Kada je bio skoro pola veka star, Nots Kaunti konačno je pronašao svoj dom. Od osnivanja u srcu Robin Hudovog grada, 1862. godine, „crno-beli“ su gotovo 50 godina igrali na stadionu Notingemšir Kaunti kriket kluba. Tik pred veliki podstanarski jubilej „svrake“ su svile svoje gnezdo 1910. godine i preselile se preko reke Trent, u svoj današnji dom, Medou lejn.

Za svečano otvaranje gost je bio, zanimljivo, najljući rival, komšija preko mosta, Notingem Forest, a prvi meč odigran je 3. septembra 1910. godine. Rezultat je bio 1:1.

Zanimljivo, takođe 1:1 bilo je celih 115 godina, dva meseca i 12 dana kasnije, na prvom meču Skaut sporta na niželigaškim engleskim terenima.

Prvi preratni derbi na Medou lejnu gledalo je čak 27 hiljada navijača, a prihod od prodaje karata bio je celih 775 funti.

Na meču sa Herogejtom koji smo mi gledali, u 16. kolu Lige 2, nešto više od 10 hiljada ljudi bilo je na tribinama, što je pola kapaciteta modernog Medou lejna, koji i dalje ima dušu pravog engleskog stadiona.

Meč smo pratili sa vrha kopa, imali savršen pogled na dešavanja na travnjaku, na punu glavnu tribinu, „Derek Pejvis stend“, a na drugoj strani prilično prazan „Džimi Sirel stend“, rezervisan samo za tek stotinak gostujućih navijača.

Prekoputa nas bio je „Haydn Green Family Stand“, tribina iza gola koja ima sjajnu priču.

Ona je bila deo istorije Nots Kauntija pre selidbe na novu adresu. Nekadašnja tribina sa stajaćim mestima bila je prva na Medou lejnu 1910. godine, a preneta je brodovima preko Trenta sa Notingemširovog kriket stadiona. Iako stara decenijama, konstrukcija je stajala sve do 1978. godine, kada je zamenjena novom tribinom.

ZAGREVANJE

Tokom osamdesetih godina 20. veka, u centru Notingema, tada više od 100 godina stara crkva u ulici High Pavement pretvorena je u Muzej notingemske čipke. Po ovoj grani tekstilne industrije grad u srcu grofovije u Istočnom Midlendsu bio je svetski poznat.

Bogomolja koja je sagrađena 1876. godine na mestu kapele osnovane krajem 17. veka nije dugo bila mesto posvećeno istoriji tkanine po kojoj su se zvali i igrači i navijači Nots Kauntija. Tokom devedesetih godina preuređena je u pab i restoran, „Pitcher & Piano“, koji je bio naša baza pred polazak na utakmicu.

Verovatno u želji da nas impresionira, a u odsustvu Džulijana, značajno rezervisanijeg i tradicionalnijeg lika ekipe koja nas je dočekala u Notingemu, Patrik nas je odveo u jedinstven ambijent za popiti pivo. Spolja crkva, stara vek i po, a unutra moderan pab na nekoliko spratova, sa ogromnim šankom i bezbroj stolova i separea, ali sve u skladu sa istorijom i nekadašnjom upotrebom.

Hladno pivo, a da se pitao Džulijan takvo ne bi bilo, već bi pravo pivo bilo mlako, držano u bačvi na sobnoj temperaturi, bez CO₂ i hlađenja, pili smo gledajući vitraž sa prelaza iz 19. u 20. vek, koji ostavlja bez daha. Ovo mesto, ipak, nije bilo najfascinantnije na kom smo nazdravili i prosuli pivsku penu tog dana.

PRAVAC STADION

Bilo je to još jedno istorijsko mesto na turneji Skaut sporta u Engleskoj, a naredno je bilo u ulici Medou lejn, po kojoj se zove stadion Nots Kauntija. Do njega smo došli peške, nakon laganih 20 minuta hoda, tokom kojih smo preskočili „pre-match“ pintu u „Hutersu“. Američki lanac restorana, koji je najpoznatiji po konobaricama u kratkim narandžastim šortsevima, prosto se nije uklapao u priču o engleskom fudbalu, tako da – ne hvala.

