Skaut u Londonu: AFC Vimbldon - Feniks klub, Bili Šarp i gol u 99. minutu

Prekidamo serijal priča o engleskom fudbalu i stadionima, zbog važnih vesti! Skaut sport ponovo je bio u Engleskoj, u Londonu, na NBA ligi, a kako poći u Englesku a ne posetiti fudbalski stadion? Tako smo bili na još jednoj niželigaškoj utakmici, podsetili se šta je to fudbal, pa ćemo vas Stamford Bridžom i Emirejtsom, nažalost praznim, u muzejskom stilu, prošetati nešto kasnije.

„We are the team that came from nowhere“ – viri polovina moćnog natpisa plavim slovima u gornjem delu žutog platna, na kom se jasno razaznaje ljutiti izraz lica gospodina Vinsenta Pitera Džounsa.

Kada kupite kartu za treći red od terena na glavnoj tribini Plau Lejna, jasno vidite zaštitno lice „Crazy Ganga“, koje je prvo što vas dočeka po ulasku na najveću tribinu engleskog trećeligaša AFC Vimbldona.

Baš kao što kaže na žutom transparentu, u čijem donjem delu se nalaze reči „We are the famous Wimbledon“, ni od kuda je došla naša ideja da idemo na Vimbldon.

Povod putovanja bio je NBA spektakl u O2 areni, a slobodno vreme nakon treninga Memfis Grizlisa i Orlando Medžika bilo je savršeno za novi fudbalski izlet. Ponuda tog vikenda je bila prilično bogata - ipak je to London - ali pored premijerligaških gradskih derbija Čelsi – Brentford i Totenhem – Vest Hem, ili odlaska na poprilično udaljeni Lutonov Kenilvort Roud, odabrali smo baš slavni Vimbldon. Klub koji se borio da zadrži englesku tradiciju i izbegne sudbinu NBA franšize koju sele iz grada u grad.

Imali smo sreću da se nađemo na meču sa Donkaster Roversima, timom koji je bio rival na otvaranju novog Plau Lejna u novembru 2020. godine, stadiona koji danas nosi ime po britanskoj diskografskoj kući „Cherry Red Records“. Ipak, svi ga znamo i svi ga zovu po starom dobrom Plau Lejnu, koji nije ispunjavao premijerligaške standarde i koji je bio teg o vrat simpatično-prgavim Donsima početkom nove ere fudbala na Ostrvu.

Pred Vimbldonov stadion stigli smo a da toga nismo bili ni svesni – ušuškan u stambenom bloku, između visokih zgrada novogradnje, u drugom je planu pored ogromnog Lidlovog marketa. Paradoksalno, baš je 1997. godine stari Plau Lejn prodat od strane tadašnjih vlasnika, norveških milionera, za izgradnju supermarketa, što je bio još jedan ekser u kovčegu velikana iz dela Londona koji je poznat po najboljem svetskom tenisu. Kluba koji u grbu ima dvoglavog orla, ali koji je simbol feniksa. Kluba koji je kroz istoriju većinom bio niželigaš, ali je i osvojio veliki FA Kup protiv jednog od najjačih engleskih timova ikada.

Ispred „Kapah Stenda“, najveće tribine koja nosi ime takođe po sponzoru i čiji je kapacitet 4.267 sedišta, skoro pola od ukupnog, naišli smo na dodir klase i omaž lokalnoj zajednici i istoriji – statuu „Pobednika“, izdubljenu u drvetu sa vimbldonskog područja, iz „Wimbledon Commona“, odakle je počela Vimbldonova priča 1889. godine.

Statua podseća na osvajanje FA Amaterskog kupa i čuvenog FA Kupa pred 100. rođendan kluba. Figure predstavljaju rekordera po broju nastupa za tim, Roja Loa, i golmana čuvene generacije s kraja osamdesetih, Dejva Besenta.

Klupski šop je na vidnom mestu, u glavnoj tribini, i spremite novčanik ako ste fudbalski fan, pošto je gotovo nemoguće izaći bez veće kese sa modernom ili retro opremom i suvenirima. Priča o Vimbldonu posebno je poznata zaljubljenicima u fudbalsku simulaciju Football Manager, a jedna od najpopularnijih sportskih video-igara na planeti ponovo je glavni sponzor na dresovima kluba kom se „našla“ kad je bilo najteže.

Nakon što se popnete uz stepenice, na kojima se nalaze pločice sa ugraviranim imenima navijača – članova kluba, brzo shvatite gde ste došli – u dom osvajača FA Kupa iz 1988. godine, „Crazy Ganga“ koji je pobedio Liverpul. „Luda družina“ razbila je „Culture Club“!“, čulo se nakon šoka na Vembliju koji su režirali momci Bobija Goulda, a imena kao što su Vini Džouns, Denis Vajz ili Dejv Besent, golman, kapiten i heroj Donsa, ali i strelac jedinog gola protiv Dalglisovog Liverpula, Lori Sančez, danas su sveta za zaljubljenike u engleski fudbal.

