Ljuljaj, Javore, ali opet u Prvoj ligi

Kad nisi u probranoj ekipi, želja ti je da budeš tamo. Grebeš na razne načine, pokušavaš da se dokažeš, da se izboriš za ulaznicu za viši nivo. Trudiš se da očaraš najbolje u svom sektoru, možda da i oni svrate na piće ili ručak u tvoje dvorište.

Ima onih ljudi kojima takvo okruženje baš i ne odgovara. Nastoje oni, razume se, da mu budu blizu, merkaju kada će se vrata odškrinuti pa da kroz njih prođu ne bi li videli kako se živi na “visokoj nozi“, ali se uglavnom brzo vraćaju nazad, u svoju zonu komfora.

E, takav je slučaj sa Javorom. Pardon, Javor-Matisom, jer da mu nije tog prezimena teško da bi dobacio iznad Srpske lige. A on je, konstantno, još od 1994. godine deo prvog ili drugog karavana srpskog fudbala. U početku je više bio drugoligaš, dok u sezoni 2002/03 nije premijerno zaigrao u eliti i u njoj se zadržao samo te takmičarske godine. Tri sezone kasnije opet je bio na kratko deo Superlige, a onda je, počev od 2008/09, postao njen redovniji član na duže staze.

U prethodnih 18 sezona, računajući i ovu na izmaku, proveo je čak 14 u društvu najboljih, dok je u četiri navrata po jednu godinu bio u Prvoj ligi. Tamo će, posle utakmica pretposlednjeg kola u tekućoj sezoni, boraviti i od leta, ali svi u Ivanjici veruju da će se ponovo brzo vratiti u elitu.

Još prošlog leta kada se, očekivano, posle samo jedne sezone opet našao u društvu najboljih, bilo je jasno da se Javor-Matis neće naigrati fudbala i da će mu borba za opstanak biti mesto delovanja. Posle prvog kola bio je na začelju, prvi bod osvojio je iz trećeg pokušaja, premijernu pobedu upisao iz sedmog, a jedini put deo plej-of zone bio je nakon 13. kola i dva uzastopna trijumfa, odnosno četiri u šest mečeva u nizu. Iako je polovinu od osam pobeda u preliminarnom delu sezone ostvario protiv ekipa iz gornjeg doma (Crvena zvezda, Novi Pazar, Čukarički, Radnik) nije bilo realno da izbegne bitke za preživljavanje.

Prilikom podele lige bio je iznad zone ispadanja, ali je u plej-autu dozvolio niškom Radničkom i komšijama iz Lučana da ga preskoče i kolo pre kraja sezone definitivno ga „izbace“ iz Superlige. Pobede nad otpisanim timovima Napretka i Spartaka Ždrepčeve krvi ostavile su mu minimalne šanse koje su u subotu uveče raspršene kraj Moravice i to nakon odličnog prvog, ali i razočaravajućeg drugog poluvremena protiv sastava Mladosti.

Ivanjičani su poznati po „tvrdom“ stilu koji gaji trener Radovan Ćurčić, mada su ove sezone imali i poneku razdraganu epizodu. Najefikasniji su od svih timova u zoni ispadanja (39), a ukupno je u njihovom utakmicama postignut 91 gol. Sedamnaest igrača postizalo je pogotke u njihovoj opremi, a najviše među njima upisao je Luj Bajere, koji je brojao do osam.

Javor-Matis je u svakoj od prethodnih eliminacija bio „u životu“ gotovo do poslednjeg kola – prethodni put je zaustavljen tek u baražu od Tekstilca – što je bio slučaj i ove sezone, ali opet nije uspeo da sačuva glavu iznad vode. Nije imao preduge serije bez pobede, a ubedljive poraze doživeo je samo od Crvene zvezde (0:4), Partizana (0:4) i TSC-a (1:6). Realno, jedino je rezultatski neuspeh u Bačkoj Topoli vredan svake kritike, a loša stvar za Ivanjičane je u tome što se on dogodio kada im je najmanje bio potreban – u petom kolu plej-auta. Posle njega, malo je vremena ostalo za popravni.

Šta nije funkcionisalo u četi Radovana Ćurčića? Verovatno nije najbolje izvršena selekcija igrača, a ljubitelji fudbala u Ivanjici klupskom rukovodstvu zameraju i forsiranje inostranih igrača nauštrb lokalnih momaka. Možda bi valjalo napraviti bolju odabir na prostoru zapadne Srbije, odakle su samo Novi Pazar i Mladost deo Superlige. Ovaj potonji, možda, još samo nedelju dana...

Takođe, deluje da je vreme i za promenu trenera. Između Ćurčića i Javor-Matisa gotovo da stoji znak jednakosti, jer je nekadašnji selektor reprezentacije Srbije kao rođeni Ivanjičanin od svojih prvih koraka u klubu ili njegovoj neposrednoj blizini. Imao je, istina, i igračke i trenerske epizode i van rodnog grada, ali je u poslednje vreme definitivno izgledalo da su Milovan Milović, Igor Bondžulić i Igor Tufegdžić samo njegova produžena ruka na klupi.

Naravno, ta iskrena, porodična atmosfera podno Golije je za svaku pohvalu. Da se razumemo, da nije bilo nje možda ovaj klub ne bi ni bio tako dugo i konstantno deo elite u prethodne nepune dve decenije. Ali, jednom se reset mora desiti. Možda je sada pravi trenutak.