Kude je taj Radnički?

Nišlija: Dobro, kude je sad taj Radnički?

Meraklija: Ene ga, će ispadne iz ligu.

Nišlija: Lele, dotle li je došlo?

Meraklija: Dogorelo, bratanče, do nokata.

Nišlija: Dobre, b’e. Će vam ostane Kup.

Meraklija: ’Oće, ’oće. Juče ispadosmo...

Ovako bi mogao da teče razgovor slučajnih prolaznika u Nišu. Jednog starijeg, obučenog u zimski kaput i sa šeširom na glavi, i drugog mlađeg, u trenerkama, sportskoj jakni i kapom sa navijačkim znakom „Meraklija“, navijača Radničkog. Negde uz Nišavu, među zidinama Tvrđave. Kao što ona vekovima stoji na njenoj desnoj obali, tako se čini da i sa Čaira „vekovima“, naravno pod navodnicima jer Radnički je tek nedavno ušao u drugi, obećavaju borbu za izlazak na međunarodnu scenu, a svojim navijačima, onim iskrenim kojih je sve manje, serviraju puko preživljavanje. Borbu za goli superligaški život do poslednjeg zvižduka. Bukvalno.  

Tako je bilo i prošlog leta, ali se vrlo brzo pokazalo da su ambicije neosnovane. Četiri osvojena boda iz isto toliko utakmica okarakterisana su kao neuspeh pa je Slavka Matića na klupi nasledio Tomislav Sivić, iskusni „vuk“ koji zna kako ekipu da odvede do opstanka, ali očito ne i do gornjeg doma. Istina, vodio je on sastav Radničkog i u Evropi, u vreme letnjeg odmora 2022. godine, ali toga se nerado sećaju na Čairu. Eliminacija od predstavnika sa Malte mrlja je koja se nikada neće oprati, iako je sam Sivić, prilikom drugog predstavljanja na aktuelnoj funkciji, podsetio da je „svih ovih godina gospodin Tončev bio korektan i da sam mu ostao dužan na neki način pa bih sada hteo to da vratim“. Za sada ne ide, nikako.

Radnički je posle 17 odigranih utakmica u Superligi Srbije treći na tabeli, ali otpozadi. Šanse da se domogne plej-of zone postoje, mada su realnije da se u plej-autu bori za opstanak. Ni taj zadatak neće biti lak pošto će ove sezone četiri tima napustiti društvo najboljih. Prošle se spasio tek u baražu protiv Mačve, pretprošle je strepeo za mesto u eliti gotovo do poslednjeg kola, a sezonu 2022/23 – onu koju je počeo duelima sa Gzirom u kvalifikacijama za Ligu konferencija – završio je prolaskom kroz iglene uši u dva duela doigravanja sa Inđijom.

Kap koja bi mogla da prelije čašu je jučerašnja eliminacija od Grafičara u Kupu Srbije, ne toliko zbog lošeg rezultata, jer Radnički nema tim kadar da trči u dve trke istovremeno, već zbog načina na koji je do nje došlo. Bez želje, motivacije, jasno izražene ideje kako da se dolazak u Beograd ne pretvori isključivo u turističko putovanje. A baš to se desilo. Jer, prvoligaš koji je u prethodnoj rundi izbacio i TSC, nije dozvolio Nišlijama da se nadaju. Pogled na statistiku, gde su kod gostiju prednjačile samo nule i jedinice, dovoljan je pokazatelj da je Radnički razočarao i ono malo ljubitelja fudbala koji su odlučili da odvoje dva sata života i isprate ovaj meč u televizijskom prenosu.

U moru loših rezultata, gosti su se nadali da će im treći dan u mesecu, kao što je to bilo u avgustu, oktobru i novembru, jer u septembru nisu imali utakmicu tog datuma, doneti sreću. Ipak, niz započet remijem sa Čukaričkim na vrelini leta i nastavljen pobedama nad Radnikom i OFK Beogradom prekinut je na surov način. Uz totalnu inferiornost.

Baš ta nemoć posebno boli. Radnički nije slavio u borbi za bodove u avgustu, dok je u preostala četiri takmičarska meseca upisao samo po jedan trijumf, što ga svrstava u red ozbiljnih kandidata za mesto u Prvoj ligi sledeće sezone. Preostale utakmice do kraja kalendarske godine, sa ekipama iz gornjeg doma Čukaričkim, Novim Pazarom i Železničarom, mogle bi da ponude odgovor imaju li čemu da se nadaju oni koji u svakoj utakmici na Čairu stoje blizu transparenta „Kec u Nišu“, sa likom Nikole Simića u ulozi Dimitrija Mite Pantića. I koliko je realno da do keca i dođe.

Krajnje je vreme da se na Čairu pregrupišu, jer će se u suprotnom neke nove generacije pitati isto ono što je činila Evropa početkom osamdesetih godina prošlog veka. Tada je Radnički bio hit na Starom kontinentu, sa dva plasmana u treće kolo i jednim u polufinale Kupa UEFA, a u bliskoj budućnosti ovaj bi klub mogao da nestane sa superligaške mape pa tinejdžeri neće morati ni da znaju „Kude je taj Niš?“. U fudbalskom smislu.