Skaut sport u Engleskoj: Notingem Forest – Malo mlađi i mnogo uspešniji brat najstarijeg kluba na svetu

„Champions of Europe – you’ll never sing that!“

Čuvene stihove u dobro poznatom ritmu engleskih „chant“-ova navijači Notingem Foresta mogu da pevaju na 14 mečeva ove sezone. Tim sa Siti Graunda je u visokom engleskom društvu u kom je još šest klubova, svi su danas premijerligaši, a kada dodate još neke filtere, crveni tim sa reke Trent ostaje i dalje na listi.

Forest se izdvaja od Aston Vile i Mančester sitija, koji imaju po jedan „ušati“ pehar – „građanima“ kada stignu na Siti Graund drugi deo stiha domaćini menjaju još jačim pančlajnom – „Champions of Europe – you weren’t even born!“

Forest ima dve vezane krune, koliko i Čelsi, iznad su Mančester junajted i Liverpul, ali su „redsi“ odbranili tron.

Ipak, ono što je učinio Forest Brajana Klafa nije niko u zemlji – više puta je osvojio Kup šampiona nego titulu prvaka Engleske.

Oba trofeja smo videli izbliza tokom stadionske ture, po čijem smo završetku, na putu ka Forestovom muzeju, imali čudne emocije.

Nakon Vemblija, Skaut sport vas vodi na Siti Graund.

Uprkos brojnim nelogičnostima koje smo videli, za renome kluba kakav je Forest energija, moć i istorija dovoljno su veliki da je poseta Siti Graundu u posebnom folderu sećanja na englesku turneju.

Turu, tokom koje smo pratili vodiča Pitera, starijeg gospodina, započeli smo na samoj kapiji ispred stadiona, do koje nas je doveo jedan od domaćina, verni „megpaj“, Patrik. Bez mnogo reči, uz dogovor da će nas pokupiti kada završimo i odvesti u pab na „pripreme“ za ono pravo, utakmicu Nots Kauntija, ostavio nas je ispred klupskog šopa. Već dovoljno znamo šta Patrik misli i želi mlađem, mnogo uspešnijem bratu.

Na kapiji nas je dočekao Grk – bilo je lako prepoznati nesavršeni, mediteranski engleski. Marinakis očigledno ima poverenje u „domaće“ snage. Kad smo kod grčkog gazde Notingema, šokantno je bilo to što smo njegovo ime više puta čuli nego ime onog za koga današnji trener, Šon Dajč, kaže da je jedini veći od grba kluba – Brajana Klafa.

Prva stvar koju smo videli nije bila toliko impresivna – pres sala i dvadesetak minuta u njoj ne zvuče kao dobar početak.

Piter je pokušavao da pridobije malenu grupu posetilaca specifičnim humorom, ali predstavljanje stvari prečesto iz perspektive vlasnika, Marinakisa, nije bilo nešto čemu se nadate. Ipak, Grk ima posebno mesto u modernoj istoriji kluba.

Želeli smo da vidimo pehare Kupa šampiona, poslednja dva u osmoj deceniji 20. veka, a do prostorije sa njima stigli smo kroz prilično mračni hodnik. Nije u pitanju bilo poigravanje sa svetlima ili želja „šumara“ da unesu notu drame ili romantike, već problemi sa instalacijama usled obilne kiše!

U svemu tome uspeli smo da primetimo zanimljivu tablu sa pričom o nastanku „garibaldi crvene“ boje u Notingemu. Storija Notingem Foresta krenula je iz „Klinton Arms“ paba 1866. godine, kada je, po rečima vodiča, verovatno pripita družina gospodina Skrimšoa odlučila da sa šintija, drevne keltske varijante današnjeg hokeja na travi, pređe na fudbal.

Bez rasvete je bio i kabinet za trofeje, pa smo prisustvovali jednostavnoj improvizaciji – zastakljene relikvije besmrtnosti Notingem Foresta bile su osvetljene malim reflektorom, postavljenim na plastičnoj kutiji. Scena koja je možda simbol momenta u kom se velikan sa Siti Graunda nalazi, ali improvizuje da bi preživeo, baš kao i na tabeli Premijer lige, na kojoj drži usta i nos iznad crvene crte ispadanja.