Upravo je najživopisnija slika Vinija Džounsa sa ukoričenom medaljom FA Kupa u ruci, koju ponosno pokazuje protivnicima, ono što je posebno upečatljivo u unutrašnjosti tribine. U njoj možete da pronađete sve što vam treba – naravno pivo i bezalkoholna pića, ali i pravi fudbalski „scran“, što bi rekli Englezi – njihove pite sa mesom, graškom, vegetarijanske varijante sa različitim sosevima i svime što ne biste poželeli da jedete baš svakog dana.

Uz pažljivo birane murale i grafite, poput čuvenog „Wimbledon till I die“, inspirisanog originalnim grafitom na nekoj od kapija na gradilištu starog Plau Lejna, pažnju su nam privukli navijači. Svi u plavo-žutom, sa dresovima, šalovima i kapama, svih uzrasta i generacija – svi okupljeni oko prave navijačke priče – svojih Donsa.

A da jesu posebna navijačka priča, lokalpatriote i odani Vimbldonu, pokazali su u najtežim trenucima.

Originalni Vimbldon FC prestao je da postoji 2004. godine, na silu. Nakon što je više od decenije živeo kao podstanar kod Kristal Palasa, klub koji je grcao u problemima preseljen je severozapadno, u 90 kilometara udaljeni Milton Kinz, novi grad u Bakingemširu. Igrao je na Nacionalnom stadionu za hokej na travi do 2004. godine, kada je nastao Milton Kinz Dons, jedan od najomraženijih engleskih klubova.

Novom naselju trebao je klub – selidbu su odbili Čarlton, Luton, Kvins Park Rendžers, čak i Palas, a moćni Donsi nisu bili toliko moćni da i sami kažu „ne“. Tokom devedesetih pretila im je relokacija čak u Dablin ili Belfast, poput NBA franšize, a Plau Lejn morali su da napuste 1991. godine nakon „Tejlorovog izveštaja“ i tragedije na Hilzborou. Stari Plau Lejn nije ispunjavao bezbednosne standarde, a vlasnik Sem Hamam nije imao rešenje.

Privremeno je to bio desetak kilometara udaljeni Selhurst Park, a koliko on nije bio dom Vimbldona govori rekordno niska poseta na jednoj utakmici Premijer lige – pre gotovo tačno 33 godine meč Vimbldona i Evertona u Krojdonu gledalo je 3.036 navijača! Danas hiljadu ljudi više prima samo glavna tribina Plau Lejna.

Jasno je bilo da je Vimbldon dom „The Womblesa“ i da će se u njega vratiti kad-tad. Nakon što je bilo izvesno da će se preseliti, pošto je klub preuzeo biznismen iz Milton Kinza Pit Vinklman, a uz pomoć gradskih vlasti i Fudbalske asocijacije, navijači su uzeli stvar u svoje ruke i 2002. godine, kako ponosno kažu, formirali feniks klub – AFC Vimbldon koji se digao iz pepela i ruševina starog Plau Lejna.

Celo punoletstvo kasnije, koje je klub dočekao u egzilu i uglavnom igrajući u Kingsmedou, zahvaljujući navijačima, entuzijastima širom sveta, kompanijama, Vimbldon se vratio kući, na stadion koji je otvoren 3. novembra 2020. godine pred skoro praznim tribinama – planetu je okovala pandemija koronavirusa, pa je bilo još sablasnije nego na Selhurst Parku na meču sa Evertonom 1993. godine.

Na otvaranju Plau Lejna gostovao je Donkaster, bilo je 2:2, prvi i poslednji gol na novom zdanju, koje je sagrađeno tako da može da se proširi, postigao je Džo Pigot u 18. minutu, a kada je napadač koji je imao najbolje dane u karijeri baš u dresu Vimbldona dao drugi gol na meču, za novo vođstvo, 2:1, u 82. minutu, delovalo je da će novo poglavlje u klupskoj istoriji početi savršeno.

Ipak, sreća nije bila na strani Donsa, pošto je legenda Roversa, Džejms Kopindžer, ni sam ne zna kako dao gol za 2:2 u sudijskoj nadoknadi i pokvario Vimbldonovu žurku bez gostiju.

I na našem meču Vimbldona i Donkastera scenario je bio sličan, čak bolniji po domaćina, jer je gol, takođe pod „Čeri Red Stendom“, na kom je bilo više 600 gostujućih navijača, pao još dublje u nadoknadi, po njenom isteku, u 99. minutu i to za prvu pobedu Roversa na novom Vimbldonovom stadionu.

Imali smo savršen pogled na sve – karte u trećem redu iza gostujuće klupe koštale su po 38 britanskih funti – bili smo dvojica među 8.092 gledaoca!

