Ademe, majstore, zašto i dalje nisi u Seriji A?

Zašto je baš sada morala doći zimska pauza i period od skoro dva meseca bez fudbala? Pitaju se verovatno ovih dana navijači Sarajeva, jer njihov tim je u poslednje dve sedmice dobio dva velika meča. Prvo demoliranje večitog rivala, Željezničara, a onda i trijumf nad Zrinjskim. Sarajevo je konačno počelo da deluje kao ozbiljan i konkurentan tim, onako kako je zamišljen i formiran tokom leta. Ali nešto je pošlo po zlu u međuvremenu, pa bordo tim ove sezone gleda ka mestu broj 3. kao realnom dometu, nakon svega što smo videli ove jeseni.

Nije samo dobra forma to što je nateralo "Horde Zla" da žale zbog pauze, već je taj dobar ritam povezan itekako sa partijama jednog momka, od kojeg se mnogo očekuje, možda i da vrati titulu na Koševo. U pitanju je naravno Adem Ljajić. A kako je samo demonstrirao klasu u poslednje dve utakmice. Slobodnjak protiv Željezničara, a sada u duelu sa Zrinjskim asistencija za pamćenje, jedan od najboljih poteza za vikend ne samo u BiH, nego možda i u znatno širem području. Pokazao je Ljajić sada kakav je majstor i da je sigurno najbolji igrač lige. Da je ranije došao u klub i prošao pripreme sa ekipom, Sarajevo bi sada sigurno bilo u ravnopravnoj borbi sa Borcem na vrhu tabele.

U jednom od medijskih nastupa, rukovodilac Crvene Zvezde, Zvezdan Terzić kazao je komentarišući Nemanju Radonjića nakon partije protiv Štutgarta u Ligi šampiona i njegovih golova na tom meču da mu je jednom prilikom rekao " Nemanja, je li te sramota što ne igraš u Real Madridu, šta ćeš ti ovde?". Radonjić je jedan od najvećih, ali nikada potvrđenih do kraja talenata evropkog fudbala. Neko ko je mogao da ponudi mnogo više srpskom fudbalu. Ne može Nemanja baš u isti koš sa Ademom, ali se i za njega moramo zapitati kako to da sada igra u ligi BiH i prije toga dve godine u Novom Pazaru, a ne u Seriji A, La Ligi ili nekoj Holandiji makar.

Ljajić je krajem septembra napunio 34 godine, ali je toliko dugo na sceni, da deluje baš kao ozbiljan napor setiti se njegovih početaka, a s obzirom na to šta je sve prošao u karijeri. Iako je za razliku od Radonjića igrao za neke od najvećih evropskih klubova, a to Inter sigurno jeste, pitanje je zaista je li mogao više i bolje, jer takav talenat se retko desi.

Dolazak Ljajića na Koševo početkom avgusta ove godine mnoge je iznenadio. Nakon dve sezone u svom rodnom gradu, u kojem je na neki način fudbalski vratio ritam, makar samo po broju utakmica koje je odigrao, da ne računamo fenomenalnu statistiku koju je imao i uticaj na igru Pazara, očekivalo se da ako već napusti jug Srbije ode u Beograd i zaduži opremu Partizana, drugi put u karijeri. I radila se čitava kampanja tada iz Humske. Nije Ljajić bio jedini, govorilo se o mnogim bivšim igračima crno belog kluba, počevši od Stevana Jovetića, Stefana Savića, Darka Brašanca i naravno, Adema Ljajića.

Međutim, jasno je da rukovodstvo Partizana u tom, a i ovom momentu, nije imalo niti ima finansijskih kapaciteta da se suprostavi ugovorima koje ti momci imaju u Španiji, Turskoj, na Kipru i u krajnjem, onome što je Ljajić, makar prema pisanju medija, dobio od Sarajeva, a govorilo se o 600.000 godišnje, odnosno 50 hiljada mesečno. Oni koji prate Partizan kažu da je tamo gornji limit nove uprave 150.000 godišnje, a to je baš malo.

Da li je dolazak Adema Ljajića u Sarajevo za toliki novac, mada je on kasnije rekao da se ne radi o toj cifri, isplativ za klub sa Koševa, pokazaće vreme, a za početak se mora obezbediti nastup u Evropi. To ne bi trebalo da bude problem, ali bi Sarajlije morale već od zime da misle kako će na leto, jer i Ademu treba neko sa kim će povesti ekipu, recimo jedan napadač sposoban da spakuje 20 golova u sezoni.

Ljajić je kao kapiten, zajedno sa saigračima iz Novog Pazara, doveo Evropu u taj grad prvi put u istoriji. Nisu se proslavili protiv Jagelonije, izgubili su dva puta, ali je uticaj Ljajića na fudbal u čitavom gradu, ne samo u klubu, bio neverovatan. Njegov povratak dočekan je sa tolikim oduševljenjem kao da je u Pazar došao Mesi lično. A Ljajić je taj status davno zaslužio, pre svega fudbalskim znanjem.

