC. Postoji još jedan klub u Šefildu, zove se Halem, ali oni su imali pauzu od godinu i nemaju kontinuitet. Postoji Krej Vonderers u Londonu, ali nikada nije dokazan status najstarijeg. U severnom Notingemširu postoji tim koji se zove Vorksop Taun. Oni tvrde da su nastali 1861 – ne mogu to da dokažu. To su amaterski timovi koji nisu bili profesionalni, nikada nisu igrali u Fudbalskoj ligi, uvek u nižim ligama. Mi smo, dakle, najstariji klub koji ima profesionalni status i koji je igrao Englesku ligu 1888. godine.“

Nots Kaunti je broj jedan kod Džulijana. Kaže da pitamo njegovu suprugu i ćerku da nam to potvrde. Kada je reč o fudbalu, Engleska je broj dva.

„Nots Kaunti je na prvom mestu. Engleska na drugom. Ali redovan sam na utakmicama Engleske. Pratim je od 1988. To je nešto što sam oduvek radio i samo sam nastavio. Zanimljiva su uvek gostovanja. Domaće utakmice su smeće, ali gostujuće su uvek dobre“ – jasno vam je kakav je to čovek.

Gostovanja su nešto posebno u kalendaru Džulijana i ekipe. Najzabavnija su ona van Engleske, a posebno zanimljivo bilo je pre tridesetak godina u Askoliju, na Anglo-italijanskom kupu. Prepričao nam je doživljaj koji potvrđuje da, trezan ili pijan, najviše voli crno i belo.

„Bio sam na odmoru tokom leta i vratio sam se na samom početku fudbalske sezone. Bila je to prva utakmica u sezoni i ljudi su se pitali: ‘Idemo li u Askoli? Ko ide u Askoli?’ Nisam imao pojma. Igramo sa njima naredne sedmice i klub je organizovao put. Sve je koštalo oko 400 funti.“

Brzo se raspitao o mogućnosti da bude deo grupe navijača koja putuje sa ekipom, ali su sva mesta, celih pet za Nots Kaunti, bila bukirana. Ne i za ostale klubove, Derbi i Stouk, pa je jedno njihovo ugrabio Džulijan.

„Bilo je leto, avgust, ali padala je kiša. Engleska... A ja u šortsu. Ušao sam u autobus sa igračima, a trener Mik Voker me pogledao i pitao: ‘Ti se nadaš suncu?’, jer sam nosio šorts, a u Notingemu je padala kiša. Rekao sam mu: ‘Idemo u Askoli, na jadransku obalu u avgustu, debeli gade! Naravno da se nadam.’“

Na gostovanju, osim utakmice, najvažnije je pivo.

„U hotelu smo bili sa igračima, pili smo to veče. Igrači nisu, ali vlasnik jeste i svi ostali, a stigla je još jedna grupa navijača koja je putovala odvojeno. Sledećeg dana opet na pivo, pili smo ceo dan, stigli smo na stadion, a ja sam jedva mogao da vidim. Bio sam baš pijan. Nekih pedesetak navijača Nots Kauntija pevalo je ‘Nots Kaunti, Nots Kaunti’. Ja sam se drao i psovao i sve što ide uz to. Nakon nekih pola sata oči su počele da mi se otvaraju kako sam postajao trezniji i pomislio sam: ‘Drejper? Zašto nosi plavi dres?’ Još sam daltonista, pa nisam mogao ni da razaznam boje. Tada sam shvatio da jeb*ni Askoli igra u crno-belom, a mi u ovim ‘tartan’ dresovima, koje nisam video do tada, jer je tek počela sezona. Navijao sam za pogrešni tim celih pola sata!“

Tada nam je bilo jasno koliko je bitna crno-bela boja, boja koju zahvaljujući Kauntiju nosi i Juventus. U svemu još jasnije nam je bilo koliko je sve u Džulijanovom sistemu vrednosti daleko od Nots Kauntija. Partizan jeste važan zbog boja, ali najpre zbog poštovanja prema prijateljima kojima je u srcu.

„Pratim utakmice. Jedino što nisam posetio jeste Partizanova utakmica u gostima. To želim da uradim. Gledao sam Partizan u Evropi – u Škotskoj i u Engleskoj. Želim da posetim pravu utakmicu u gostima u ligi, normalnu utakmicu. U mom životu to su stvari koje radim sa Nots Kauntijem. Idemo na redovno gostovanje četvrte divizije u ponedeljak uveče ili utorak uveče. Ne ide toliko mnogo ljudi na te mečeve. Ali mi uvek idemo.“

„Imam izreku: Uvek prati! Uvek prati! Nikad ne prestaj da pratiš!“

Džulijan zaista nikada nije prestao da prati. Nots Kaunti i Englesku. Uvek je na Kopu kod kuće i u grupi, manjoj ili većoj, na gostovanjima. A sa Engleskom je prošle jeseni putovao i u Beograd i u Tiranu i u Rigu.

„Nastaviću da idem na fudbal dok ne umrem“, zaključio je osobenjak iz Notingema pre nego što je nazdravio pivom kao znakom za kraj priče i pitao šta se dešava na televizoru, jer nije bio previše zainteresovan za to što Partizan gubi od Asvela u košarkaškoj Evroligi. Koga u Engleskoj još zanima košarka?

Zahvaljujući Džulijanu Morisu, čoveku u šestoj deceniji života, ali sa dečačkim žarom u očima kada priča o programima sa mečeva Nots Kauntija i Barselone s kraja 19. veka ili o memorabilijama koje poseduje samo on i za koje je dao ozbiljan novac, shvatili smo šta je istinski navijač u Engleskoj. Onaj kome je stadion voljenog kluba dom, a navijači i igrači članovi porodice. Tradicionalista koji prezire hladno pivo i nalickane franšizne pabove.

Neki su uz njega čak zavoleli mlaki staut ili porter i lako se navikli na šmek kvasca starih engleskih krčmi. Sigurno je da bez Džulijana doživljaj na Ostrvu ne bi bio potpun.

Cheers, mate!