Sirtaki na niški način

Došao je iznenada. Tiho i bez pompe. Pravo niotkuda, a ustvari iz – penzije. Dušebrižnici su odmah zaključili da nije radio gotovo punih osam godina, tokom kojih je – i to su znali – šetao plažama domovine, ispijao pivo u hladu maslina i igrao sirtaki.

Sve i da je bilo tako, čak i one koji su bili spremni da mu pruže šansu pre nego što ga nevinog osude, a nije ih bilo puno, fascinirao je podatak koji su, opet, primili sa nevericom. Sam Takis Lemonis, trener starog kova, ali očito i modernih shvatanja, tokom predstavljanja na Čairu istakao je da je, pre nego što je doneo odluku da prihvati poziv iz Niša, pogledao 12 utakmica Radničkog. Slovima – dva-na-est. Deluje da se u srpskom fudbalu baš odavno nije desilo da se neko tako studiozno pripremi za budući posao.

Da se razumemo, ne zato što nije hteo, već zato što nije imao toliko slobodnog vremena. Jer, trenerska vrteška u Srbiji radi bez prekida, svako malo potreban je negde novi vatrogasac. Sa spakovanim koferom i šmrkom u rukama. Retko se neko zadrži na birou rada, mada se na klupama superligaša i ne samo superligaša, godinama smenjuju isti likovi.

Ne moramo postaviti njihovu fotografiju, ne moramo ih čak ni imenovati da biste znali o kojima se radi. Taj nepopularni trend promene trenera posle tri ili četiri kola, na polovini polu ili čitave sezone, nakon dva ili tri loša rezultata toliko je uzeo maha da se na njega gleda kao na pravilo, a ne na izuzetak.

Sigurno da je bilo slučajeva da se neko “saplete”, da mu se ne sklope kockice u nekoj sredini, a onda procveta na drugom mestu, ali i to je ona priča o izuzecima bez pravila. Uvek su se davljenici (čitaj: vodeći ljudi klubova) okretali trenerima koji su im tu pred očima, verujući da je loš period u nekom njihovom rivalu samo splet nesrećnih okolnosti i da će ih baš on izvući iz ambisa u koji su se survali.

Taj i takav Takis Lemonis, grčki stručnjak rođen u radničkoj četvrti Atine, koji je u četiri mandata bio trener Olimpijakosa, vodio ovaj tim u 20+ utakmica Lige šampiona i radovao se šampionskim naslovima u Pireju, doneo je svež vazduh u srpski fudbal. Pronašao je motiv u posrnulom superligašu, koji je u dve od prethodne tri sezone prolazio kroz golgotu baraža za opstanak, u trenucima kada su mu mnogi predviđali da će ove takmičarske godine direktnom linijom završiti u Prvoj ligi.

Nakon minimalnog poraza na debiju u Novom Pazaru polovinom decembra prošle godine, u kojem je njegov tim na svojoj strani imao samo posed lopte i ništa više, shvatio je da ne raspolaže tehnički dominantnom ekipom pa je igračima navukao ratničke i boje i opremu. Pančevačkom Železničaru, najprijatnijem iznenađenju tekućeg šampionata, prepustio je loptu na zatvaranju jesenje polusezone, ali mu nije dozvolio nijedan šut u okvir gola, čime je obezbedio da mu ekipa ne doživi novi poraz.

Nisu se Nišlije razmahale na polovini rivala, čak naprotiv, ali im je jedan jedini precizan pokušaj za 90 i kusur minuta doneo tri boda. Čini se, i mnogo više. Doneo im je prekid serije od tri uzastopna neuspeha, odnosno pet utakmica bez pobede. Doneo im je još i samopouzdanje pred pauzu od 40 dana u prvenstvu, dobro raspoloženje pred Novogodišnje praznike i tračak nade da mogu izbeći selidbu u niži rang. Ništa manje, ali ni više od toga.

Dva meča bila su mu dovoljna da vidi na koga može da se osloni u nastavku. U dogovoru sa upravom kluba zahvalio se pojedincima koji su imali više nego dobru minutažu prethodnih sezona (Bazil Jamkam, Radivoj Bosić, Vanja Ilić, Nemanja Belaković, Jovan Nišić) i istovremeno (navodno) stopirao dolazak Uroša Nikolića iz Vojvodine. Dok je na pripremama u Antaliji duvao 66 svećica na torti, poželeo je Gbolija Arijibija u svom sastavu kao rođendanski poklon.

Čak i vernim pratiocima srpskog fudbala ime i prezime ovog Nigerijca po poreklu, Amerikanca po rođenju i Engleza po odrastanju nije značilo ništa. Ali, Lemonis je polaznika omladinske škole Sautemptona znao iz perioda kada je igrao za Panetolikos i bio je spreman da se kladi na njega. Doveo ga je iz grčkog drugoligaša Janjine, a ovaj mu je za poverenje uzvratio partijama na terenu.

Arijibi je postigao jedan, ali i asistirao za četiri gola saigračima. Vrlo dobrim se pokazao i trostruki strelac Belorus Aleksandr Šestjuk, Ranko Jokić je izuzetno pouzdan u defanzivi, a Ibrahim Mustafa koristan kad god dobije šansu. Ako se učinku novajlija dodaju i dostignuća kapitena Radomira Milosavljevića, golmana Strahinje Manojlovića i komandanta defanzive Uroša Vitasa, jasno je da je na Čairu formiran respektabilan sastav za ovdašnje prilike.

Kada bi se pravila tabela samo od prolećnih rezultata, iako smo kalendarski daleko od ovog godišnjeg doba dvadesetak dana, Radnički bi bio drugi sa 13 bodova iz pet utakmica. Nakon remija bez pogodaka sa Partizanom u Humskoj, nanizao je pobede nad Radničkim 1923, Napretkom, IMT-om i Javor-Matisom pa zaostaje samo jedan bod za najbližom ekipom iz gornjeg doma.

Dobri rezultati u naredna dva susreta, sa Radnikom u Surdulici i Spartakom na Čairu, mogli bi da ga podignu u zonu plej-ofa, čemu se početkom decembra nisu mogli nadati ni najvatrenije “Meraklije”. I zato sada niko ne može garantovati da protiv Crvene zvezde, OFK Beograda i(li) Vojvodine sastav Takisa Lemonisa neće uknjižiti još koji bod pre podele lige na dva dela. Kao i da se taj prežaljeni Radnički neće naći u borbi za Evropu. E, u tom slučaju, sirtaki bi zaigrao i Ivica Tončev lično, nemamo dilemu.