Skaut sport u Engleskoj: Gazda Toni Perkins: „Dobro došli u Partizan tavern!“

U Engleskoj smo shvatili koliko je pivo važno. Na više nivoa. I Crnjanski ga je predstavio kao centralni deo „pauze za ručak“ u glavnom gradu u „Romanu o Londonu“:

„U podne, to jest u dvanaest i po, svi se iz radnje razilaze da ručaju, ali je taj ručak, – i taj ručak, – sasvim drukčiji, nego što je njihov bio. To je iluzija o ručku. Nijedan radnik, ovde, ne nosi, pod miškom, hleb i kobasicu, sa buteljom vina, kao u Parizu. Niti seda pod neku kapiju, da na miru pojede lonac rezanaca, kao u Milanu. Muškarcima je ovde, i među radnicima, glavno, da što brže progutaju dva-tri zalogaja ribe u prženom krompiru, pa da se pojave, sa rukama u džepovima, u pabovima, uz pivo.“

Engleska turneja Skaut sporta bila je fudbalska, a gde je fudbal tu je i pivo. Kao pravi „muškarci ovde“ veoma često smo išli u „pit stop“, po gorivo za duge šetnje po Londonu i Notingemu. Tako smo bili na raznim mestima u prestonici i srcu Notingemšira i nazdravili pintama punim različitih piva.

Jedan od najdražih Džulijanovih pabova u Londonu je „The Harp“ – stara škola, jaka, kremasta piva, bez muzike, mesto za razgovor i dobru englesku šalu. Tako i treba, kaže Džulijan.

Tu smo upoznali navijača Arsenala, vlasnika sezonske karte, kome je naš vodič jedva čekao da vidi leđa. Teško podnosi one koji kukaju, a navijaju za milionere.

Brzo nam je bilo jasno da nije ljubitelj ni „brendiranih pabova“, kao što su „The Lemon Tree“ i „The White Swan“, u kojima je, za razliku od „Harfe“, bilo mladih ljudi i muzike. Posebno lepo bilo nam je u samom srcu Londona, u pabu „Princess Louise“ u Haj Holbornu, gde smo se naslušali Morisovih dogodovština sa svih frontova.

U London smo doneli sunce, pa je dan bio idealan za pokoji staut u bašti paba iz 18. veka „The George“, a poslednje zagrevanje za Vembli obavili smo u jednom od brojnih mesta franšize „JD Wetherspoon“, koja su dobra opcija u vreme ručka. U Fulamu je stara železnička stanica „Walham Green“ pretvorena baš u „Wetherspoonov“ simpatični pab, na svega par minuta hoda od Stamford Bridža.

Ukratko smo vam predstavili „pabove-znamenitosti“ Notingema – mikro-pivaru „The Angel“, jedinstveni „Pitcher’s & Piano“ u unitarijanskoj crkvi i drevni „Ye Olde Trip to Jerusalem“, a da znate da se omiljeno mesto naše notingemske ekipe zove „The Dragon“.

Svratili smo i u „beer cafe“ znamenitog imena „Kilpin“, nazvanog po čuvenom Herbertu Kilpinu, rođenom u Notingemu, nekoliko godina nakon formiranja dva najveća gradska kluba. Kilpin je 1916, sa 46 godina, sahranjen u Milanu – tamo je, pogađate, bio ključna figura u osnivanju AC Milana.

Dakle, kada je u pitanju ponuda iz kategorije „beer point“, i Notingem ima sve i svašta. Kada je reč o fudbalu, kao i Beograd, podeljen je na crnu i crvenu stranu, dve zaraćene fudbalske boje, koje razdvaja samo reka Trent.

Crveni Forest ima dva pehara prvaka Evrope i jednu englesku krunu, crni Nots Kaunti oreol najstarijeg profesionalnog kluba, pa njegovi navijači imaju čime da se ponose. Posebno se ponose bojama, koje danas nosi veliki Juventus, bojama koje su spojile Skaut sport sa Džulijanom i Patrikom.

Te boje spajaju i Partizan sa Nots Kauntijem, boje koje beogradski velikan prema legendi nosi od 1959. godine i gostovanja u malenom Borcu u Titogradu u Kupu Jugoslavije. Crno-bele boje simbol su i paba u kome smo baš sa navijačima Partizana pratili mučno gostovanje košarkaškog tima i Željka Obradovića u Lionu, u Evroligi – u pitanju je „Partizan Tavern“, mesto koje je apsolutno posvećeno Partizanu, iako je na skoro dve hiljade kilometara vazdušne linije od Humske ulice.