Medou lejnu smo ovog puta prišli sa druge strane, bliže Kopu, do kog smo prošli pored starog hangara pretvorenog u novo mesto okupljanja navijača i način da klub zaradi. U pitanju je fan zona simboličnog imena „Nest“, odnosno gnezdo, u kom se redovno organizuju festivali i svirke.

Na gejtu smo bili pola sata pre početka meča i imali utisak da uveliko kasnimo. Međutim, kada smo skenirali karte, koje su inače bile po 22 funte, prošli kroz stare kapije, popeli smo se na poprilično praznu tribinu. Na njoj su bili pravi zaljubljenici u fudbal i iskreni navijači Nots Kauntija – klinci, ljudi, žene, starci, na čijim se licima mogla pročitati ljubav prema klubu, ali i patnja sa kojom se večno bore. Neki otkad znaju za sebe, neki i duže nego što su živi, kroz priče i iskustva svojih očeva i dedova. Nots Kaunti je samo 30 sezona igrao u najjačem rangu engleskog fudbala, a deca rođena posle početka osamdesetih godina te dane ne mogu da pamte.

Još teže je otkad je Notingem Forest predaleko, iako samo 300 jardi udaljen. Već četvrtu sezonu u nizu „šumari“ su u Premijer ligi, nakon 30 godina ponovo su u Evropi i osim tri sezone u Ligi 1 nikada nisu bili niže.

U moru specifičnih likova, koji su svi do jednog odevnim kombinacijama i aksesoarima pokazivali da im je srce „crno-belo“, uočili smo dvojnika Duška Ivanovića. Morali smo da ga upoznamo s tim da na kontinentu ima poznatijeg brata blizanca, legendu evropske košarke.

Tribina se uz tihi žamor popunjavala, uz pomoć veoma ljubaznih redara, a na terenu su dve polovine igrališta bile drugačije. Premalo gostujućih fudbalera se zagrevalo – legenda Herogejt Tauna, Sajmon Viver, koji od 2009. godine vodi tim, na raspolaganju je imao samo tri rezerve.

To nije sprečilo goste da hrabro uđu u meč.

KICK-OFF

Nakon svečanog izlaska, ispraćenog pesmom „Notingem, Notingem“ sa Kopa, osetila se prava euforija, izazvana dobrom pozicijom Kauntija na tabeli i serijom dobrih rezultata u Ligi 2.

Delovalo je da će „crno-beli“ to preneti na teren, ali desilo se suprotno. Stidljivi napadi na gol ispod „Haydn Greena“, nekoliko opasnih pokušaja, a pred poluvreme šok. Divna akcija gostiju, okomita lopta Džeka Morisa, na šesnaestercu atraktivna peta prekaljenog ofanzivca Džeka Malduna za vezistu Bena Foksa, nakon čijeg utrčavanja i pasa je mrežu Kauntijevog Holanđanina Kelea Rusa iz peterca zatresao Tom Karsons.

Sve engleske psovke koje smo ikada čuli otelotvorene su u liku nervoznih navijača Nots Kauntija, koji su, između ostalih, proklinjali i sopstvenog golmana – očigledno momak sa velikim iskustvom igranja na Ostrvu nije omiljen na Kopu.

Vrlo brzo nam je bilo jasno ko jeste – Metju Denis, pojačanje iz Karlajla, strelac šest golova do tog trenutka. Momku koga smo upoznali u svlačionici dan pred utakmicu pevalo se i ime i prezime, a ovacije je dobio kada je nakon sata igre zamenio krilnog beka Benetsa. Tada je na teren ušao i nekadašnji igrač Hal Sitija, Vil Džarvis, pa su njih dvojica, predvođena povratnikom nakon povrede, kapitenom Metom Palmerom, bili osovina napada domaćina.

„YEAH!“

Nakon brojnih pokušaja čuli su se uzdasi, ali i sve glasnija pesma, koja je nagoveštavala nešto dobro. Ceo Kop bio je kao jedno telo, koje je patilo nakon svakog promašaja Gabonca Alasana Džate i ključalo od besa nakon svake sudijske odluke u korist Herogejta – nebitno da li je bila ispravna ili ne.

Isto tako svi smo znali da prepoznamo i nagradimo trku, zalaganje, volju, junačko uklizavanje i požrtvovanost fudbalera Nots Kauntija, a sve je eruptiralo pred kraj.

