Slučaj Sivić - zašto je uvek trener kriv ?

Biće bolje, neko viče, na papiru mrtvo slovo, na istoku stare priče, na zapadu ništa novo, na zapadu ništa novo. Baš ovi stihovi do srži bi mogli da objasne stanje u srpskom klupskom fudbalu, odnosno u srpskoj trenerskoj zajednici. Jer ako u Srbiji važe Borini stihovi da su na istoku stare priče, pa baš su se sada ponovile i to po ko zna koji put.

Ništa neočekivano, bilo je pitanje dana ili vikenda kada će iz Niša stići saopštenje u kojem će pisati " Tomislav Sivić više nije šef stručnog štaba našeg kluba, želimo mu sve najbolje u nastavku karijere". I došao je taj dan, četvrti decembar, dan nakon poraza u Kupu i užasnog izdanja protiv Grafičara. Nakon manje od četiri meseca, Sivić je postao bivši. A čelnik kluba, Ivica Tončev, jasno je poručio da u klubu više ništa neće biti isto, te da Sivićeva sudbina čeka još nekoga.

A koliko se samo puta ovo desilo u srpskom fudbalu. Teško je i pokušati nabrojati sve trenerske smene koje su se desile u samo poslednjih par godina, da ne idemo dalje. I koliko je samo puta ekipa iz vrha kluba rekla i poručila da dolaze bolji dani i da više ništa neće biti isto, da se klub okreće drugačijem pristupu i strategiji. Bilo ga je, a i sada ga ima previše. Ponekad je neshvatljivo da ljudi koji su doveli trenera, a potom ga i otpustili drže slovo o tome kako će biti bolje i kako se to više neće ponoviti.

Trenerski koferi u Srbiji praktično se i neraspakuju. Stoje uvek negde u sobi, u ćošku nekom, spremni da ih preuzme šaka onoga koji se na toj lokaciji sa tim koferom zadržao kratko. Jer, trenerski posao u Srbiji nije lak, ta kora hleba teško se zarađuje. I zato su koferi uvek spremni. Jer sa tri dobra meča, heroj ste kluba i grada, sa tri loša, već vam svi gledaju u leđa. To je očigledno sudbina onih koji su odlučili da se bave ovim pozivom. I treba im uvek čestitati na hrabrosti.

U fudbalu i sportu ne postoje ugovori za stalno. Onakvi o kojima sanja 90% populacije balkanskih država - rad u državnoj upravi, nebitno je li plata manja ili veća, zna se da je redovna, i da će se primati 12 meseci godišnje. Čupnuće se nešto i sa strane, pa će sve biti ok. E toga u fudbalu nema, iako su u pojedinim klubovima u regionu pojedini treneri mlađih kategorija imali te ugovore, na kraju se i sudili sa klubovima zbog istih, ta praksa realno ne postoji. Ovo se odnosi na trenere i igrače naravno, ne na administrativce zaposlene u klubu po zakonu u radu.

A šta je danas trener ? Potrošna roba ili nečija opklada ? Trebao bi da bude osoba od autoriteta koja se ceni najviše u klubu. Međutim, došli smo u situaciju da se o trenerima niko ne brine niti razmišlja previše, ako ide dobro onda je to zasluga i sportskog direktora i predsednika i vlasnika. Ako ne ide, onda je kriv trener.. A gde je danas odgovornost onih koji su doveli trenera kojeg smene veoma brzo ? Kako to da jedan klub promeni tri ili četiri trenera tokom sezone, a ostane isti rukovodilac sportskog sektora ili upravni odbor / predsednik. Fudbal nije sport u kojem odgovornost za loše stanje na terenu i u klubu mora da snosi samo jedna osoba - trener.

Koliko puta se desilo da neki sportski direktor podnese ostavku nakon što se smeni trener koji je došao kao njegov predlog, a na osnovu ocena uprave nije zadovoljio na toj poziciji ? Bilo je sporadičnih slučajeva, ali ne previše. Jer najlakše je naći zamenu, kakvu takvu, neko je vazda na birou i prihvatiće ponudu "daj šta daš".

Koliko god su za trenerske vrteške krivi oni koji upravljaju klubovima i prave loše planove, veliku odgovornost imaju i treneri, koji, čini se, ponekad ne drže ni do digniteta profesije kojom se bave. Ako se već niko ne bavi njihovim pravima, valjda bi trebalo sami da se pozabave istim. Jer koja je svrha voditi deset klubova za tri sezone ? Nema je. Osim da se zaradi neka plata u svakom klubu. Koja je svrha tolikih promena za klubove ? Takođe je nema. Da li bi Savez mora da uradi nešto da spreči cirkus sa promenama i smenama svakih nekoliko kola ? Da. Kako, neka razmisle, jer postaje čak i smešno.

