Poranila je Evropa tog 18. juna 2002. da gleda sjajnu generaciju Italije sa Franćeskom Totijem, Alesandrom del Pjerom, Kristijanom Vijerijem, Alesandrom Nestom, Paolom Maldinijem, Đanluđijem Bufonom i mnogim drugim...

Ali u Tedžonu je videla "krv u očima" domaće Južne Koreje, spremne da, ako treba, i grize kako bi obradovala naciju. Selekcija koji je vodio legendarni Holanđanin Gus Hidink oduševila je borbenošću i trčanjem tokom Svetskog prvenstva koje je zajedno organizovala sa Japanom.

Ipak, simpatije prema njima malo su opale nakon osmine finala sa Italijom. Razlog? I danas mnogi veruju da je sudija pogurao domaćina do četvrtfinala.

Sve se činilo da ide svojim tokom kada je Bobo Vijeri pogodio u 18. minutu, a kada je počeo 88, izgledalo je kao da "azuri" Đovanija Trapatonija polako privode stvari kraju.

A onda – pakao... Dva minuta pre kraja Seol Ki-Hjon je odveo utakmicu u produžetke, gde je glavnu ulogu preuzeo Bajron Moreno, sudija iz Ekvadora.

Najpre je prestrogo isključio Totija, potom je poništio i gol "azura" zbog nepostojećeg ofsajda – gol koji bi bio zlatni, jer se tada nakon gola u produžecima meč prekidao i pobednik je bila ekipa koja ga je postigla.

I dok su Italijani žalili za zlatnim golom, on je postao deo istorije Južne Koreje... An Jung-Hvan je pogodio u 117. minutu za "eksploziju" domaćina i tragediju Italije.

Koliko je sve zabolelo Italijane, najbolje govori to što je Hvan ekspresno dobio otkaz od svog tima – italijanske Peruđe. Tadašnji vlasnik tog kluba, Lućano Gaući, uručio mu je ispisnicu uz mnogo ružnih reči koje je saopštio putem medija.

Hvana to nije mnogo potreslo, a ni njegove saigrače priče oko sudije (koji je godinama kasnije osuđen za krijumčarenje droge), pa je Južna Koreja već u četvrtfinalu eliminisala i Španiju i stigla gde nikada nije ni sanjala – do polufinala.

Na kraju, Mundijal je završila na četvrtom mestu, za leto koje se i danas prepričava na Dalekom Istoku.