Vil Džarvis probio se po levoj strani, iskoristio to što ga je čuvao Šon MekKulski, napadač Herogejta, jedina rezerva koja je dobila šansu na Medou lejnu, umakao mu i pao u šesnaestercu.

Prvo stidljivo „yeah…“, pa nakon zvižduka sudije Odlama glasno „YEAH!“, koje je izazvalo mali zemljotres. U dobrom, starom engleskom fudbalu nema VAR-a, pa su emocije ostale dobre, stare.

Loptu je uzeo Metju Denis, ne kapiten Palmer, ni snažni Džata, već 23-godišnjak iz Fulama, koji je od šeste do 20. godine bio član Arsenala. Tokom njegovog zaleta pokoji aplauz i uzvik podrške, a nakon što je prevario golmana Belšoa – eksplozija na stadionu, zajednički skok i još glasnije „YEAH!“. Bio je to 93. minut meča i najlepši trenutak naše engleske turneje.

Nije bilo vremena za preokret, iako su ga „svrake“ zaslužile, a u tom trenutku doneo bi im vrh tabele nakon kikseva Volsala, Svindona i Kembridža. Sve to komentarisali smo u hodu sa Englezima, u gužvi koja se velikom brzinom smanjivala. Starijim navijačima nije bio problem ni da poklone šal kao suvenir gostima iz Beograda, Podgorice i Kotora.

Odlazeći kao deo reke navijača čija se snaga mogla meriti kapacitetom protoka reke Trent, a ne zaboravimo da je reč o engleskom četvrtoligašu (koliko god Nots Kaunti bio veliki klub), shvatili smo koliko je naš deo Evrope daleko od ovakve priče. Ne samo po dugovečnosti ili organizaciji, već po istinskom shvatanju fudbala kao tradicije.

„ONE FOR THE ROAD“

I kao da nam istorije nije bilo dovoljno. Iako nas je čekao naporan put nazad na Balkan, morali smo na „one for the road“, što bi rekao naš drugar Patrik za oproštajno pivo, ili Aleks Tarner u istoimenoj pesmi Arctic Monkeys-a.

Za poslednjih par piva na Ostrvu pešačili smo pola sata do, navodno, najstarije krčme u Engleskoj, iako brojne u Kraljevstvu polažu pravo na tu krunu. Za pab, koji je potvrda koliko su Englezi maštoviti pri davanju imena mestima, nazvan „Ye Olde Trip to Jerusalem“, u Notingemu tvrde da je osnovan 1189. godine.

To je istaknuto i na fasadi zgrade naslonjene na zid Notingemskog zamka, na kojoj je odata i počast jednom od najvećih pesnika ikada, Lordu Bajronu.

Enterijer paba čini da poverujete da je tvrdnja o tituli najstarije krčme u Engleskoj zaista tačna – smešten je u pećinama, okićen replikama insignija dugovečnosti. Na pivo smo čekali u redu i vredelo je.

Nakon bezbroj emocija sa Medou lejna koje su bujale kao reka Trent, u miru smo pili piva pred put, upijajući energiju mesta na kom su, još jednom navodno, pre skoro hiljadu godina stali krstaši na putu ka Jerusalimu. To je i bila inspiracija za ime paba.

Imali smo razloga da pevamo naslovne stihove pesme Arctic Monkeysa, „One for the Road“, benda koji je na svoj način obeležio ovaj put. Setimo se da smo prvo pivo u Notingemu pili u mikro-pivari u kojoj su Aleks Tarner i ekipa svirali kao poluanonimusi.

Sve je bilo „from the bottom of our hearts“, iz dubine srca, ali ne iz „the relegation zone“, kao u pesmi – zone ispadanja, koja izaziva muku, već iz punog srca kakvo imaju navijači Nots Kauntija. Zbog toga ih danas Skaut ekipa prati, nada se ponekom prenosu utakmice, žali za porazom od Kolčestera na Lejnu, raduje se pobedama „megpejsa“, veruje u prekid trenutne negativne serije i povratak u Ligu 1 nakon decenije čekanja.

A kakvo je to srce približićemo vam naredne sedmice, kada ćete upoznati Džilijana Morisa – čoveka koji voli pravi engleski stout, svoju porodicu, Nots Kaunti i Englesku.