Tomislav Sivić, koji je dobio novi raskid u Radničkom, od starta 2022. godine imao je devet angažmana, zaključno sa ovim u Nišu. Dva puta Novi Pazar, dva puta Mladost Lučani, dva puta Radnički Niš, dva puta Železničar Pančevo i jedan mandat u Spartaku. Nigde se nije mnogo zadržao, profilisao se kao ekspert u borbi za opstanak, ali je svaki boravak u svakom klubu bio kratak, ponegde tek 20ak utakmica, negde ni deset. Kako, zašto, to su pitanja. Mada je Sivić nedavno u jednom podkastu pričao o karijeri trenera i to iz ugla onog koji je promenio najviše klubova poslednjih godina. Nije iznosio previše detalja, kazao je ono što se za neke klubove i od ranije zna - sa Neškom Milovanovićem nije lako sarađivati, iako je dva puta bio kod njega, u Spartaku su vlasnici imali drugačiju viziju i slično..

Zašto je Sivić uopšte toliko često menjao klubove i prihvatao razne ponude ? Da li je na taj način narušio i lični autoritet i integritet koji je imao od ranije. Ipak nije reč o mladom treneru već o iskusnom vuku koji je u poslu 30 godina, nekadašnjem selektoru mlade reprezentacije, bivšem treneru nekoliko mađarskih klubova. Tomislav Sivić nije loš trener, daleko od toga, ali je postao idealna meta za opravdanje čelnika klubova kada im ne ide. Zvaćemo Sivića, lako ga je otpustiti ako nam se ne dopadne. I sada je već u javnosti počelo nagađanje gde će nakon Niša, gde bi potencijalno moglo da se otvori mesto.

Priča o tome koliko je nesiguran trenerski posao najbolje je oslikana u slučaju Izeta Ljajića, koji je i sam nekada, kao Sivić, bio trener Novog Pazara. Ipak ova storija vezana je za Beograd i njegovo menadžerisanje Radničkog s Novog Beograda. Ljajić je u jednom trenutku morao da napusti klub i vrati se u Pazar jer je inače po zanimanju profesor fizičkog vaspitanja i zaposlen je u jednoj osnovnoj školi u tom gradu. Kako je tada tvrdio, direktor škole nije imao razumevanje za njegov slučaj pa je morao da se vrati primarnom poslu, onom gde je očigledno bio vezan ugovorom za stalno.

Nije Sivić jedini trener koji je tako često menjao klubove i bio stalni član trenerske vrteške u srpskom fudbalu. U istom periodu kada je Sivić menjao devet puta klub, Vladimir Gaćinović je menjao boje šest puta, pet u srpskom fudbalu uz izlet do Dečića u crnogorskoj ligi. Gaćinović je trenutno drugi put na klupi Pazara, a neverovatan je bio njegov dolazak u februaru ove godine, jer opet je bio upleten Sivić.

Početkom ove godine, Sivić je dobio ponudu Spartaka iz Subotice i imao je želju da vodi klub iz rodnog grada. U tom momentu je bio strateg Novog Pazara, koji mu je izašao u susret i raskinuo ugovor, kako bi se Sivić vratio kući. Istovremeno, Spartak je raskinuo saradnju sa Vladimirom Gaćinovićem koji je potom nasledio Sivića u Pazaru. Subotičani i Pazarci su tako izveli NBA trejd u kojem je bolje prošao klub sa juga, jer Gaćinović je i dalje tu.

Priča o trenerima koji su tako često menjali klubove ovih godina je nepotpuna bez Nenada Lalatovića. On je od početka 2022. godine imao čak deset angažmana od čega dva u inostrastvu. I naravno, nigde se nije mnogo zadržao. Sada je u drugom mandatu u Lučanima i čini se da mu saradnja sa Milovanovićem najviše odgovara.

Potrošnja trenerskog kadra u Srbiji je enormna i jasno je da se mora raditi nešto da se treneri zaštite. Prvo trenerska zajednica da se zaštiti od samih svojih članova, potom i da Savez nešto pokrene, jer nije normalno da jedan klub promeni tri ili četiri trenera tokom sezone. To mnogo govori i o samom srpskom fudbalu i ligi uopšte. Nestabilno do bola. Nesigurno, neizvesno. A onaj kofer iz ugla sobe non stop posmatra i čeka ruku.

Teško da srpski ili regionalni fudbal možemo porediti sa TOP pet liga, ali se makar nešto može naučiti. A to je da se veruje u projekat, da postoji nekakav proces koji ima početak, razradu i kraj, te da za sve treba vreme. Možda pogledati samo Arsenal koji veruje toliko godina Mikelu Arteti iako nije bilo rezultata ( trofeja). Ali sada dolazi vreme kada izgleda da će se to desiti. A prošlo je šest godina. E to je proces i to je projekat.