Ta dva pehara predstavljaju portal koji vas vodi u najslavnije dane kluba, koji je prvo, predvođen majstorom Klafom, došao do čuvene titule šampiona Engleske 1978. godine.

Više od veka čekali su „crveni“ trenutak da budu prepoznati kao prvaci države, ne samo kao tim koji je prvi koristio kostobrane, mreže za golove ili sudijske pištaljke.

Osim danas esencijalnim stvarima za fudbalsko nadmetanje, Forest je na igru uticao stvaranjem legendi i podvizima koji su bili savršen scenario za film. Za to je, između ostalog, zahvalan starom rivalu, Lids junajtedu, koji je u rekordnom roku, nakon samo 44 dana i sedam mečeva, otpustio šampionskog trenera sa Derbijem, Brajana Klafa, čiji je dolazak promenio sve.

Legenda iz Midlzbroa vratila je Forest u Prvu diviziju nakon pet godina u nižem rangu i straha od posrnuća, a Klafova genijalnost u formiranju i vođenju tima odvela je „crvene“ na vrh već u narednoj sezoni. Nizu nije bilo kraja.

Na debiju u Kupu šampiona Forest je na startu eliminisao branioca trofeja i dvostrukog uzastopnog prvaka Evrope, Liverpul, a potom je do istorije i finala sa Malmeom u Minhenu, u maju 1979. godine, usledio put koji navijači Foresta znaju bolje nego porodično stablo – preko AEK-a, Grashopersa i Kelna.

Zanimljivo je da je upravo Malme ove jeseni bio jedan od rivala Foresta u velikoj sezoni povratka na evropsku scenu nakon tri decenije, a sudarili su se i u onoj prethodnoj, 1995. godine, u Kupu UEFA.

Švedska je bila srećna Klafu, Šiltonu, Frensisu, MekGavernu i ostalima, pa su na put ka "back-to-back" tituli Kupa šampiona krenuli preko Ostera, zatim rumunskog Piteštija, berlinskog Dinama, Ajaksa i, na kraju, Kigenovog i Magatovog Hamburga u Madridu, u domu najtrofejnijeg evropskog kluba.

Sve to učini da pehari koji su pred vama sijaju kao sunce, a priča vam razvije maštu o drugačijem fudbalskom razdoblju. Delu istorije u kom je bilo sve neuporedivo sa današnjim, tako i zarade – primera radi, skrenuo nam je pažnju Piter, kapiten Foresta u to doba, Džon MekGavern, zarađivao je godišnju platu današnje prosečne profesorske u Engleskoj.

Jutarnja svetlost, iako je bilo očekivano tmurno, stizala je kroz otvor za stepenište kojim se izlazi na "Piter Tejlor stend", tribinu koja nosi ime po čoveku sa kojim je Klaf stvarao sva čuda na reci Trent. Tejlor i Klaf bili su jin i jang, sušte suprotnosti koje su se dopunjavale. Njihovo partnerstvo jedno je od najsavršenijih u istoriji fudbala, a danas najveće tribine Siti Graund stadiona nose imena po legendama kluba. Sa "Piter Tejlor stenda", koji je slavno ime dobio uoči 150. godišnjice kluba, gledali smo "Brajan Klaf stend", nazvan po gospodinu „Big ’Ead-u“ 1993. godine.

Sa desne strane u oči upada nepravilnost – zasečen krov dela "Bridžford stenda", kako stambeni blok iza njega ne bi ostao bez dnevne svetlosti. To je do sada sprečavalo širenje tribine, ali više neće - Marinakis ne bi bio on kada se ne bi dosetio načina da prevaziđe prepreke – prosto je kupio nekoliko kuća iza "Bridžford stenda" i rekonstrukcija će uskoro da krene.