Ono što veže Pazar i Sarajevo, a možda je imalo i uticaj u odluci da ode na Koševo, jeste fanatičnost navijača i grada. Najbolje je to sada osetio igrajući derbi koji je imao svoj uvod, razradu i zaključak ne samo na terenu, već i van njega, u gradu, u kafanama, na ulicama, pa i u kućama i stanovima. Navikao je Adem da igra za klubove koji imaju ozbijlne navijačke grupe i velike rivale. Igrao je za Milan, Romu, Fiorentinu, Torino, Bešiktaš..Ima dovoljno iskustva.

Jedno od glavnih pitanja Ljajićeve karijere, verujemo i života je šta bi se desilo da je januara 2010. godine dobio radnu dozvolu i zvanično postao igrač Mančester junajteda ? Da li bi danas igrao u Sarajevu ili bi i dalje pikao loptu u Engleskoj ili nekoj drugoj ligi petici, da li bi imao 100 nastupa za reprezentaciju Srbije i dalje bio u nacionalnom dresu ? Mnogo je pitanja, ali i jedan logičan zaključak, koji se kasnije i potvrdio u praksi. Nije ga džabe želio veliki Aleks Ferguson. Škot je znao nekad i da pogreši, ali veoma retko, a Ljajić je makar kroz Seriju A pokazao da je u njegovom slučaju bio u pravu jer ga je želio u Junajtedu kao jednog od najtalentovanijih evropskih igrača tog uzrasta.

Ako se nije desio Junajted, Ljajićevu karijeru u velikoj meri usmeriće boravak u Fiorentini koja se našla tu kada se velikan iz Mančestera nije desio. Sa Violom će odigrati najefikasniju ligašku sezonu u karijeri, u tom gradu će se sastati sa Sinišom Mihajlovićem, a baš će odnos sa njim bitno uticati na Ljajića na više načina, a tokom boravka u Firenci znao je da bude i u centru pažnje zbog odnosa sa Delijom Rosijem.

Saradnja Siniše Mihajlovića i Adema Ljajića mogla bi biti kompletan predmet jedne široke priče, ali bitno je nekoliko stvari. Nakon što je Ćezare Prandeli preuzeo Italiju, Mihajlović je došao u Firencu, a to je značilo i početak uspona mladog Ljajića u ljubičastom dresu. Uskoro je došao i prvi gol. Jedan od 48 koliko ih je dao tokom karijere u Seriji A.

Ljajić je Mihajlovića sreo nakon Firence i u Beogradu, kada je Siniša imenovan za selektora Srbije. A jedno od prvih pravila novog šefa je bilo da igrači moraju pevati himnu, što Adem nije uradio tokom prijateljske utakmice sa Španijom. Kada se sudare dva jaka karaktera, to je dovoljan razlog da jedan od njih više tu ne može biti, pa je logičan sled bio da Ljajić bude odstranjen iz tima. Sa odlaskom MIhajlovića iz saveza, Ljajić se vratio u nacionalni tim.

Nije fudbalska reprezentacija Srbije bila posljednji kontakt njih dvojice, jer sreli su se i u Torinu na startu sezone 2016/2017, a Ljajić je u Mihinoj "Granati" nosio desetku na leđima i igrao jednu od najboljih sezona u karijeri koju je krunisao sa deset golova u Seriji A. Statistički podaci pokazuju da je Ljajić tokom karijere najviše utakmica, do svih trenera sa kojima je sarađivao, odigrao baš za Sinišu Mihajlovića.

Jasno je da je Adem uradio mnogo u karijeri, da je igrao na vrhunskom nivou sa velikim imenima, da je bio rival takođe nekima od najboljih. Njegov dolazak u Pazar prije 32. rođendana zato je mnoge iznenadio, ali ako uzmemo u obzir i tadašnju želju da se vrati kući nakon godina u insotranstvu, a posljednje u Turskoj nisu bile preterano uspešne, možda je to bio i logičan izbor. Ljajić je za Pazar igrao "pro-bono". Jedan od uslova da se vrati u grad kraj Jošanice je bio da igra besplatno za svoj klub. Zato i ovaj period od dve godine u klubu dobija sve više na značaju. Danas kada je novac glavni motiv igre.

A da ga talenat i znanje nisu izdali, ne vidi se samo po ovim partijama u dresu Sarajeva na dva derbija. Ljajić je bio najbolji igrač srpske lige dve godine. U konkurenciji igrača Crvene Zvezde i Partizana. Makar su ga tako okarakterisali tamošnji novinari. Ljajić je bio srce i duša Pazarovog pohoda na evro scenu. Koliko je značilo njegovo prisustvo ekipi dovoljno govore i komentari trenera koji su vodili Pazar tokom Ljajićevog boravka u timu. Tomislav Sivić je kazao da takav igrač mora imati poseban tretman, te da za Adema ne mogu da važe pravila kao za ostale momke, jer jednostavno to je za njega najbolje. Tada pruža najviše na terenu. "Svi su morali da budu tu na vreme, Adem je mogao da dođe kad hoće."

Zato sada, iako u kasnim fudbalskim godinama, u Sarajevu moraju da neguju Adema, da mu nađu žicu. Da ga puste da radi ono što najbolje zna, a rezultati će sigurno doći. A glavni cilj je sigurno titula. Ove sezone teško, ali naredne, ako Adem i dalje bude tu, nije to nerealna priča.