Daske koje su život značile

Subota je, 11. maj 1985, u Jorkširu. Sunce je obasjalo Bredford i doslovno i metaforički – takvo vreme samo upotpunjuje veselu atmosferu u gradu jer je tamošnji Siti pred poslednje kolo Treće divizije obezbedio prvo mesto i promociju u viši rang.

U poslednjoj utakmici sezone na Bredfordov Veli Parejd stiže ekipa Linkolna koja je već izborila opstanak. Meč bez rezultatskog značaja trebalo bi da obeleži dodela šampionskog pehara i velika fešta. Zbog toga su se svi kojima je ovaj klub u srcu tog dana sjatili na stadion jer ne žele da propuste prvo dizanje trofeja „bantamsa“ još od 1929, a koji je kapiten Piter Džekson ponosno podigao pre utakmice. Preko 11.000 ljudi, duplo više od prosečne posete tokom sezone, proslavilo je taj trenutak sa njim.

Meč ulazi u 40. minut, a rezultat je i dalje 0:0 jer obe ekipe nisu previše zainteresovane za neki veći napor. Zanimljivije je na tribinama gde vlada slavljenička atmosfera, a na glavnoj se nalazi oko 2000 navijača. Upravo tamo, negde oko 15.40 po lokalnom vremenu, kreće nešto da se dešava.

Na zadnjem delu te tribine, u sektoru G, pojavljuje se dim, a kroz prostor između dasaka na podu nekoliko ljudi primećuje narandžastu svetlost. Jedan od njih kreće ka aparatu za gašenju požara, drugi prosipaju svoja pića u pokušaju da ugase plamen. Ostatak stadiona nastavlja sa navijanjem, a utakmica se i dalje igra. Većina misli da se radi o dimnoj bombi koju je neko prošvercovao da proslavi titulu. U takvoj atmosferi niko ne shvata situaciju ozbiljnom i ne žuri da se skloni odatle.

Ipak, svake sekunde vatra postaje sve veća, svi ubrzo shvataju šta se dešava i kreću u panični beg. Dim, često smrtonosniji od same vatre, počinje da ih guši. Kako su tribine, stolice i pod, od drveta, plamen se brzo širi, a tome doprinosi i jak vetar. Za svega nekoliko minuta cela tribina je već zahvaćena.

Zahvaćen je i drveni krov čiji delovi postepeno padaju na ljude ispod njega. Isti taj krov bio je planiran da se kroz koju nedelju zameni čeličnim jer ne ispunjava bezbednosne protokole za Drugu diviziju u koju su se plasirali, a ni ostatak zastarelog stadiona nije baš na potrebnom nivou.

Veliki broj ljudi sa tribina kreće ka izlazima ka kojim ih usmeravaju i policajci, ali tim potezom se pravi kobna greška jer su sva vrata zaključana tokom utakmice i u tom stampedu mnogi nemaju mogućnost da se vrate unazad. Najbolje rešenje, zapravo, jeste da se zapute ka terenu, što mnogi i rade i tako spašavaju svoj život. Čak im i fudbaleri pomažu da preskoče ogradu i uđu na teren, a kapiten Džekson na taj način spašava svoju suprugu i ćerku.

Par sati kasnije on obilazi gradsku bolnicu i traži svog oca i dvojicu braće. Ispred je i dalje na stotine ljudi u dresovima Bredforda koji čekaju na prijem ili vesti o svojim najbližima. Ovi prvi, čak i sa ogromnim opekotinama, u svoj toj boli žele da pričaju sa njim o Lidsu i drugim velikim rivalima sa kojima će da se susretnu u višem rangu. Valjda time žele bar malo da ublaže bol razmišljajući o nečemu lepom. Dok što učtivije pokušava da razgovara sa njima, na pameti su mu samo članovi porodice. U eri bez mobilnih telefona, tek posle šest sati brige saznaje da su sva trojica preživeli.

Odlazi mirniji kući, a u dvorištu ga čeka televizijska ekipa odakle daje intervju dok je na njemu i dalje dres sa utakmice. Te noći ni ne odlazi na spavanje, samo sedi na ivici kreveta i ne zna šta da radi. U glavi vrti film, horor koji se odigrao tog popodneva.

Metju Vajldmen, tada 17-godišnjak, došao je na štakama na utakmicu. Kada je nastao stampedo, ubrzo pada na zemlju i vatra ga dobrano zahvata. Do vrha tribina ga donosi čovek koji potom odlazi da traži svog sina. Metju ostaje živ samo zahvaljujući tome što uspeva da preskoči skoro dva i po metra visoki zid, a iza ga hvata Dejvid Hasler – čovek koji mu postaje prijatelj za ceo život. Ispostaviće se da je on poslednji spašeni čovek sa te tribine, ali i da mu je 50% kože bilo u opekotinama.