Sa leve strane je Trent end, a iza njega istoimena reka. Preko nje, na najmanjoj razdaljini između dva stadiona u Engleskoj, 270 metara, nalazi se Kauntijev Medou Lejn.

Na glavnoj tribini, na kojoj je i loža, vodič Piter nam je ispričao priču o posebnom odnosu gazde Marinakisa sa televizorima koje ima ispred svog mesta. Nezadovoljan brojnim događajima mnogo puta ove sezone šutirao je i lomio ekrane. Valjda je u pitanju prava strast, grčka, a da je tako potvrđuje i to što je odbio da sedi u gornjem, izolovanom delu tribine, već bira njeno samo „srce“.

Da voli Forest, Marinakis pokazuje odlukama. Neke, poput plana da se u narednih osam godina kapacitet tribina proširi na 52.500 sedišta, to potvrđuju, neke, poput otpuštanja Nuna Espirita Santa, koji je kreirao novo čudo u „šumi“, baš i ne.

Često se pominjalo upravo i Nunovo ime, a najviše u tunelu za intervjue, u kom se nalaze vrata kroz koja je Portugalac „bežao“ na osveženje duvanskim dimom, čak i tokom poluvremena. Posetili smo i nekada njegovu, kratko Postekogluovu, a danas Dajčovu sobu, u kojoj važno mesto ima frižider za piće. U njoj je Marinakis čekao Ejndža da mu lično kaže da se odmah spakuje, čime je oborio Klafov negativni rekord po broju dana na klupi Lidsa. Bio je to 39. dan Australijanca u Forestu, a nakon vesti navodno je sedeo u svom skupom automobilu, čekao dugo da se kapija otvori i odvezao se sa teško zarađenih sedam miliona funti.

Svlačionice nose svoju priču. Sudijska je veoma sređena, sa poslasticama za arbitre, koje čeka VIP tretman uoči, tokom i po završetku mečeva. Ideja u Forestu je da sudija treba da jedva čeka da bude delegiran za Siti Graund.

Gostujuću nismo pošteno videli, jer je i ona bila pod rekonstrukcijom tokom pauze za reprezentacije. Domaća je dovoljno prostrana, sređena, ne preterano moderna, a svaki igrač ima svoju poziciju sa sopstvenom slikom. Tu je i stub Nunove, pre svega, a sada i Dajčove odbrane, Nikola Milenković.

Iz svlačionice pravo na travnjak i u „dugaut“, kako Englezi zovu tehnički prostor za stručni štab i klupu sa rezervama. Više ne postoje reči kojima se može opisati savršenstvo terena i osećaj koji dobijete kada kraj njega stanete. Svega nekoliko dana pre posete na tom mestu stajao je Dajč i gledao pobedu baš nad Lidsom, Dana Ndoja i Omarija Hačinsona kako špartaju uz liniju koju smo mogli da nagazimo i Gibs Vajta kako donosi veliki preokret.

Bili smo na mestu istorije na kom Forest igra od 1898. godine, u danima uoči velikog renoviranja i modernizacije, u kojoj, nadamo se, neće izgubiti dušu.

Do muzeja smo prošli između "Trent enda" i "Piter Tejlor stenda", videli gde fudbaleri parkiraju svoje luksuzne mašine, a vodič nam je kazao da nisu svi isti. Kapiten, momak koji je tu od svoje osme godine, Rajan Jejts, vozi "Mini Kuper" i diči se „ljubimcem“ u voznom parku Foresta, u kom su i "Rols Rojsi" i "Bentliji".

Uvek takve priče izazovu poseban osmeh i romantičnu toplinu, a budite sigurni da nije jedina iz Notingema. Naredna je odmah tu, preko reke, samo birajte most - Lejdi Bej ili Trent Bridž.

Nas je ispred kapije Siti graunda čekao Patrik, kao što je obećao, pa nas odveo na ono pravo. Tamo vas vodimo iduće sedmice - Medou Lejn Nots Kauntija, najstarijeg profesionalnog kluba na svetu.