View this post on Instagram

A post shared by Skaut Sport (@skaut_sport)

Odlučujući trenutak na meču Donkaster je dočekao s igračem više, zbog isključenja stuba odbrane Vimbldona, Džoa Luisa, na isteku 90. minuta. Dok je Velšanin napuštao teren, čulo se glasno negodovanje domaćih navijača zbog šestice na ručnom semaforu četvrtog sudije. Glavni arbitar Darkin produžio je meč još koji minut, a taman pred ulazak u 100. desni bek iz Njukasla, Džejmi Steri, koji ima ceo jedan minut iskustva u Premijer ligi, poslao je centaršut u puni šesnaesterac, a grešku bivšeg golmana Sanderlenda, Nejtana Bišopa, kaznio je još jedan Njukaslov akademac, Oven Bejli, i priredio spektakl u londonskoj opštini Merton.

Teško je bilo gledati naše „komšije“, stariji bračni par, pogotovo pristojnog Roberta koji nijednog trena nije skretao oči s lopte, prestajao da bodri svoje heroje uz glasno „C'mon Dons!“, ili sokolio omladinca Roberta Nkenga sa „Well done, junior!“ Možete li da zamislite vaše roditelje u poodmaklim šezdesetim sa sezonskim kartama za mečeve Veleža, Radničkog ili Sutjeske?

Jednako je bilo za prepričavanje ono čemu smo svedočili na kraju i što je kolega Marko uhvatio kamerom – sudar ljutitog navijača Vimbldona sa gostujućom klupom i „prekobrojnim“ igračima za meč. Sočne psovke čule su se jače nego udarci tokom brojnih duela, izraz lica besnog, dežmekastog riđeg tipa slika je onoga što fudbal može da vam priredi.

View this post on Instagram

A post shared by Skaut Sport (@skaut_sport)

Na terenu tokom 100 minuta igre videli smo sve profile igrača. Majstora dugih lopti, kakav je nekadašnji omladinac Vest Hema Markus Braun, snažnog omalenog napadača poput južnoameričkih poachera ili MMA boraca, Metjua Stivensa, dugonogog veziste Alistera Smita ili besprekornog štopera Rajana Džonsona.

Ipak, vilica nam je pala kada se na kraju drugog poluvremena, na par metara od nas, podigao dobro poznat lik – Bili Šarp, legenda engleskog fudbala.

Petog februara proslaviće 40. rođendan – datum rođenja deli sa neverovatnim imenima, poput Kristijana Ronalda, Nejmara, Teveza, Hadžija, Van Bronhorsta, Palasija, Ćorluke i još mnogo fudbalskih zvezda, ali i sa drugim najefikasnijim u istoriji Čempionšipa, upravo iza Šarpa – Džordanom Roudsom.

View this post on Instagram

A post shared by Skaut Sport (@skaut_sport)

Treći put u karijeri Bili je u Donkasteru, klubu iz drugog najvećeg grada Južnog Jorkšira. U najvećem, svom rodnom gradu, Šefildu, ima status ikone kao igrač Junajteda. Bili Šarp najbolji je strelac u istoriji najbolje druge lige na planeti sa 130 golova, a sa skoro 300 u karijeri najefikasniji je profesionalni fudbaler u 21. veku koji je rođen u Engleskoj.

Stara škola, dobro zagrevanje, sprint i Red Bul, pred ulazak u igru u kojoj je okrenuo sve na stranu Donkastera. Dovoljna je bila njegova aura, utrčavanje u prostor, pogled ka rivalu, razgovor sa sudijom. Jasno je bilo da je Donkaster u prednosti.

Na kraju je do nje došao. Na tribinama osetiš kakav je fudbal bio pre nekoliko godina – surov, sudija je pokazao na centar i znaš da je kraj. Nema VAR-a, nema poigravanja sa emocijama. Osetiš pravu tugu, deliš je sa ljudima oko sebe.

Fali samo Vini Džouns da potvrdi da tako treba i kako pravi fudbal izgleda.

Puni utisaka napustili smo tribinu zajedno sa više od osam hiljada ljudi koji su ostali do kraja. Ponovo smo bili fascinirani lakoćom pražnjenja tribine dok smo komentarisali sa navijačima da li je bio faul nad golmanom, a da je sve bilo čisto potvrdili su kadrovi na ekranima kojih ima na više lokacija u unutrašnjosti tribine.

Odzvanjalo je ono masno „Fu*k you, pri*k!“ sa kraja meča, zajedno sa pucanjem kostobrana i lupom krampona u borbi za ničiju loptu. Koliko je taj momenat dodao začina svemu i učinio utakmicu Lige 1 nezaboravnom, neuporedivo zabavnijom od one između Engleske i Srbije na Vembliju.

U nozdrvama je još bio miris trave dok smo promrzli čekali autobus nazad za Grinič i prisećali se majstorija koje smo videli, ali i grešaka, borbe, napora fudbalera da steknu prednost ili prevare rivala. Bio je to pravi fudbal koji ima dušu, na mestu koje ima dušu, na kom igra klub kom navijači daju dušu.