Gospodin Derek Dempsi, 46-godišnjak, takođe odlazi na utakmicu. Pred polazak na stadion razdragan je poput deteta jer je njegov Bredford šampion, makar i treće lige. Pozdravlja se sa suprugom i ćerkom i poručuje im da ne kreću sa spremanjem večere u uobičajeno vreme jer će možda kasniti kući zbog gužve. Nikada nije stigao na tu večeru.

Kućama se više nikada nije vratilo čak 56 osoba, od kojih su dvoje bili navijači Linkolna. Najmlađa žrtva imala je 11 godina, a najstarija 86 – bio je to nekadašnji predsednik kluba Sem Firt. Najmanje 265 osoba bilo je povređeno.

Dan koji je trebalo da bude jedan od najlepših u klupskoj istoriji ostao je upamćen kao najtužniji. Meč je prekinut pred sam kraj prvog poluvremena i nikada nije nastavljen ili odigran ponovo – Džekson je rekao da ni on, niti njegovi saigrači se ne bi pojavili na toj utakmici, bilo bi isuviše bolno. Vladajuće telo zabeležilo je rezultat koji je bio na snazi pri prekidu.

Tragedija je mogla biti sprečena jer je Siti dvaput bio upozoren na opasnost u godinama pre nesreće od strane organizacija koje se bave bezbednošću. Jedna od njih je, samo nekoliko meseci pre nesreće, maltene predvidela šta bi se moglo desiti jer je u izveštaju napisala sledeće: „Drvena konstrukcija predstavlja opasnost od požara, posebno jer se u šupljinama ispod sedišta gomilaju zapaljivi materijali. Neoprezno bačena cigareta bi mogla povećati rizik.“

Forenzičari su dokazali da je uzrok požara bila upravo neugašena cigareta koja je bačena ili propala kroz šupljine na drvenom podu i potom zapalila smeće koje se godinama gomilalo ispod tribine. Bio je ovo događaj koji je zauvek promenio engleski fudbal jer je ubrzo zatim uveden novi zakon o bezbednosti na sportskim terenima.

U skladu sa tim, klubovi su morali da zamene ili modifikuju drvene tribine, izbace sve zapaljive materijale, postave alarme za detektovanje dima, te da prostor na, oko i ispod tribina uvek drže potpuno čistim. Takođe, svi izlazi su morali biti obeleženi i otključani i dok traje utakmica, dodate su nove rute za brzu evakuaciju, a kapaciteti stadiona su morali da budu prilagođeni.

Praktično, bio je to događaj koji je doneo novu eru i poslao u istoriju daske koje su zaista život značile, za razliku od pozorišnih, i koje su starim engleskim stadionima davale posebnu romantičnu notu. Zamenile su ih čelik i beton, a zastave i baneri koji se unose moraju biti od nezapaljivih materijala.

Bredford je celu sledeću sezonu u Čempionšipu, koju je završio u sredini tabele, kao i pet meseci one naredne, igrao van svoje kuće. Bio je podstanar na Lidsovom Eland Roudu, starom Hadersfildovom, kao i na stadionu ragbi kluba Bredford Norderna. Na Veli Parejd, čija je rekonstrukcija koštala 2.6 miliona funti, vratili su se decembra 1986. i poraženi su 1:0 od Derbi Kauntija.

Danas stadion ima kapacitet od 24 840 sedećih mesta. Jedan je od najčudnijih u Engleskoj jer izgleda kao da je sklopljen iz nekoliko različitih delova i napola završen, a u tom novoizgrađenom delu veoma podseća na londonskog imenjaka – Čarltonov Veli. Takav izgled duguje kombinaciji nekoliko faktora – rekonstrukciji i proširenju u nekoliko faza, strmom terenu na kom se nalazi i nedostatku novca da se sve izjednači.

Ispred se nalazi spomenik žrtvama sa memorijalnim delom i svakog 11. maja obeležava se sećanje za sve nastradale u jednoj od najvećih sportskih tragedija u Engleskoj.

Ove sezone „bantamsi“ su ponovo u trećoj ligi i izvesno je da će igrati plej-of za plasman u Čempionšip. Ukoliko uspeju u tome, ostvarili bi uzastopne promocije jer su prošle sezone igrali četvrtu ligu, a svi navijači sanjaju o konačnom velikom povratku u Premijer ligu gde su proveli sezone 1999/00 i 2000/01.