Za „gazdu“ paba Tonija Perkinsa znaju brojni „grobari“. Ali samo su retki imali priliku da vide unutrašnjost „Taverna“ sa brojnim Partizanovim memorabilijama, majicama, šalovima, fotografijama starog Beograda, Pobednikom sa bordo-plavim šalom i različitim nalepnicama.

Zanimalo nas je kako je jedan navijač Nots Kauntija zavoleo Partizan, a nakon par piva i par šljivovica iz čokanjčića baš sa Partizanovim grbom, Toni nam je objasnio sve.

„Počelo je sve 1990. godine. Mladi tim Nots Kauntija igrao je turnir u Hrvatskoj. Igrali smo tik pored Pule, protiv Dinamo Zagreba, Borca iz Banjaluke i još jednog lokalnog tima. Prošli smo grupu, plasirali se u polufinale i tamo igrali sa Partizanom iz Beograda, na Kantridi u Rijeci. Dobili smo Partizan na penale“, dobro pamti Toni detalje sa putovanja na Jadransku obalu, koje je bilo prava poslastica.

„Bio je to razlog da otputujemo negde. Išli smo u Holandiju, Švajcarsku, Jugoslaviju, Irsku i na slična mesta, prateći Nots Kaunti. Bila je to neka vrsta odmora – išli smo redovno da gledamo mladi tim. To sa Partizanom postala je prilično prijateljska stvar.“

Samo ime paba smeštenog u Menvers ulici privlači sve iz bivše Jugoslavije da ga posete. Zanimljivo je da je Toni ugostio više „zvezdaša“, ali te večeri „grobari“ su popravili prosek.

„Imamo nekoliko redovnih gostiju. Par gospođa koje su se preselile iz Srbije u Notingem dolaze prilično redovno. Tu je i jedan gospodin koji živi niz ulicu, nažalost ne priča previše dobro engleski, ali redovno proviri i vikne: ‘Napred Partizan!’ i samo nestane. Mislim da imamo više navijača Crvene zvezde koji svraćaju, što je neverovatno. Oni prosto ne mogu da razumeju to što se pab zove po Partizanu.“

Kao Džulijan i Patrik, i Toni je ponosni Megpaj. I on je redovno na tribinama niželigaških stadiona širom Engleske, gde god i kad god da igra Kaunti. Na pitanje šta mu Nots Kaunti predstavlja, kaže uz osmeh:

„Skup hobi! Praktično jeste. Propuštam malo utakmica. Prošle sezone u mestima kao što su Karlajl ili Barou, utorkom uveče...“, prekinuo ga je jedan gost dok je napuštao tavernu, da bi mu se javio, usput poslao provokaciju koja je naišla na povike – bio je to navijač Foresta.

Gazda Toni nam je brzo kazao šta misli o „crvenim psima“, kako rivalske navijače zovu na drugoj strani reke, ali i koliko „ceni“ njihovu vitrinu sa peharima.

„Sr*nje! Bukvalno su to... Imali su sreće. Oba puta. Imaju dve zvezdice, ali te zvezdice vrede isto koliko one u Mekdonaldsu, za prženje piletine i pomfrita.“

Morao je za poslom Toni, pab je bio verovatno najpuniji tog novembra, a igra za zaborav košarkaša Partizana u gostima Asvelu očigledno nije pokvarila atmosferu. Kao i „svrake“ i „grobari“ znaju da se bore sa mukom.

Našao je i Toni način da pomogne, pa je sipao „Wrath of the Tyrant“, jaki staut sa 13% alkohola, a ni šljivovice nije falilo. Tada se promenila i plejlista na Spotifaju i možete da zamislite šta se sve čulo sa zvučnika, a razvilo se i veliko platno sa Kauntijevim i Partizanovim grbom, sa porukom na engleskom i srpskom koja kaže „Nema predaje“.

To može samo fudbal. Da spoji potpuno različite ljude iz različitih kultura i da lokalpatriote zaljubi u klubove koje razdvajaju hiljade milja. A spajaju ih i pivo i pabovi. Baš kao u Londonu Miloša Crnjanskog.